Featured

Кажи број, рећи ћу ко си

Јединица, петица, седмица, десетка… Памтимо их по бројевима колико и по играма. Број на дресу је порука о позицији у тиму, карактеру, вештини. Добити одређени број и сачувати га током каријере је постало престиж колико и потврда дуговечности.

Навијачима у рано доба фудбала тешко је било да прате утакмице. Пошто су први клубови направили крикеташи, они су обезбедили и опрему. Носили су беле мајице или црне џемпере.

Први је проблем покушао да реши ФК Шефилд.

Најстарији клуб на свету, основан у октобру 1857. године, дуго није имао противника. Утакмице су играли чланови клуба подељени на мршаве и дебеле, млађе и старије, по абецедном реду, на ожењене и неожењне… Како год да су се поделили, сви су носили белу крикеташку опрему.

У пролеће 1860. је коначно понуђено решење:

„Сваки играч обавезан је да за себе обезбеди једну црвену и једну плаву капу фланелску капу“, уписано је у правила клуба.

Обавеза избора боје дресова дуго година није била саставни део фудбалских правила. Лако је разумети и зашто. У време кад је фудбал био млад, половином 19. столећа, тешко је било саставити колекцију мајици једнаких по боји и десену. Зато су капе биле најпрактичније решење.

Јасно је било да неће тако моћи дуго, па је 1867. године Фудбалска асоцијација објавила препоруку како да се играчи боље распознају:

„Ако је могуће раније уредити, једна страна требало би да има мајице са пругама једне боје, рецимо црвене, а друга са пругама друге боје, рецимо плаве. Ово ће спречити конфузију и даље покушаје отимања лопте међу играчима исте екипе.“

Играчи Ројал инжињерса на фотографији из 1872. годне/Википедија

Покретање Купа Фудбалске асоцијације је дало нови замајац развоју фудбалске моде, па су у финалу 1872. године играчи Вондерерса носили дресове розе и црних пруга, а тим Ројалс инжињерса је играо у мајицама са пругама тамно црвене и светло плаве боје. Розе боја на дресовима Вондерерса није била намерно одређена. У то доба боје на одећи још нису биле постојане. Пруге на дресовима Вулверхемптона су у почетку биле црвене, али су временом прањем избледеле до розе боје.

Нису сви учесници ФА купа били униформисани. У викторијанско доба израда дресова је била скупа. Зато је већина екипа играла у белој опреми са обојеним капама. Дресове су носили играчи из средње и више класе.

Препорука Фудбалске асоцијације о бојама на дресовима је била почетка тачка за даљи развој опреме. Сматра се да је први клуб који се јасно одредио какве ће дресове носити као заштитини знак био Блекбурн роверс.

У „Књизи о фудбалу“ из 1905. године, аутора Џонатана Расела, наведено је да је за опрему Блекбурн роверса основаног 1875. године изабрана плаво-бела капа, бела мајица са Малтешким крстом на левој страни што је знак преузет од Шроузбери школе коју су похађали први играчи тог клуба и браон панталоне.

Дресови Блекбурна 1875-2021.

Десен дреса је убрзо промењен. Десна половина дреса је обојена у тамно-плаво, по жељи чланова клуба са Малвери колеџа, а лева је остала бела са Малтешким крстом. Такве дресове је Блекбурн роверс носио до 1878. године.

Према наводима из „Књиге о фудбалу“, Малтешки крст је уклоњен 1882. године, јер је у међувремену добио негативно значење. У то време је одређено и да мајице буду подељене светло-плаве и беле четвртине. Такви дресови су названи „квотери“ – четвртине.

Како се фудбал развијао и постајао све популарнији, дресови су постајали заштитни знак клубова. Није дуго потрајало до откривања „златне жице“.

Дресови Нотинхем фореста 1865-2021.

Едвард Бак из Стокпорта је 1879. године основао „Букту“, породичну фабрику за израду униформе британске војске. Посао је цветао током Бурског рата (1880-81). Кад је оружје утихнуло морао је да пронађе нове клијенте. Нашао их је у Нотингему. Нотингем форест је од Бака наручио дресове једноставног дизајна: црвене мајице, беле панталоне и црвене чарапе. Од свих других дресови Нотингем фореста су се разликовали по томе што су имали знак произвођача.

Посао се брзо развијао и Бак је 1885. године „Букту“ преселио у Манчестер, где се и данас налази.

Креатори дресова су временом постајали све маштовитији, али једно је недостајало. Тимови су постали јасно подељени, међутим, и даље је било тешко разликовати играче у једном тиму.

Проблем је решен у Аустралији.

Причу како су играчи добили бројеве на дресовима објавио је „Јоркер“, лист Крикет клуба Мелбурн, у пролеће 2011. године.

„У мају 1887. године екипе из суседних колонија, селекција Тасманије и Фудбалски клуб Аделајд, стигле су у Мелбурн. Њихов долазак су омогућили власници спортских компанија Фредерик Бојл и Давид Скот.

Скот је дошао на идеју да сваком играчу стави број на дресу и да штампане картице са бројевима играча продаје гледаоцима по цени од једног пенија како би могли да их распознају.

Скотова идеја је примењена 28. маја 1887. године на утакмици Аделејда против Карлтона. Играчи оба тима носили су дресове са бројевима, али продаја картица није протекла према очекивањима.

Извештач Мелбурн панча је закључио да избор места на које су бројеви постављени није добро решење.

-Место на левој страни груди је лоше за постављање броја, тешко га је уочити – писало је у Мелбурн панчу.

Бејл и Скот су научили лекцију и већ на следећој утакмици, 30. маја, играчи Аделејда и Тасманије носили су дресове са бројевима на леђима. Овог пута су прослављали успех. Јавно су похваљени и од Његове екслеленције гувернера Викторије, сер Хенрија Брогама Лоха.“

Аустралијанцима припадају заслуге за идеју, али ФИФА утакмицу у Мелбурну не признаје за прву на којој су играчи носили бројеве на дресовима. Разлог је скоро па занемарљив. Играна је утакмица аустралијског фудбала, а тај спорт више личи на рагби него на фудбал.

Идеја је, ипак, заживела и Аустралијанци су наставили да је развијају. Интернационална федерација за фудбалску историју и статистику за прву утакмицу на којој су играчи носили бројеве на дресовима сматра меч Саут Мелбурн – Колингвуд игран 9. септембра 1911. године у осмини финала Аустралијске фудбалске лиге. 

Од Аустралијанаца су први идеју усвојили Јужноамериканци. Аргентински тим Зона норте и шкотски Ланарк су 10. јуна 1923. на пријатељску утакмицу у Буенос Ајресу изашли са бројевима на грудима дресова.

Играчо Зона норте и Ланарка/Википедија

У марту 1924. године утакмица Националног купа између Виспер бјуика и Фол ривера је забележена као прва у САД на којој су играчи носили дресове са бројевима. 

Идеја о бројевима на дресовима је од Аустралије до „колевке фудбала“ путовала скоро две деценије. У Енглеској ју је први прихватио легендарни менаџер Арсенала Херберт Чепман. На првенствену утакмицу против Шефилд јунајтеда 25. августа 1928. године послао је играче који су на дресовима носили бројеве од један до једанаест.

Херберт Чепмпан/Википедија

Није то Чепмен урадио да би навијачима помогао да препознају играче, већ је сматрао да ће својим играчима помоћи да се боље постављају током игре.

Арсенал је играо у то време најчешћој формацији 2-3-5. Чепмен је двојици централних одбрамбених играча дао бројеве 2 и 3. Везни испред њиг су носили бројеве 4, 5 и 6. Они у нападу су имали бројеве од седам до једанаест.

Већ следеће недеље играчи Евертона су на утакмици против Вулверхемптона носили дресове обележене бројевима од један до једанаест.

Гледаоци су новину добро прихватили, али на састанку Фудбалске лиге предлог о увођењу бројева на дресовима је одбијен уз образложење да не одговара стилу одевања играча.

Играчи Евертона и Манчестер ситија уочи финала ФА купа 1933/Википедија

Фудбалска асоцијација није била тако крута и дозволила је да у финалу ФА купа 1933. Играчи Манчестер ситија и Евертона носе бројеве са дресовима. На утакмици играној 29. априла 1933. на „Вемблију“ играчи Евертона су као званични домаћини носили дресове са бројевима од један до једанаест, а „гости“ из Манчестер ситија су играли у дресовима са бројевима од 12 до 22.

Фудбалска асоцијација је била задовољна реакцијом гледалаца, па су нумерисане мајице носили и репрезенетативци Енглеске на утакмици против Шкотске, 17. априла 1937. у Глазгову.

Отпор Фудбалске лиге је пао 5. јуна 1939. године кад је прописано да сви тимови морају да имају дресове обележене бројевима. Убрзо је избио Други светски рат и фудбал је стао. Такмичење је настављено 1946. и од тада је пропозицијама обавезно да тимови имају дресове са бројевима.

Кад су Енглези попустили, остатак планете је било лако освојити. Пренство света 1950. у Бразилу је прво на коме су репрезентације имале дресове обележене бројевима. Већ на следећем, 1954. у Швајцарској, играчи су носили дресове по списку пријављивања, од један до 22. Бројеви су додељивани обично по линијама тима и позицији у стартном тиму или међу резервама.

Изузетак је направио један – Енглез. Селектор Рон Гринвуд је играче за Првенство света 1982. у Шпанији пријавио по – абецедном реду. Повластицу да задрже уобичајене бројеве имали су једино капитен Кевин Киген (7) и голмани Реј Клеменс (1), Џо Кориген (13) и Питер Шилтон (22).

Бројеви на дресовима су обично откривали позиције играча. Чепмен је поставио основу. Како су се системи развијали, тако су се и играчи померали са почетних позиција. Временом су се бројеви 2 и 3 са места у средини поља померили на страну и постали ознаке бекова. „Гурањем“ у страну „двојку“ је понео десни бек, а „тројку“ леви бек. Тако се наметнуло да се фудбалски тим чита здесна налево, уместо уобичајеним редом слева надесно.

Нагла комерцијализација фудбала с краја 20. века је утицала да нестане традиционално обележавање стартног тима бројевима од један до једанаест. Лиценцирање играча је омогућило да свако игра са бројем под којим је пријављен за такмичење. Енглеска Премијер лига је уочи сезоне 1994/95. додала и презимена изнад бројева играча.

Било је и сналажљивих. Чилеанац Заморано није могао да у Интеру добије своју омиљену „деветку“ јер је била у власништву Бразилца Роналда. Зато је изабрао „1+8“, да би све сабрао у „деветку“.

Биксенте Лизаразу је на крају каријере у Бајерну носио број 69, због висине од 169 сантиметара.

Андреа Пирло је током каријере најчешће носио 21, због датума рођења оца и датума венчања.

Пеле/Википедија

Један број се, ипак, издвојио. „Десетка“ је постала ознака најбољег у тиму. Ниво „десетке“ је поставио Мађар Ференц Пушкаш, прославио ју је Бразилац Пеле, а сачували су је Марадона, Платини, Матеус, Пикси Стојковић, Зидан, Meси…

С друге стране, више од 200 клубова је повукло из употребе одређени број. Углавном су то учинили ради одавања почасти играчу који га је носио. Такве одлуке се доносе обично после извесног времена по завршетку каријере великог играча, ређе одмах по пензионисању, понекад постхумно.

Једини клуб у Србији који је повукао одређени дрес из употребе је Раднички из Ниша. На Чаиру нико не носи „десетку“. Тај број је носио Иван Крстић. Дете клуба, погинуо је 29. маја 2000. на терену од удара грома месец дана пре 20. рођендана. 

Пречка и ко је измисли

Постоји теорија да би диносауруси и данас господарили планетом да је онај камен што је пао пре 65 милиона година то урадио само два километра даље у континент него што је пљуснуо у воде Мексичког залива.

Лопта пада у гол Западне Немачке у финалу СП 1966/Вккипедија

Ко зна како би изгледала данас историја фудбала да је она лопта на „Вемблију“ у финалу Првенства света 1966. после шута Енглеза Џефа Хартса ударила два сантиметра више или ниже у пречку гола Западне Немачке уместо онако како је обрадовала Енглезе.

Можемо само да маштамо шта би се догодило са нашим фудбалом да је лопта коју је Предраг Мијатовић у oсмини финала Првенства света 1998. са пенала шутнуо два сантиметра ниже у пречку гола Холандије. Mожда би Југославија уместо Холандије стигла до полуфинала Мондијала.

Ово су само две од многих прича које је пречка „испричала“ откако је постављена на два дирека. То се догодило 6. маја 1872. године пред финале првог Купа Фудбалске асоцијације. Пре него су се тога сетили много је канапа прекинуто док су обележавали висину гола.

У раним данима фудбала уз лопту за одлазак на утакмицу обавезан реквизит био је ашов. Требало је на ливади за игру поставити диреке као стативе. Пречка није била потребна. Висина гола дуго није била одређена. Гол је важио ако би лопта пролетела између статива небитно колико високо. Понекад је то било толико високо да су избијале свађе између екипа да ли би гол требало признати.  

Ширина гола, такође, дуго није била тачно одређена. Тек су правила Кембриџа из 1848. године ширину гола су поставила на 15 јарди (13,7 метара).

Објављивањем правила ФК Шефилд у октобру 1853. године ширина гола није била поменута. Тек 1862. године у Шефилдским правилима је ширина гола одређена на 12 јарди (10,8 метара), а висина постављена на девет јарди (8,1 метар). Правила су још једном преправљена 1871. године. Тада је одређено да је ширина гола осам јарди (7,3 метра), а висина осам стопа (2,44 метра). 

У то време је већ постојала Фудбалска асоцијација која је већ у својим Правилима игре из октобра 1863. године ширину гола прописала на осам јарди.

Репрезентација Енглеске/Википедија

Историја фудбала није записала зашто је Фудбалска асоцијација одредила баш ове мере. Према једном прилично слободном тумачењу, то је ширина гола која остаје кад се на линију поређа једанаест играча и да са сваке стране остане довољно простора да прође лопта. Ово тумачење није баш лако прихватити. Број играча на једанаест је одређен много година касније. Тим од једанаест играча је први пут саветован у Споразуму о прописима из 1870. године, али тек 1923. је Борд у Правила игре уврстио пропис о највише једанаест играча у тиму.

Вероватније је објашњење да је осам јарди дужина десет корака просечно високог човека оног доба.

Висину је одредила математика. Фудбалска асоцијација је у одређивање димензија терена користила принцип 1:3. Гол је широк 24 стопе, па је висина постављена на осам стопа (7,32:2,44). Да би висина била и јасно одређена, Фудбалска асоцијација је већ у првим Правилима игре прописала да две стативе буду повезане канапом.

Проблем са канапом било је кидање. Кад би га лопта прекинула, капитени са судијама су већали на који је начин лопта долетела и да ли би требало признати гол. То се догодило и на првој од ФИФА признатој утакмици репрезентација, 30. новембра 1872. године у Глазгову између Шкотске и Енглеске. Пред крај првог полувремена Шкоти су напад завршили шутем ка голу Енглеске. Лопта је прекинула канап и понадали су се да су постигли гол. После разговора капитена и судије закључено је да је лопта пала на канап, да није прошла испод њега. Гол није признат и завршено је 0:0.

Цртеж утакмице Шкотска – Енглеска (0:0) игране 1872. године/Википедија

Енглези су се пред финале првог Купа Фудбалске асоцијације, који су 16. марта 1872. године на Кенингтон овалу у Лондону играли Вондерерс и Ројал инжињерс, досетили да проблем кидања канапа реше постављањем дрвене пречке.

Било је то револуционарно решење, али тек 1882. године је дрвена пречка постала саставни део правила. До тада су је углавном користили клубови из Шефилда.

Нису се, ипак, сви придржавали одредбе о висини гола. Утакмица четвртог кола ФА купа 1888. између Кенингстона и Крув Александре завршена је нерешено 2:2. Крув је уложио жалбу да је један гол био пет сантиметара нижи од другог. ФА је уважила жалбу и одредила да играју нову утакмцу на неутралном терену са правилно постављеним головима.

Стативе и пречка су у почетку били четвртастог облика. Оштре ивице нису биле најсрећније решење. Тешко их је било правилно поставити, а дешавало се и да побвреде играче.

Промена је стигла 1920. године кад је компанија „Стандард гоалс“ из Нотингема произвела прве алуминијумске обле стативе. Обли облик је чинио да стубови буду стабилнији и мање опасни по игрче. Први клуб који је користио металне и обле стативе био је Нотингем форест.

Иван Ћурковић/Сен Етјен

Традицију је, ипак, било тешко искоренити, нарочито тамо где је фудбал поникао. Шкотима није падало на памет да се одрекну четвртастих статива ни кад су на Хемпден парку у Глазгову организовали финале Купа шампиона 1976. између Бајерна и Сент Етјена. Победио је Бајерн резултатом 1:0, а играчи Сент Етјена тврдили да би резултат био другачији да су стативе и пречка били обли. Погодили су два пута оквир гола и били су уверени да би се лопта другачије одбила од облих у односу на четвртасте стативе.

За Сент Етјен је бранико Иван Ћурковић, некадашњи голман Партизана и репрезентације Југославије, па тако имамо и учесника историјске утакмице Купа шампиона. Финале Купа шампиона 1976. је последња утакмица европских купова играна са четвртастим стативама и пречком. Попустили су и Шкоти и убрзо су и на Хемпден парку постављене обли алуминијумски стубови.

Правила игре нису заборавила четвртасте оквире голова. Да ли ће стативе и пречка бити округле, елиптичне или четвртасте зависи од пропозиција такмичења. Дозвољени су сви облици. Превагнуо је избор ФИФА, кад је 1987. године прописала да на својим такмичењима користи елиптични облик, а пречка је закривљена мало према горе због бољег отпора гравитацији. Компанија „Стандард гоалс“ и даље је први сарадник ФИФА у изради оквира голова.

Димензије гола дуже од столећа нису довођена у питање. Учинили су то у Сједињеним Америчким Државама пред крај осме деценије 20. века. Сматрајући да би утакмица била занимљивија ако би се мреже чешће тресле, предложили су Борду да промени димензије гола. Американци су предложили да гол буде широк 7,8 метара, а висок 2,7 метара.

Борд је био спреман на експеримент. Дозвољено је да на неким турнирима голови буду по мерама које су предложили Американци. Провера је дуго трајала, да би 1996. године Борд ставио податке на папир. Бројеви нису ишли у прилог Американцима. Ефикасност није повећана због већих димензија гола.

Занимљиво је да је 1996. године предлог Американаца подржао Сеп Блатер, у то време генерални секретар ФИФА. Швајцарац је у интервјуу за немачки Билд као аргумент за повећање димензија гола истакао податак да је просечна висина голмана с краја 20 столећа износи 190 сантиметара, односно да је савремени голман за око 15 сантиметара виши од голмана из друге половине 19. века.

За одбацивање предлога није пресудила статистика већ економија. Израчунато је да би само у Италији замена голова коштала 77,3 милиона долара. На глобалном нивоу тај трошак би премашио милијарду долара.

„Реформатори који исхитрено инситирају на фундаменталним променама требало би да буду свесни да фудбал не постоји само на међународном и професионалном нивоу, већ до свих нивоа аматерских и јуниорских такмичења“, објавио је Борд.

Постављање статива и пречке уз тачне мере голова није решило све проблеме. Дешавало се да током утакмице избије спор с које је стране гола прошла лопта. У гужви или због силине шута понекад није било јасно да ли је лопта прошла са „унутрашње“ или „спољне“ стране гола.

Једна таква ситуација је утицала на резултат утакмице између Евертона и Акрингтона игране 26. октобра 1889. године у Ливерпулу.

Џон Александер Броди/Википедија

На утакмици на Енфилд роуду међу 10.000 гледалаца био је и Џон Александер Броди (1858-1934), угледни грађевински инжињер чији је предлог о коришћењу армираних бетонских блокова изменио пејсаж Велике Британије. Највеће достигнуће му је изградња Мерси тунела у Ливерпулу, а познат је и као творац урбанистичког плана Њу Делхија у Индији.

Поред свега што је урадио у грађевинарству, упамћен је због доприноса фудбалу.

Евертон и Акрингтон су утакмицу завршили нерешено 2:2. Навијачи домећег клуба су били уверени да су ускраћени за победу, јер судија Бентли није признао да је једна лопта прошла испод пречке гола Акрингрона.

Разочаран је био и Броди, али и одлучан да пронађе решење. Брзо се досетио. Фудбалу је понудио мрежу на голу. Недуго потом на Стенли парку у Ливерпулу је организована експериментална утакмица на којој је Броди поставио мреже на головима. Оно што је видео уверило га је да је пронашао решење и понудио га Фудбалској асоцијацији.

Фред Гири/Википедија

Руководство ФА је одлучило да још једном провери Бродијев предлог и 12. јануара 1891. на Форест граунду у Нотингему организована је утакмица између „Севера“ и „Југа“ са мрежом на головима. После 15 минута игре нападач „Севера“ Фред Гири (1868-1955) постао је први играч који је убацио лопту у мрежу на утакмици Фудбалске асоцијације. Игром случаја, Гири је био центарфор Евертона. „Север“ је победио 3:0.

Провера је донела задовољавајуће резултате и Фудбалска асоцијација је у септембру 1891. године прописала да су мреже обавезне на головима. Утакмица играна 19. марта 1892. године на Кенингтон овалу између бирмингемских клубова Вест Бромвич Албиона и Астон Виле је било прво финале Купа Фудбалске асоцијације на којој је коришћен гол какав данас знамо, са стативама, пречком и мрежом.

Броди је дуго уживао у свом изуму. У Ливерпулу брижљиво чувају успомену на човека који је допринео развоју грађевине и фудбала. Кућа у којој је живео обележена је плавом тачком, симболом историјске знаменитоси.

Колико и иноватор, Броди је био и предузетник. Патентирао је мрежу на голу и дуго уживао у дивидендама њиховог коришћења. Кад су дивиденде престале да стижу, остали су поклици одушевљења кад лопта затресе мрежу.

Четврта молитва и пенал

„Постоји пословица која каже да се човек пре него пође у рат једном помоли, двапут се помоли пре него исплови на море, а три пута пре него крене на венчање. Додао бих да би се пре доношења одлуке да се постане голман требало четири пута помолити… Голман мора бити истински љубитељ игре иначе ће брањење гола из њега извући људскост ако игри није посвећен.“

Овим речима је у књизи „Фудбал Асоцијације и мушкарци који су га створили“ објављеној 1906. године описан Ли Ричмонд Рус (1877-1916), члан више енглеских клубова, један од оних због којих су голмани доспели на глас као особењаци, али голман због кога је Фудбалска асоцијација морала да промени правила игре. Свађао се са навијачима противничког тима, гађао их флашама, седео на пречки или на њој изводио гимнастичке вежбе док је игра била на другој страни терена, али и без размишљања се бацао на лопту са намером да је ухвати док је на нози противничког играча.  

Висок човек који може да се спусти до ниских шутева свакако је бољи од ниског, јер може доћи до шутева које ниједан мали човек не може да дохвати, а ако се његова величина у стасу комбинује са тежином, наћи ће прилике у којима ће му се показати као велика предност. Требало би да поседује брзину ока и руку, активност и окретност и да буде лаган на ногама као плесни мајстор. Није од велике користи човеку који може да се креће само „једном у два месеца“ покушавајући да одбрани простор широк седам метара и висок два метра против шутева који долазе из свих могућих праваца, а када постоји само делић секунде, дозвољено је доћи до лопте и ослободити се је, или шутирањем, хватањем или избацивањем или ударањем рукама напред врх њега. Само голману је познато какво је задовољствo одбранити гол” објашњавао је Рус.

Голман Ли Ричмонд Рус/Википедија

Див из Велса – тако су га доживљавали у време едвардијанске Енглеске иако је био висок само 185 сантиметара – физичке способности није користио само да би одбранио гол, већ и да би помогао саиграчима да организују напад. Имао је одличан осећај за простор и умео је добро да предвиди куда ће лопта кренути. Одлазио је далеко од гола и хватао лопту високо у ваздуху, спречавајући напад противника близу половине терена, а затим је бацао руком или шутирао у поље противника. Таквим стилом омогућавао је својој екипи да има више нападача, а противнике који су знали какав је голман приморавао да лопту држе више на трави, што у оно доба фудбала није било нимало прихватљиво.

Стил игре Ли Ричмонд Руса директно је утицао на одлуку Фудвалске асоцијације да промени правило о игри голмана и игру руком ограничи им на шеснаестерац, у правилима описан као казнени простор.

Прича о голманима у фудбалу почиње много пре појаве Руса.

Најранији записи о присуству голмана, мада не у улози какву данас има, потичу из 17. столећа. Антиквар Ричард Карев (1555-1620), у свом делу „Истраживање Корнвала“ из 1602. године описујући локалну игру „хурлијан“, грубу верзију хурлинга, написао је:

„Они би заболи два штапа у земљу, осам или десет стопа удаљених један од другог. Онда би се њих десет или дванаест против исто толико на супротној страни, трудили да лоптом погоде тај циљ и тако забележе поен. Један од њих био би изабран да то покуша да спречи.“

Присуство голмана у игри описао је и Џон Деј (1574-1638). У делу „Слепи просјак“ написаном око 1600. године поменуо је игру „кампбол“, популарну у области Нортфолка и Северне Англије, регији на граници између Енглеске и Северне Ирске. Игра је била веома насилна и то је разлог зашто је замрла током 19. столећа.

„Ја ћу играти на голу у кампболу“, рекао је један од јунака Дејове књиге и постао један од предака данашњих голмана.

Правила фудбала писана у Кембриџу, Шефилду, Апингему, па и оснивањем Фудбалске асоцијације 1863. године у Лондону нису наводили присуство голмана као обавезног члана тима. Избор и улога голмана остављена је на одлуку екипама у зависности од избора тактике.

У почетку развоја фудбала, голман је остајао само између статива и у акцију је ступао кад би покушао да заустави шут противничког играча. Временом, уз развој нових система игре, голман је добијао све запаженију улогу и све већи простор за игру, па је и Фудбалска асоцијација у допунама Правила игре током осме деценије 19. столећа у Правилу осам одредила:

„Голман може, у оквиру половине терена са своје стране, да користи руке, али не треба да носи лопту“.

Ново правило омогућило је екипама да праве различите тактичке варијанте у којима голман није имао улогу само одбрамбеног играча, већ и организатора напада. Зато су тих година као голмани посебно биле цењене атлете који су се истицали брзином, акробацијама и снагом.  Да би имали предност, клубови су за голмане бирали младиће који су се истицали алтлетским способностима далеко од гола. Међу таквима најбољи и најпознатији био је Ли Ричмонд Рус.

Развој правила временом су мењала улогу голмана. Фудбалска асоцијација је прво условила обележавање ивичних линија игралишта. Затим је повучена попречна линија на средини поља као ознака одакле почиње утакмица и докле голман може да игра руком. До 1887. године су обележена и два полукруга испред гола од по шест јарди (5,5 метра) у којима је био забрањен контакт са голманом. Временом су полукругови спојени у правоугаоник, данашњи „петерац“, такозвани голмански простор.

На најбитнију промену су утицали грубијани.

Правилима игре није био предвиђен пенал. То је дозвољавало силеџијама да заустављају противника знајући да неће направити штету свом тиму.  Ирац Вилијам Мекрам (1835-1932), голман Милфорда, смислио је како да исправи грешку у правилима. Предложио је Фудбалској асоцијацији да ограничи пенал-простор на 12 јарди од гола у коме би прекршаји одбране били кажњавани дозволом противнику да шутира у гол.

Вилијам Мекрам/Википедија

Према наводима потомака, Мекрам је на идеју дошао око 1880. године, али је писмо Фудбалској асоцијацији упутио тек 1890. Кад је позван у Лондон да на састанку заказаном за 2. јун 1890. објасни предлог, добио је само мунут времена да то учини. Увређен, Мекрам је повукао предлог.

Мекрамов предлог је, ипак, остао записан, а фудбал се побринуо да се Енглези сете шта је Ирац смислио. Непостојеће правило пенала направило је велике проблеме у завршници многих утакмица. Играчи су користили могућност да играњем руком или обарањем противника спречавају опасне акције знајући да неће много наудити својој екипи. Често се дешавало да играчи руком одбране гол. Противник би добио слободан ударац на гол-линији aли лопта није могла да прође поред играча поређаних испред ње.

У јулу 1891. године у Лондону су се сетили Мекрама и позвали га да објасни шта је смислио. Мекрам је предложио да се за прекршај у простору од 12 јарди (10,98 метара) од гола на било ком месту између две аут-линије досуди пенал и да се изводи шутем са места где се прекршај догодио.

Фудбалска асоцијација је прихватла Мекрамов предлог, а да би играчи знали где је пенал простор повучене су попречне линије на 12 јарди испред оба гола. Истовремено је тај простор одређен и за границу докле голман може да игра рукама. Да би могао лакше да одбрани пенал, голману је дозвољено да изађе до линије повучене не шест јарди (5,4 метра) испред гола.

ФИФА је захвална за идеју о пеналу Мекрамову заслугу овековечила у камену. Пре пет година је на његовом гробу поставила плочу „Вилијам Мекрам – измислио пенал“.

Временом се испоставило да због места на коме је прекршај направљен тим за који је досуђена најстрожа казна нема предност. То је исправљено 1901. године кад је одређено да се прекршај у пенал-зони казни ударцем са 12 јарди по средини гола. Тако је постављена бела тачка.

Финале ФА купа 1901. Шефилд јунајтед – Тотенхем на стадиону Кристал паласа/Википедија

Поштовањем правила да противнички играчи морају бити удаљени 10 јарди од лопте (9,15 метара)  повучена је линија која данас обележава шеснаестерац и полукруг на њему. Већ до 1907. године полукругови испред гола су у потпуности замењени петерцем, а затим је и пенал-простор ограничен на величину данашњег шеснаестерца, односно казненог простора.

Следеће правило се опет односило на голмане. Успешност одбрана изласком на линију од 5,5 метара је била толико велика да је постављањем беле тачке Фудбалска асоцијација одредила да голман не сме да изађе испред гол-линије приликом брањења једанаестерца. У 21. веку дошли смо до сутуације да рачунари проверавају да ли је голман био неки милиметар испред линије.

После ограничавања кретања голмана по терену на ред је дошло њихово издвајање од екипе по опреми.

Голмане је данас лако уочити на терену. Обавезни су да носе дрес другачије боје од саиграча, како би судија могао да га препозна и процени да ли је играо у складу са правилима.

Скоро пола столећа голмани нису били тако јасно издвојени. Могли су да носе идентичну опрему као и остали играчи тима. Једину обавеза била им је да се пре утакмице представе судији, како би добили дозволу да могу да играју руком у одређеном делу терена.

Није то било баш срећно срочено правило. Судијама је нарочито било тешко да процене ко је у гужви пред голом или у скоку играо руком. Проблем је решен 1912. године кад је прописано да голман мора да носи одећу другачије боје од саиграча.

Поједини голмани су у избор боје дреса увели у оквире науке. Чувени Лав Јашин (1929-1990) остао је познат као „црни паук“ по боји дреса. Носио је црну опрему сматрајући да је тако мање приметан за противничке нападаче. По црној боји дреса су упамћени и некадашњи голмани Црвене звезде Владимир Беара (1928-2014) и Огњен Петровић (1948-2000). Харалд Шумахер (1954- ), некадашњи голман Западне Немачe, сматрао је да црвеним или јарко жутим дресом привлачи пажњу нападача и тако их приморава да чешће шутирају у њега. 

Лав Јашин/Википедија

На крају, чувари мреже се издвајају и по јединственом делу опреме. Носе специјално дизајниране рукавице.

Голманима је одувек велики проблем представљала клизава лопта. Измицала би из руку кад се чинило да је у сигурном стиску.

Тражећи начин да сигурно задрже лопту, голмани су на шаке мазали лепак, али било је то краткорочно решење. Лепак би се брзо осушио или би се, што је био много чешћи случај, за шаке лепила прашина, па би голманима било још теже да ухвате лопту.

Вилијам Сајкс/Википедија

Помоћ је стигла из градића Хорбурија. Енглез Вилијам Сајкс (1852-1910) је у својој фабрици спортске опреме производио фудбалске лопте, али у историји игре записан је по изуму рукавица за голмане од вуне с гумом на шакама. Патентирао их је 1885. године, тако да су се рукавице за голмане појавиле три године пре него је у Енглеској покренута Фудбалска лига.

Нема поузданих података ко је први међу голманима користио рукавице, али сигурно је да их је користио Ли Ричмонд Рус. У књизи „Фудбал Асоцијације и мушкaрци који су га створили“  описано је да је бранио у белим рукавицама, мада је старим фотографијама уочљиво да је носио рукавице црне боје.

Голмани су дуго одбијали да носе рукавице. Одлуку су правдали уверавањем да голих шака лопту „боље осећају“. Појединци су, ипак, били спремнији да прихвате додатне делове опреме. Многи извори на ову тему наводе да је рукавицама светску славу донео Аргентинац Амадео „Тарзан“ Каризо (1926 -2020) одбранама на голу Ривер Плате. Гордон Бенкс (1937 -2019 ), голман репрезентације Енглеске, носио је рукавице током Првенства света 1966. године, мада је такву одлуку правдао као „експеримент“.

Сматра се да су од Првенства света 1970. године одржаног у Мексику рукавице за голмане постале саставни део опреме сваког чувара мреже, мада и даље нису обавезне по одредбама Правила игре.

Обавезни су једино голмани. Правила игре прописују да у тиму, без обзира да ли утакмицу почне седам или једанаест играча, један играч мора бити голман.

Чак ни то не обавезује голмана да стоји пред голом. Бордо је 7. маја 1982. године на утакмицу првенства Француске против Нанта изашао са тимом у коме је имао голмана, али он је играо у нападу. Испред гола су се током утакмице смењивали француски репрезентативци Алан Жирес и Маријус Трезор и поштовали су правило да не смеју да играју руком. Бордо је изгубио 0:6, а фарсу од утакмице је направио из протеста јер је голману Драгану Пантелићу изречена казна забране играња годину дана збопг наводног напада на судију. Бордо је претрпео велике критике због одлуке да од утакмице направи циркус, али Фудбалски савез Француске није имао основа да казни клуб. Голман је био на терену, правила не прописују његову тактичку улогу.

Илија Пантелић (лево) и Драган Пантелић

Потврдио је то и Илија Пантелић (1942-2014). Бранећи за Војводину у првенству Југославије је против Трешњевке постигао хет-трик. Постигао је два гола из једанаестераца.Извео је и трећи пенал, али голман Трешњевке је одбранио тај шут. Лопта се вратила до Пантелића и шутнуо ју је у гол. На утакмици против Атлетика из Мадрида постао је први голман који је постигао гол у Купу шампиона, такође из једанаестерца.

Илија Пантелић био је претеча голмана какав је постао Рожерио Сени (1971-). Бразилац је током каријере постигао 131 гол.

Рикардо Замора/Википедија

Голмани се, ипак, највише цене по броју спречених голова. Студија објављена 2017. године навела је да је славни Шпанац Рикардо Замора (1901-1978) на 40 одсто утакмица сачувао мрежу што га чини најуспешнијим голманом у историји фудбала.

Између два светска рата био је славан колико и Чехословак Франтишек Планичка (1904-1996), голман који је последњу утакмицу за репрезентацију бранио на Првенству света 1938. против Бразила бранио са сломњеном руком.

И данас има одличних голмана. Време ће показати ко ће поред статистике и харзимом заслужити да их упамти историја фудбала.

Како су свиње направиле фудбал

Москва, јануар 2007. године. Интервју са Сепом Блатером, тадашњим председником ФИФА који је допутовао у главни град Русије да лобира за избор Мишела Платинија за председника УЕФА, неприметно се претворио у пријатно необавезно ћаскање у хотелу Метропол.

Усред приче Блатер ми је поставио питање о коме никада нисам размишљао:

„Зашто фудбал нико не игра у време кад је најлепше за игру? Сви завршавају првенства у мају или јуну и не играју до августа или септембра. Зашто нема фудбала током лета, а играју га у новембру, децембру јануару“, ређао је питања Блатер.

Одговор ми није био ни на крај памети.

Дружење са Сепом Блатером у Москви у јануару 2007.

„Зато што су тако одлучили Енглези“, рекао ми је Блатер тоном као да ми открива број шешира у колекцији краљице Елизабете: „У Енглеској нема фудбала преко лета. Тамо им врућина сигурно не смета, а највише играју око Божића и Нове године. Да ли сте се некада запитали зашто је тако?“

Морао сам Блатеру да признам да сам на интервју дошао припремљен за многа питања, али да о томе зашто Енглези не играју фудбал преко лета нисам намеравао да разговарам.

„Рећи ћете – традиција. Тачно. Традиција. Енглези су својом традицијом наметнули свету фудбалски календар. Одредили су кад је време да се игра фудбал и кад су га раширили по свету рекли су и кад би требало играти. А знате ли, господине, ко је најзаслужнији за то што се у Енглеској фудбал највише игра крајем године?“

Седим поред председника ФИФА, најважнијег човека светског фудбала, и слушам његова питања. Размишљам шта да одговорим. Нешто бих и рекао, али кад год сам ћутао нисам погрешио, па одлучим да продужим тишину до тренутка кад ће Блатер закључити да може да настави предавање.

„Свиње, господине! Свиње су заслужне за то што је фудбал данас такав какав јесте. Да није било свиња не би било ни фудбала. Енглези су смислили правила, али захваљујући свињама данас имамо ову лепу игру. Лопте су прављене од свињске коже, а ње је било после свињокоља пред празнике. До лета лопте се распадну и нема фудбала. Нико неће клати свињу због лопте. Зато је годинама фудбал могао да се игра само зими, јер је било коже за прављење лопти. Ђаци су играли у време распуста и тако из године и тако је настала традиција фудбала у време зимских празника.”

У реду би било да ми Швајцарац држи предавање о смучкама или о бобу, али да ми држи слово о историји фудбала није оно што сам могао да очекујем чак и од председника ФИФА. Блатер ми је тада испричао једну од најлепших прича које сам чуо док сам годинама прикупљао материјал за књигу „Како је фудбал порастао“.

У настаку приче Блатер је тражио да замислим како је изгледао свет половином 19. века и тако ме усмерио на истраживање које ме је на различите начине одвело на пут око света. Било је то време кад је спорт тек почињао да се развија и постаје део културе. Спортом су се углавном или чак искључиво бавили студенти.

У Енглеској су универзитети били привилегија за аристократију и припаднике више класе. Студенти су се углавном бавили индивудуалним спортовима, попут веслања, мачевања, стреличарства…

Од колективних спортова екипе су окупљали поло, хокеј на трави и крикет. С полом је било незгодно то што студенти нису могли да поведу на универзитет и коње. Хокеј на трави и крикет су били мање захтевни за организовање игре.

Корени обе игре сежу у далеку историју. У Енглеској су почели да се развијају око 17. столећа, а до 19. века су постали најпопуларнији екипни спортови на универзитетима. Рагби је био много мање заступљен, углавном само на универзитету чије је име понео, и заправо је званично тек млађи брат фудбала.

Историјски списи чувају приче да су хокеј на трави и крикет развијале исте групе студената. Обично су се бавили и једним и другим спортом. Помогло је и то што је једнак број играча, по једанаест. Играли су и на терену сличне величине, а заједничке су им биле лопта и палица.

Утакмица крикета око 1820. у Шефилду/Википедија

Раздвајала их је киша. Прве капи и данас прекидају утакмицу крикета. Они којима чувена енглеска киша није сметала настављали су да играју хокеј.

Крикеташи који нису хтели да играју хокеј измислили су нову игру. Фудбал.

Прича о настанку фудбала је много опширнија и комплекснија. ФИФА је званично признала да је колевка фудбала Кина у којој је пре 2.200 година игран цу-чу, игра слична данашњем фудбалу. Лопту су шутирали и древни Египћани, Грци, Римљани, Јапанци, народи Океаније, у обе Америке…

Краћа прича каже да је игра слична фудбалу постојала у Енглеској још у средњем веку и да није признавала класну поделу. Краљ Едвард Трећи (1327-1377) потписао је чувени документ у коме је наведено:

Наређујемо да забраните под казном затвора све и свашта од бацања камена, дрвета и гвожђа, рукомета, фудбала или хокеја, дрмања и тучњава или других таквих празних игара.“

Наредбу је условило уверење краља да поданици превише врмена проводе играјући се, занемарујући пољске радове.

Краљ Едвард Трећи се сматра кумом фудбала. У документу којим је игра забрањена први пут је забележен писани назив „фудбал“, кованица од енглеских речи за стопало (foot) и лопту (ball).

Наређења нису зауставила развој игре. Забрану нису поштовале ни крунисане главе. У историјским архивама је записано и да је злогласни краљ Едвард Осми (1509-1547) поседовао „…45 пари свилене обуће и један пар ципела за фудбал“.    

Није то био фудбал ни приближан ономе какав данас гледамо. Познат је као моб-фудбал, игра гомиле, руље која је трчала за лоптом без било каквих правила. Обично је игран у време празника између два села са циљем да се лопта донесе у центар противничког табора. „Екипе“ су имале по стотине играча, многи су је завршавали са тешким повредама, а неретко би потрајало и по неколико сати пре него би играчи схватили да је лопта пробушена, изгубљена у неком јарку или да ју је неко однео кући.

Моб-фудбал у Дербиширу око 1840. године/Википедија

Уласком на универзитете игра је почела да добија прве обрисе. Ричард Карев (1555-1620), у свом делу „Истраживање Корнвала“ из 1602. године описао је моб-фудбал и први покушао да уведе каква-таква правила. Једно од правила је забрањивало додавање лопте унапред како би се смањило насиље међу играчима. Проценио је да је играч коме је лопта додата унапред у опасном положају, јер могу да га незаштићеног снажно нападну играчи противничке екипе. Прописао је да лопта може бити додата само уназад, како би играч с лоптом био боље заштићен међу саиграчима.

Гроф од Корнвала није ни слутио да ће по његовим редовима три столећа касније бити прописано правило недозвољене позиције (офсајда) у фудбалу.

На универзитетима је смањивано поље за игру и број играча моб-фудбала. Временом је насиље уступало место вештини, а почела су да се множе и правила. Свака школа је почела да развија своја. Итон, Хероу, Четерхаус, Шрузбери, Винчестер… Правила су одређивала стил игре. Шутни лопту што даље, гурај лопту у гомили, носи лопту што дуже… Заједничко је било донети или догурати лопту до штапова који су означавали крај поља за игру. Квалитет игре давали су ред, дисциплина и тимски дух.

И поред тога, увек је било повређених играча. Зато су се у писање правила укључивали и професори. Под претњом забране играња фудбала у школи, од студената је захтавано мање грубости. То је довело до одлуке неких школа да забране контакте у игри, што је променило игру, па и њено име и облик. У неким школама фудбал је постао „дриблинг игра“ (dribbling game).

Следећи проблем на који су студенти наишли била су различита правила кад су покушавали да организују игру између школа. Све се разликовало, од величине игралишта до величине лопте, броја играча, дозволе или забране играња руком.

Први покушај успостављања заједничких правила је забележен 1846. године, кад су студенти Универзитета у Кембриџу позвали пријатеље из оближњих школа и других универзитета да направе правила „дриблинг игре“. Одзив је био слаб и идеја није заживела.

Више воље је било у октобру 1848. године. На позив Хенрија де Винтона (1823-1895) и Џонса Чарлса Тринга (1824-1909), студената „Тринити колеџа“ Универзитета у Кембриџу одазвали су се представници Итона, Хароуа, Рагбија, Винчестера и Шрузберија. После осам сати разговора, написана су Кембриџ правила.

На жалост, оригинални документ није сачуван. Издање Кембриџ правила из 1856. године чува билблиотека школе у Шрузберију. Историчари верују да је тај документ, који садржи једанаест правила,  у великој мери сличан ономе написаном осам година раније.

Правила Кембриџа се сматрају зачетком савременог фудбала, јер су прописивала почетак игре са средине поља и да је гол могуће постићи само шутем ногом. Колико су важна за историју игре показано је на 170. годишњицу њиховог проглашења. У мају 2018. године у Кембриџу је подигнут споменик темељу фудбала. Оригиналних једанаест правила је записано у камену да будућим поколењима сведочи о данима настанка фудбала.

Споменик правилима фудбала написаним 1848. године у Кембриџу/

Пример Кембриџа су пратили други универзитетски центри и игра је почела да добија све јасније обрисе.

Следећи степеник је пређен у октобру 1857. године. Тада су крикеташи Шефилда закључили да им је доста седења док пада киша и одлучили су да играју нову игру. Основали су ФК Шефилд и написали сопствена правила. У правила Кембриџа додали су да по изласку из поља лопта припада екипи чији играч први дође до ње, убацивање руком је било дозвољено под правим углом у односу на лопту, одређено је и правило извођења ударца из угла (корнера)…

Правила ФК Шефилд из 1859. године

Временом су правила Шефилда дорађивана, па је величина терена ограничена на 200 јарди (180 метара), ширина гола на осам јарди (7,2 метра), висина на десет стопа (2,74 метра), стране терена мењане су после сваког постигнутог гола… Ово последње правило је наметнуто фер-плејом. У то време играно је по ливадама и парковима, често накошеним, па је често мењање страна екипе стављало у равноправан положај.

Шефилд је у другој половини 19. века био снажан идустријски и универзитетски центар Енглеске и вероватно би правила његових клубова превагнула да се у Лондону нису досетили да организују такмичење.

У октобру 1863. године у Лондону је основана Фудбалска асоцијација. Правила су се мало разликовала у односу на она из Шефилда. Основна разлика била је у – офсајду. Од оригиналних 13 тачака Правила игре Фудбалске асоцијације, објављених у децембру 1863, кључна разлика у односу на правила шефилдског фудбала била је дефиниција недозвољене позиције – кад би играч лопту шутнуто унапред, саиграч није смео да је додирне.

Офсајд је сачувао фудбал као игру, али није то правило омогућило Лондону да победи Шефилд већ је то урадио Куп Фудбалске асоцијације. Такозвани Челенџ куп, покренут 1871. године, је прво масовно такмичење које је окупило клубове и школе. У првом је учествовало 15 екипа, у другом 16, у трећем 28… У петој сезони су играла 32 клуба, у десетој 62.

Ако тај број не изгледа велики у поређењу са 736, колико игра у Купу Фудбалске асоцијације 2020/21, покушајте да замислите како је изгледао фудбал и спорт у другој половини 19. века.

Куп Фудбалске асоцијације причу враћа на допринос свиња развоју игре. Први ФА куп је почео 11. новембра 1871. Утакмице су игране у децембру и јануару, финале у марту 1872. Слично је било и у наредним годинама. Тек од 1880. године финала су играна у априлу. Много година је прошло док је успостављено да је термин финала ФА купа трећа недеља маја.

Како се 19. век ближо крају, до лопти се лакше долазило. Индустријализација је захватила и фудбал, спортска опрема није више била привилегија само малог броја студената, а 1888. године је покренуто и прво лигашко такмичење, првенство Енглеске. У исто време, Божић и Нова година остали су једнако важни празници.

Троугласта корнер заставица на стадиону Кардифа/ФК Кардиф

Уз једну традицију иде и друга. Освајач ФА купа стиче право да на угловима терена постави троугласте заставице. Ово нису смислили Енглези, већ Велшани. Троугласте заставице је први поставио Кардиф после освајања ФА купа 1927. године, победом против Арсенала (1:0), да би се локалном ривалу Свонсију показао ко је главни у крају.

Фудбалска асоцијација није озваничила ово правило,тако да мало клубова данас користи могућност да се похвали троугластом заставицом и традиција полако нестаје, као што је нестало и дугогодишње неписано правило да голмани у Енглеској носе зелени дрес, а једино голман репрезентације може да и у клубу носи дрес жуте боје.

Опстаје, ипак, традиција „божићњег лудила“. Једино су лопте промењене. Ричард Линдон је 1862. године пронашао начин да искористи каучук за прављење лопти. Кад је Чарлс Гудјиер усавршио вулканизацију смислио је и начин да направи издржљивије фудбалске лопте. Већ 1872. године Фудбалска асоцијација је званично усвојила Гудјиерове лопте као реквизит за своју игру. Фудбал је могао да крене у свет. Свињама остаје вечна захвалност за жртву коју су поднеле.

ЈУ-лига јефтиних бодова

Од 2005. до 2007. године постојала је Ројал лига, првенство Скандинавије у којој су између два домаћа првенства учествовали клубови из Данске, Норвешке и Шведске. Доминација Данаца, два тријумфа Копенхагена и један Брондбија, умањила је интересовање спонзора. Ниједна телевизија није била заинтересована за четврту сезону, па је Ројал лига угашена.

Једну сезону дуже је потрајала Балтичка лига. Инспирисана Ројал лигом, од 2007. до 2011. је окупљала клубове Естоније, Летоније и Литваније. Прве две сезоне је играна током лета, друге две током зимског периода. Доживела је судбину попут скандинавске лиге. Недостатак интересовања публике је удаљио спонзоре и лига је угашена.

Скандинавска Ројал лига и Балтичка лига

Заједнички проблем Ројал лиге и Балтичке лиге је био тај што су биле ревијалне. Ниједна није водила у европске купове. Клубови су добијали одређену суму новца, а победнику је припадало милион евра. Навијаче није интересовало колико ће новца њихов клуб да заради. Желели су још један корак после освајања пехара, а тога није било. Изостанак такмичарског значаја имао је погубан утицај и лиге су гашене.

Ројал лига и Балтичка лига могу да послуже као објашњење зашто се клубови из некадашње Југославије нису поново окупили у заједничку лигу о којој медији често машатају. Носталгија за добом кад је од Вардара па до Триглава игран добар фудбал често залута у причу да би нека нова „југословенска лига“ попут чаробног штапића напунила стадионе. Завршетак тих прича не стигне ни дотле докле су стигли у Скандинавији и на обалама Балтика.

Основни разлог зашто досад није и зашто још дуго неће бити створена клубова из некададашње југословенске лиге је начин попуњавања европских купова.

Костур попуне такмичења УЕФА свакој од земања на простору некадашње Југославије наменио је по четири европске визе. Хрватска је ове сезоне, због ранијих успеха, имала чак пет учесника, два у квалификацијама за Лигу шампиона и три у квалификацијама за Лигу Европе. При том, сада имамо и клубове са Косова и Метохије у европским куповима. Кад се сви зброје, имамо број од 28 клубова у квалификацијама за такмичења УЕФА.

У таквим околностима јасно је да се ниједан фудбалски савез неће одрећи предвиђеног броја учесника у европским куповима зарад повластица мањем броју клубова. Лако је разумети зашто је боље да игра 28 клубова из седам фудбалских савеза него само три или четири из целог региона.

Свака лига има смисла једино ако је такмичарска, односно ако води у неко следеће такмичење. Ако би се савези некадашњих југословенских република сагласили да формирају заједничку лигу практично би домаћа такмичења спустила за један ранг. У том случају већина клубова би могла да стави катанац на стадион. Преко ноћи би постали друголигаши и борили би се за мрвице којих би се домогли евентуалним уласком у виши ранг, фамозну заједничку лигу.

У причи о некадашњој југословенској важно је како је памтимо после 30 година. У Хрватској се сећају ОФК Београда, нишког Радничког, Војводине… После 30 година никоме тамо емоције не изазивају Радник, Вождовац, Металац, Инђија…  У Србији се сећају Сарајева, Жељезничара, Осијека, Ријеке, Олимпије, Вардара, Вележа… Нико неће потрчати на стадион због Варждина, Горице, Муре, Брава, Шкендије, Крупе, Зрињског…

Ако се оставе емоције по страни, разлог због чега не може бити формирана нека заједничка лига је чисто практичан из угла оних којима је можда и најпотребнија.

УЕФА број клубова за учешће у европ-куповима одређује на основу позиције лиге на континенталној листи. Тако Енглези, Шпанци, Италијани и Немци имају по седам учесника у европским куповима, Французи и Руси по шест…

Лигама бодове доносе резултати клубова у петогодишњем циклусу. Свака нова лига креће са нула бодова. То је ставља на зачеље листе, а земље које се тамо налазе добијају по три места у евро-куповима.

Може да се замисли и овај сценарио. Фудбалски савези формирају заједничку лигу, али при том задрже и своје националне шампионате и квоте које имају на УЕФА листи. У том случају, клубови би морали да изаберу у ком ће такмичењу играти. Они који изаберу заједничку лигу не би могли да играју и у националном првенству. Црвена звезда, Партизан, Војводина, загребачки Динамо, Ријека, Сарајево, Сутјеска и други имају увек гарантована места у европским куповима. Учешће у заједничкој лиги већини би ускратило привилегију коју лако стекне у домаћем првенству. Ако кроз заједничку лигу не би изборили место у евро-куповима, други пролаз би имали још само кроз национални куп.

Корист коју би донела нека заједничка лига, мало већи квалитет утакмица, управо је отежавајућа околност за њено формирање.

Комерцијална лига, попут Ројал лиге или Балтичке лиге, тек на први поглед делује занимљиво. Такмичење које би окупило најбоље клубове из региона сигурно би у почетку привукло велику пажњу, али време и околности би утицале на њен развој.

Комерицијалну лигу могуће је организовати само у првој половини године, односно кад такмичења заврши и оно мало клубова што се домогне групне фазе евро-купова, и током седмице, између два кола домаћег првенства. Таква лига може да заживи једино ако у њој учествују Црвена звезда, Партизан, Динамо, Хајдук, Сарајево, Олимпија… Остале би мало ко хтео да гледа. Уостсалом, као и до сада. Лако је замислити колико би навијача привукла утакмица Крупа – Дечић или Металац – Мура.

Међу оним најбољима осетио би се, ипак, недостатак такмичарског ефекта.

Замислимо ситуацију у којој би у среду Црвена звезда играла у Загребу против Динама, а уочи првенственог гостовања Партизану. Морали би у Црвеној звезди много да калкулишу. Играње са најјачим тимом против Динама носи ризик повреда и умора играча пред „вечити дерби“. Одлазак у Загреб са слабијим тимом могао би да узрокује пораз преко кога навијачи не би лако прешли.

Превелики је ризик вагати између краткорочне добити и дугорочног понижења. Могу о томе много да кажу у Партизану. Утакмица против Кроације (Динама) у лето 1997. донела је мање новца него што је било очекивано, али се зато о дебаклу на Максимиру резултатом 0:5 још пишу есеји. Додуше, била је то утакмица квалификација за Лигу шампиона, имала је велики такмичарски значај. Пријатељске утакмице у Швајцарској током летњих припрема 2003. године прекинуте због туче навијача једва да се неко и сећа.

Једино време кад оживе сећања на дуеле некадашње „велике четворке“ је жреб евро-купова. Тада расте тензија док сви моле Бога да их жреб не састави. Као у песми у којој је „љубав лепа само док се чека“, тако и клубови југословенске „велике четворке“ радије би да се заобиђу у широком луку. Победа доноси мање од онога што узима пораз.

Неколико шанси да се маштања остваре је,ипак, пропуштено.

Куп шампиона Заједнице независних држава

Клубови из бивше Југославије нису се повели примером клубова из некадашњег Совјетског Савеза. Недуго после распада велике земље, 1993. године је покренту Куп шампиона Заједнице независних држава. Било је то такмичење које је окупљало шампионе Русије, Украјине, Белорусије, Казахстана, Узбекистана и других совјетских република. Играно је током јануара и фебруара у Москви, у велелепној Палати спортова, грандиозној хали у којој је било места за фудбалски терен. Често су учествовали и гости из других земаља. Зибру из Молдавије је играо финале 2000. ОФК Београд је 2005. практично предао четвртфинале да би стигао на авион за Турску, где је у Анталији настављао припреме за наставак сезоне.

Куп шампиона Заједнице независних држава је 2011. замењен регионалним првенством младих репрезентације.

Нешто слично на простору некадашње Југославије нико није ни помислио да организује.

Југоносталгију су покушали да искористе Турци.

У Анталији,коју су српски клубови открили 2002. године, повремено су игране утакмице између српских и хрватских тимова, па су прагматични домаћини предложили организацију турнира.  У јануару 2007. на једном месту била је скоро цела лига некадашње Југославије. У хотелу Топ капи у Белеку је организована заједничка вечера. Од српских представника за округлим столом били су Црвена звезда и ОФК Београд. Здравко Мамић је довео Динамо. Мирослав Ћиро Блажевић је био са Загребом. Блаж Слишковић је тренирао Зрињски. Хајдук није хтео да дође због присуства Динама. Са свима је за столом седео Ивица Осим. У Анталију је довео Јапанце, али је дане проводио са „својима“.

Турци су те зиме и касније покушавали да приволе српске и хрватске клубове да учествују на турниру у Анталији, међутим, ниједан предлог није прихаћен. Само су повремено игране утакмице. ОФК Београд је у Белеку играо против Динама нерешено 1:1. За ОФК Београд је играо Александар Коларов, у Динаму је још био Лука Модрић. Играли су „романтичари“ и против Осијека, победили 4:1. Иако је било претпоставки да би за турнир владало довољно велико интересовање телевизија да би био и финансијски исплатив, нико се није усудио да прихвати учешће у пионирском пројекту.

Најдаље је одмакао пројекат Балканског купа. На његовом покретању је пре десетак година радио Зоран Лаковић, некадашњи генерални секретар Фудбалског савеза Србије. Идеја је била да најбољи клубови из Србије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Грчке играју куп-такмичење финансирано од стране локалних телевизија. На папиру је све изгледало лепо, али није спроведено у дело. Труд за куп који у коначном исходу није имао такмичарски значај није био довољно финансијски исплатив.

Једина организација која може да састави такмичарски и финансијски ефекат је УЕФА. Захваљујући европској „кући фудбала“ током 2021. године и у наредним могли бисмо да добијемо регионално такмичење. За почетак биће то Лига конференције.

Ново такмичење УЕФА је замислила као шансу за клубове који нису довољно конкурентни за Лигу шампиона и Лигу Европе, а надомак су континенталне сцене. У Ниону су испланрали да Лигу конференције развијају на локалном ривалитету, па ће се због смањења трошкова, а повећања значаја утакмица трудити да у групе окупе више тимова из региона.

Евро-купови остаће, ипак, и једино место сусрета клубова из бивше Југославије у такмичарским утакмицама. О заједничкој лиги не треба више ни маштати. Њено формирање би уништило и оно мало клубова који како-тако преживљавају. Фудбал у Србији би остао без основе на начин како се то догодило кошарци формирањем Јадранске лиге.

Они који траже примере да су прекогранична такмичења,ипак, могу да погледају Ирце. Прошле године је установљен Све-ирски куп, за који играју шампиони Северне Ирске и Републике Ирске. У току су преговори за покретање Све-ирског шампионата, какав већ играју рагбисти и клубови галик-фудбала. Први покушај је пропао 2008. године јер није имао подршку два фудбалска савеза.

Oд тада Ирци увелико раде на уједињењу. На Балкану је прича другачија.

Они који памте славне дане лиге Југославије данас су у „трећем добу“. Они који су рођени кад је лига расформирана завршавају трећу деценију и немају појма фудбалу у некадашњој Југославији. Деца 21. века о Југославији зна као о земљи у којој је могло да се безбрижно спава на клупи у парку или као комунистичкој тамници са два телевизијска програма.

Пред таквим „навијачима“ свака прича о формирању „екс-Ју“ лиге само једнодневна политика и скупљање јефтиних политичких поена оних који добро знају да је такав пројекат немогуће остварити без договора да се све што тренутно стоји сруши и крене прављење нове фудбалске пирамиде.  Све то имаће далекосежније последице и неће се завршити само на фудбалу, а ту се враћамо на онај део приче о политици.

У децебру 2016. године на сва звона је објављено да је на састанку шест фудбалских савеза некадашње Југославије и приде Мађарске, одржаном у Загребу, договорено покретање регионалних такмичења младих и женских тимова. Од тада следи четири године тишине.

Фудбал се ионако игра негде другде.

Тајна Мошине медаље из Монтевидеа

Диван филм „Монтевидео, видимо се“ из 2014. године у ретким додирима са истинитим догађајима – као копија холивудског филма „Игра њиховог живота“ (The game of their lives, 2005) – утакмицу за треће место на Првенству света 1930. приказао је као игру Југословена и Американаца „на малиће“ иза хотела у Монтевидеу. Југословени су, наравно, победили и освојили треће место.

Лепа прича, али једино што је истина је да су југословенски и амерички репрезентативци боравили у истом хотелу и да су Уругвај напустили као трећи на светском првенству. О томе сведочи медаља из колекције Благоје Моше Марјановића, најбљег играча југословенске репрезентације.

Прича о првом светском првенству је углавном позната. Југославија је у првој утакмици победила Бразил (2:1). То је представљено као велики успех због угледа који су јужноамериканци имали. Сакривен је податак да је то Бразилу била прва утакмица после пет година и да је само један играч пре утакмице у Монтевидеу играо за репрезентацију. Победом против Боливије (4:0), Југославија се пласирала у полуфинале у коме је изгубила од Уругваја (1:6) уз помоћ судије Рега из Бразила.

Уругвај је у финалу победио Аргентину (4:2), која је у претходно у полуфиналу прегазила Сједињене Америчке Државе (6:1).

Американци су у групи победили Белгију (3:0) и Парагвај (3:0) и освојили прво место. Заблуда је да су били сензација турнира. У то време су имали професионалну лигу у којој су добри играчи месечно зарађивали 500 долара.

У билтенима ФИФА и многим другим документима пише да су треће место на Првенству света 1930. освојиле Сједињене Америчке Државе, а да је Југославија четврта.

Такви наводи се појављу се тек од 1986. године. Тада је на Конгресу ФИФА одлучено да се формира пласман за учеснике на свим дотадашњим светским првенствима. Посао није требало да буде тежак, јер је требало свести рачуне на основу резултата.

Проблем је правило прво светско првенство. У Уругвају није играна утакмица за треће место. У програму такмичења је од другог светеској првенства, одржаног 1934. године у Италији.

ФИФА је једно време другачије тврдила. У билтену ФИФА објављеном 1984. године наведено је да је треће место на првом светском првенству освојила Југославија победом против Сједињених Америчких Држава резултатом 3:1.

Тај податак није био тачан. ФИФА је у следћем билтену исправила велику грешку и избрисала измишњену утакмицу.

Касније је светом раширена прича да је репрзентативцима Југославије понуђено да играју за треће место, али су наводно одбили љути због неправде претрпљене у полуфиналу против Уругваја. Такву причу је у књизи „Четири недеље у Монтевидеу: Прича о светском првенству 1930“  објављеној 2009. „потврдио“ и Енглез Хајдер Џевад.

Дозвољавајући да ме тај податак наведе на сумњу да можда постоје подаци који су остали изгубљени у времену, упитао сам аутора књиге да ми открије на основу чега је закључио да је истинита прича о томе како су Југословени одбили да играју. Одговорио је да је то „једини логичан закључак“.

Фотографија из уругвајских новина.

Енглези нису учестовали на турниру у Монтевидеу. У то време нису ни били учлањени у ФИФА. Сматрали су да је фудбал њихова игра и да нема разлога да играју са „остатком света“. У Монтевидеу нису имали ни играче ни извештаче, па су тако сва сазнања Енглеза само посредна, због чега је и логика погрешна.

Више је разлога зашто утакмица за треће место између Југославије и САД није играна.

Кренимо од тога да није била предвиђена програмом такмичења.

Званичан постер Првенства света 1930.

Светско првенство у Уругвају је требало да траје месец дана, од 15. јула до 15. августа 1930. Организаторе је разочарао слаб одзив. Турнир је био „отвореног типа“, учествовало се по пријави, али се Уругвајцима придружило само 12 репрезентација. У таквим околностима је на брзину направљен нови распоред и турнир је трајао само 17 дана, од 13. до 30. јула. Подсећање на првобитно замишљени шампионат остало је само на званичном постеру Мондијала, на коме је задржан оригинални термин.

Времена за организацију утакмице за треће место је било довољно, али Уругвајци за тако нешто нису били заинтересовани.  Пред њима је било финале против Аргентине и коначан обрачун за светски фудбалски престо.

Уругвај је освајао златне медаље на претходна два олимпијска турнира, 1924. и 1928. У то време олимпијски турнири су сматрани незваничним светским првенствима, а финале у Уругвају је било реприза олимпијског финала из 1928. у коме је Уругвај победио Аргентину резултатом 2:1. Уругвајци су чекали потврду да су светска фудбалска велесила тог доба и није их интересовало ништа осим финала.

Најважнији разлог зашто утакмица за треће место није одиграна је тај што Сједињене Државе нису имале довољно играча

Југословенски репрезентативци на пут преко Атлантика нису кренули само да би учествовали на Мондијалу. После турнира у Уругвају, отпутовали су у Бразил и Аргентину где су одиграли две пријатељске утакмице. Играли су под именом Београдског спорт клуба (БСК), најбољег југословенског клуба у предратним годинама, који дао већину репрезентативаца, јед од ФСЈ нису добили одобрење да се представљају као државни тим.

Тако је одлучено због мира у кући. ФС Хрватске, љут због пресељења ФСЈ из Загреба у Београд, није дозволио хрватским фудбалерима да играју на светском првенству. Зато су у Монтевидеу играли само српски фудбалери, а административци „куће фудбала“ нису хтели да доливају уље на ватру одобрењем да Југославију у Јужној Америци наставе да представљају само Срби.

У дневницима репрезентативаца  и њиховим бројним исповестима после Мондијала нико није навео да су одбили да играју утакмицу против САД. Брод за пут у Буенос Ајрес је кретао тек 1. августа,  мада су њиме отпутовали само кофери репрезентативаца. За играче и руководство није било места, јер су брод запосели Аргентинци бесни због изгубљеног финала.

О томе је причао Благоје Моша Марјановић. Најбољи српски и југословенски фудбалер између два светска рата, први који је одиграо 50 утакмица за репрезентацију, причао је новинару Љубомиру Вукадиновићу у књизи „Хиљаду голова Моше Марјановића“:

Насловна страна књиге “Хиљаду голова Моше Марјановића”

На пристаништу је настао хаос. На силу бога маса је хтела да провали у лађу да би заузели места. Један дебели Аргентинац са два револвера у рукама је себи крчио пут кроз гужву. За њим је продирала маса од неколико стотина путнка. Нико није могао да их задржи, иако нису имали крате. Рушили су све пред собом и успели најзад да се докопају лађе. Наши напори остали су узалудни. Капетан је дао знак да се подигне мост јер у лађи више није било места. Тако смо и поред купљених карата остали у Монтевидеу, док је  наш пртљаг отпутовао у Буенос Ајрес. Могли смо да се укрцамо тек сутрадан , али и овог пута са много труда, јер је на пристаништу организација биа очајна.

Другачија је прича са Американцима. У полуфиналу против Аргентине, играног 27. јула, дословце су пребијени. Американци су утакмицу завршили са само осморицом играча, јер су тројица морали да заврше игру због тешких поверда, а још тројица су чврсто стиснули зубе и некако издржали до краја.

Једини голман Џими Даглас је већ у четвртом минуту ишчашио колено, али је остао на терену храмајући јер није имао ко да га замени.

Ралфу Трејсију је у дететом минуту напукла нога. Однесен је у свлачионицу где му је указана  помоћ. У игру се вратио другом полувремену вратио у терен и углавном скакутао на здравој нози надајући се да ће и тако помоћи већ крњој екипи.

Ендрија Олда је у првом полувремену један Аргентинац ударио лактом у вилицу и расекао му образ. Американац се освестио кад му је под нос стављена мирисна со. Рана му је закрпљена шпенадлом, до краја утакмице је играо држећи крпу на образу бришући крв.

Американци без довољно играча, а Југословени без понуде за игру, организатор без плана. То је судбина утакмице за треће место на светском првенству 1930.

Југословени су, ипак, освојили треће место. Припало им је на основу тадашњег обичаја да треће место осваја поражени у полуфиналу од победника турнира.

Поредак је 1986. године променила ФИФА.

Технички комитет ФИФА је за као критријум за формирање распореда поставио укупан учинак. Југославија и САД су групу завршиле са по две победе и претрпеле пораз у полуфиналу. САД су имале укупну гол-разлику 7:6, а Југославија 7:7. Одлучено је да због боље гол-разлике треће место припадне Сједињеним Државама, а да Југославија буде потиснута на четврто. Поредак је направљен 54 године после турнира.

Историја, међутим, не може да се промени сабирањем голова.

За боље разумевање свега што се дешавало у Монтевидеу требало би се вратити у 1930. годину и замислити како је изгледала организација првог светског првенства.

др Михајло Андрејевић (десно)

Мало је недостајало и да Југославија не учествује на турниру. Уругвајци су обећали да ће свима платити пут до Монтевидеа и да ће играчима дати два долара дневнице. У једном тренутку су схватили да су се прерачунали, па су најавили смањење дневнице на пола долара. Југословенски репрезентативци су сматрали да за тај не вреди запуцати на други крај света. Предомислили су се после упорног убеђивања др Михаила Андрејевића.

Велелепни стадион „Сентенарио“ није био завршен до ранијег датума почетка турнира. Зато је светски шампионат почео на мањем стадиону у Монтевидео, а „Сентенарио“, саграђен да Уругвај организацијом светског првенства прослави стоту годишњицу независности, отворен је свечаним дефилеом 18. јула.

Ни ФИФА тада није била моћна сила као данас. Платила је само израду пехара, Златне богиње. Израду медаља је платио Уругвај, по једну за капитене финалиста. На свакој медаљи је са једне стране лик старогрчке богиње победе Нике, а на другој ловоров венац и напис „Монтевидео 1930“.

По завршетку турнира златна медаља је уручена уругвајском капитену Хозеу Назацију. Сребрну је добио Аргентинмац Мануел Фереура.

Касније су Уругвајци направили 21 медаљу од 18-каратног злата за све репрезентативце и украсили сваку именом. Аргентинци урадили исто са сребрним медаљама за своје фудбалере .

Медаља слична као оне које су добили Назацио и Фереира данас се налази у Београду. Чува је породица Благоја Моше Марјановића.

У једној од бројних расправа којима су Американци покушавали да Југословенима оспоре успех, наведено је да је ФИФА потврдила да није доделила медаљу за треће место. ФИФА није знала ни да су постојале две Златне богиње, па не би чудило да не знају и за постојање медаље коју чува породица Марјановић.

Медаљу из Монтевида показао ми је 2001. године Зоран Марјановић, Мошин син. Стајала је у малој кутији обложеној седефом. На жалост, није знао историју вредног антиквитета. Моша је 1960. године претрпео снажан мождани удар од кога је изгубио моћ говора. Преминуо је 1. октобра 1984. Зоран није упамтио причо о медаљи. Више је волео приче о музици – имао је највећу личну колекцију плоча, касета и дискова у Србији -и летењу, био је капетан ЈАТ-а. Очеве сувенире је чувао као успомену на великог играча, са мало података о фудбалу. Зоран је преминуо у пролеће 2019.

Тако остаје тајна откуд медаља код Моше Марјановића.

Из Монтевида је однето много медаља. Разне се данас могу купити на интернет-аукцијама. Онакву какву је чувао Моша добили су само капитени Уругваја и Аргентине.

Благоје Моша Марјановић (лево) и Милутин Ивковић Милутинац

Ако су медаље биле само намењене капитенима, онда би медаљу за треће место добио Милутин Ивковић „Милутинац“, капитен Југославије на првом светском првенству. Нацисти су га 23. маја 1943. стрељали у Јајинцима као комунистичког активисту. Да ли је Моша сачувао медаљу после смрти саиграча или је на неки други начин стигла у његове руке вероватно никада нећемо сазнати.

Уругвајцу су током и после светског првенства „шаком и капом“ делили разне медаље. Породица др Косте Хаџија, вође пута испред ФСЈ, чува комеморативну медаљу. Таква медаља на аукцијској продаји достиже цену око 100 долара. Уругвајци су годинама касније разне медаље делили националним савзима и фудбалерима који су учествовали на светском шампионату.

Биле су разних облика, а једну посебну је е добио и Француз Лусијан Лорен, стрелац првог гола на светским првенствима. Постигао је гол на утакмици против Мексика и тако остао записан у историји фудбала, мада у картијери није урадио ништа значајно. Лорену је додељена медаља оруглог облика на којој је приказана старогрчка богиња победе Ника испод великог торња стадиона „Сентенарио”. Уругвајцима није сметало то што је Француз гол постигао на стадиону „Поситос”. Где год да се то догодило ипак је то био први гол на светском првенству и обележен је посебном комеморитативном медаљом.

Медаља Лусијена Лорена, стрелца првог гола на СП

Облик медаља који је додељиван за пласман није коришћен за исказивање захвалности. Медаље петоуганог облика су добијали играчи најбоље три репрезентације све до Првенства света 1970. у Мексику. Тада је Бразил трећи пут освојио Златну богињу и добио је у трајно власништво. ФИФА је са првим трофејом из употребе повукла и облик медаља. Од 1974. године, кад је представљен Златни глобус, медаље су традиционално ркугле.

Златна медаља капитена Уруваја Хозе Назација и сребрна медаља капитена Уругваја Мануела Фереире

Током деценија много медаља је продато на аукцијама. Играчи су их продавали из разних разлога. Најчешће да би зарадили од старе славе у време кад фудбал није доносио велики новац. Најскупља је продата за 441.397 евра. Толико је коштала медаља коју је добио Бразилац Пеле за освајање трећег светског првенства, 1970. у Мекдику. Медаља Енрикеа Балестерос, голмана Уругваја на шампионату 1930, достигла је цену од за 25.000 долара. Наследници уругвајског репрезентативца Хектора Кастра златну медаљу су на интернет-аукцији продали за 67.000 долара, двоструко више него што је била процењена њена вредност. Вицешампионске медаље Аргентинаца вреде око 10.000 долара, али како време пролази цена расте.

Немогуће је проценити колико вреди Мошина медаља. За српски фудбал је непроцењива. Једана је од две мемораблије за које је познато да су сачуване после учешћа Југославије на Монтевдеу. Други је дневник Бошка Симоновића, селектора репрезентације Југославије која је играла у Уругвају. Одложен је у депоу Музеја физичке културе у Београду.

Ко ће Тумбаковића да погледа у очи?

Југославија је 11. септембра 1987. играла против Енглеске одлучујућу утакмицу квалификација за Првенство Европе 1988. Енглези су имали бод више, а утакмица у Београду била им је последња у квалификацијама. Југославији је, процењено је, био довољан и нерешен резултат, јер је очекивана лака победа у последњој утакмици у групи, против Турске у Истанбулу.

Уочи утакмице Југославију је захватила еуфорија. Само 17 дана раније млада репрезентација је у Чилеу освојила светско првенство за фудбалере до 20 година. Победа против Енглеске требало је да закључи добру годину. Свакодневно су призивана сећања на победу (1:0) у полуфиналу Купа нација 1968.

Селектор Иван Осим имао  је највећи стручни штаб. Тим је састављало 20 милиона Југословена. Сви су трежили да брани Мауро Равнић и да испред њега игра игра Марко Елснер.

Ивица Осим/Википедија

Осим их је послушао. Енглези су после 25 минута водили 4:0. Елснер је замењен у 29. минуту. Равнић је остао у свлачионици у полувремену и више се није вратио на гол репрезентације. Немоћ Југославије била је толика да је 50.000 гледалаца овацијама поздравила почасни гол за пораз резултатом 1:4.

После утакмице сва кривица за неисупњена очекивања пала је на Осима. Са свих страна је захтевана смена селектора. Морао је да буде жртвован.

Испред Осима је стао савезни капитен Миљан Миљанић. Рекао је да ће Осим остати селектор и да ће водити репрезентацију у квалификацијама за Првенство света 1990.

Југославија је Мондијал у Италији завршила на петом месту. За више је недостајала победа против Аргентине у четвртфиналу, уместо пораза после пенал-серије.

Скоро у дан тачно 33 године после Енглеске, у Београд је 12. новембра 2020. дошла Шкотска на утакмицу финала баража Лиге нација за пласман на Првенство Европе.

Србија је била у еуфорији. Очекивана је лака победа против тима у коме играју фудбалери енглеских друголигаша.

У „стручном штабу“ Љубише Тумбаковића било је шест милиона људи. Сви су знали ко мора и како да игра. Није то велика мудрост. Репрезентативни кадар Србије је такав да ће на сваком списку бити истих 25 фудбалера.

Србија је против Шкотске одиграла најгору утакмицу у Лиги нација. Пораз после пенал-серије не говори довољно о слабој игри.

После утакмице прст кривице је уперен у Тумбаковића. По обичају, на жртвени олтар мора глава селектора.

Поред датума и сличног исхода, причу о две утакмице повезују и селектори. Тумбаковић је Осимов ученик. У Партизану га је 1992. године успешно наследио на клупи, касније много пута питао за савете. Кад је одлучио да оде из Партизана, Осим је рукодству клуба препоручио да за тренера првог тима поставе тадашњег тренера јуниора.

Једне године срели су се у Анталији. Тумбаковић је довео Партизан на припреме, а Осим је већ био тамо са Џеф јунајтедом. Током игре стајали су заједно поред аут-линије. Тумабковић се пожалио Осиму да има неискусне играче.

„Видиш мог голмана. Не тренира му се, оставила га жена. Капитен није задовољан платом. Леви бек зна да немамо другог и тренира кад хоће. Старији играчи су добро зарадили и не брину да ли ће да добију нови уговор. То су моје муке. Волео бих да имам твоје проблеме. Неискусни ће да науче. Само ми дај брзог играча. Технику и тактику може да научи, брзину не може“, причао је Осим Тумбаковићу.

Партизан је победио.

Тумбаковић као селектор нема ментора као што га је имао Осим у Миљанићу. После пораза од Шкотске нико из Фудбалског савеза Србије није рекао ништа што би могло да личи на подршку селектору.

Љубиша Тумбаковић/Википедија

Ништа необично. Селектор је увек добра жртва. Играче не можемо да променимо. Мора неко на терен. Селектори су променљива роба. Смена селектора је увек порука да руководиоци Фудбалског савеза нешто раде. Они боље знају шта је селектор морао да уради од самог селектора.

Овог пута наишли су на проблем с којим се до сада нису суочавали. Чини га 150 страна извештаја који је Тумбаковић написао и садржи обимну и детаљну анализу игре и играча. Графикони, табеле, примедбе, закључци, предлози…

Одједном имамо селектора који нешто ради. Имамо селектора који селекторску функцију није схватио као прекид једномесечног одмора због утакмице.

Најгоре од свега за челнике ФСС је што је Тумбаковић добро схватио чему служи Лига нација. Није у том такмичењу видео прилику за скупљање јефтиних поена на основу резултата против тимова из друге или треће европске лиге.

Зна Тумбаковић да нема лоше победе и доброг пораза, али зна и да фудбал није једна утакмица. Лига нација је осмишљена да током јесени смањи број утакмица играчима из најјачих европских клубова, онима који играју у Лиги шампиона. Тај план је упропастила Немачка кад је у првој сезони Лиге нација испала из А дивизије, па је УЕФА морала брже-боље да јој част и углед спасава проширењем елитне групе, али се за већину селекција, а међу њима и Србију, мало шта променило. Лига нација је добро такмичење за формирање и уигравање тима који ће играти у квалификацијама за светско првенство. Тумбаковић је у томе видео начин да уради шта је замислио.

Док се приближавао крај Лиге нација појавиле су се калкулације да ли се Србији исплати пређе у јачу или испадне у слабију дивизију. Засниване су на процени да је Лига нација пут који може да се искористи у случају неуспеха у квалификацијама.

Тумбаковић није тако калкулисао. Зашиљио је оловку и направио списак са 40 играча. Нешто слично је урадио Осим годину дана пред Мондијал 1990. Објавио је шири списак играча који могу да добију карту за Италију. Попут учитеља, Тумбаковић је направио рам репрезентације. Играчима је остало да обоје слику.

Успут је Тумбаковић морао да покаже да ће на тој слици стајати његов потпис. Играчима је јасно ставио до знања да су тим у сваком минуту дана. Одбацио је јефтине поене на причи о „сјајној атмосфери“ и почео да је гради од основе.

Желим да приближим репрезентацију народу и да народ приближим репрезентацији“, рекао је Тумбаковић на првом окупљању тима.

Пре него је изашао пред новинаре, затекао је играче подељене по групама. Старији репрезентативци су седели за једним столом, млађи за другим, за трећим они који нису припадали првој или другој групи, сви задубљени у мобилне телефоне. Сарадницима је рекао да за ручак „повежу“ столове. Играчи су сели за исти сто, једни наспрам других. Могли су да се погледају у очи. Кад су то урадили, могли су да изађу на терен и, да кажемо симбилично, погледају народу у очи, мада није било публике на трибинама.

Тумбаковића у Фудбалском савезу Србије нема ко да погледа у очи. Уместо да читају извештај на 150 страна, у такозваној „кући фудбала“ дозвољају да медији лицитирају који ће селектор водити Србију у квалификацијама за Првенство света 2022. На нивоу дневне политике ослушкују реакције на „пробне балоне“ и чекају да чују ко ће први понудити свог клијента за хонорарни рад до новембра следеће године, кад ће бити завршене мондијалске квалификације. Чекају да чују име које ће бацити прашину у очи народу како би поверовао да тамо негде на Теразијама 35 или у Старој Пазови постоји неки план који ће српски фудбал повести у светлу будућност.

Док се све то догађа нико из ФСС се није сетио да поручи да Србија има селектора и да се зове Љубиша Тумбаковић. Не чини то ни потпредседник ФСС Ненад Бјековић. Није то изненађење сигурно ни за Тумбаковића, јер добро памти како га је Бјековић као спортски директор Партизана изиграо у децембру 2002. године кад је на клупу посео Лотара Матеуса. Тада напрсло пријатељство никада више није зацељено.

У „кући фудбала“ сви ћуте, јер тако око себе граде зид одбране од подсећања да Србија још једном неће учествовати на шампионату Европе. Зато имају гласноговорнике који неуморно понављају да председник ФСС, потпредседник и остали „нису криви“ јер нису „они“ играли против Шкотске, нису „они“ шутирали пенале, нису „они“ састављали тим. 

Једино што не говоре је да су „они“ ти коју су заљуљали клупу селектору.

Љуљаће је све док не пронађу начин како да профитирају на Тумбаковићевом раду. Проблем је што је маневарски простор сужен. Тренерима у српским клубовима селекторска тренерка је превелика. Они који имају довољно угледа и знања – Славиша Јокановић, Владимир Вермезовић, Владимир Ивић, Вељко Пауновић, Милован Рајевац, Вук Рашовић… – не намеравају да се враћају у српски фудбал. Драгана Стојковића Пиксија никако да наговоре да се лати посла. Владана Милојевића су медији престали да кандидују чим је из Саудијске Арабије стигла вест да ће још неко време остати на клупи Ал-Ахлија. Француз Рајмон Доменек биће забава за народ док медији не рашире причу зашто за њега нема места у француском фудбалу.

Док ФСС љуља клупу селектору, љуља и цео српски фудбал. Квалификације за светско првенство почеће у марту. До тада би могли да преврну цео брод. Једини који је тренутно за кормилом је Љубиша Тумбаковић.

Кладионица једини систем

Црвена звезда је у сезони 1973/74. у две утакмице осмине финала Купа шампиона победила Ливерпул и на „Енфилду“ и у Београду. Обе утакмице су завршене резултатом 2:1 за београдске црвено-беле. Менаџер Ливерпула Бил Шенкли је после елиминације закључио да је енглески фудбал у заостатку за континенталним клубовима и да је неопходна коренита промена.  

На Енфилду су одмах прионули на велики посао. Урадили су га толико добро да је Ливерпул у следећих десет година освојио седам титула првака Енглеске, три Купа шампиона, УЕФА куп и Супер куп Еврпе. Тада је сматрано да је Ливерпул једини енглески клуб који игра европским стилом.

Управо тих година Енглези су почели да бележе пад посећености првенствених утакмица. Узрок су пронашли у великом броју нерешених резултата. У сезони 1977/78. нерешеним резултатом завршене су 132 утакмице шампионата. У следећој сезони је број повећан на 144. Свака трећа утакмица је завршавана нерешеним резултатом.

Закључено је да је потребна већа мотивација за игру. Уведено је правило „три бода за победу, један за нерешен резултат“. Правило је први пут примењено у сезони 1981/82. и одмах је донело конкретан напредак. Број нерешених резултата у Првој дивизији је смањен на 121. У следећој сезони тај број је спуштен на 111. Истовремено је забележена и већа ефикасност него приликом доделе два бода за победу.

Шпанци су после елиминације на Првенству света 1990. у осмини финала од Југославије закључили да су ударили у зид. Закуцали су на врата најбољих. Питали су Немце, освајаче Мондијала 1990, како они раде. Шпанци су купили од Немаца методологију рада и почели детаљно да је анализирају. Задржали су оно што су мислили да им одговара, променили оно што су мислили да могу да ураде боље.

Једна од промена се односила на рад селектора. Хавијер Клементе је именован за селектора А и младе репрезентације. Могло је тако јер у то време су термини утакмица младих и А тимова били раздвојени.

С таквим планом рада Шпанија је 1994. освојила треће место на Првенству Европе младих, друго две године касније, а 1998. године постала и шампион континента. Тада добијен замајац је пренесен у наредни век. Завршен је тријумфима Шпаније на европским првенствима 2008. и 2012. и највећим успехом, освајањем светског првенства 2010.

Кад је Клементе именован 2006. године за првог селектора Србије причао ми је како је спроводио захтев ФСС за попуњавањем тима играчима из младе репрезентације која је тих година имала добре резултате. Од Фудбалског савеза Шпаније је затражио анализе рађене уочи утакмица против младе репрезентације Србије. Биле су толико детаљно да је Клементе на основу тих података позвао неколико играча који раније нису били ни на ширем списку. Међу њима је био и Александар Тришовић, некадашњи бек ОФК Београда касније загубљен у Украјини. Клементе је причао да су Шпанци пред утакмице са Србијом посебно наглашавали да је Тришовић веома опасан по крилу. Поверовао је сународницима, позвао га у репрезентацију и претрпео жестоке критике.

Док је Шпанија била у успону, Немачка је запала у кризу резултата. Иако су на 2002. били вицешампиони света нису се заваравали ситуацијом. Проценили су да је финале Мондијала које су глатко изгубили од Бразила резултатом 0:2 инцидент на који не смеју да се ослоне. До финала су стигли победама против Парагваја (1:0), Сједињених Америчких Држава (1:0) и Јужне Кореје (1:0) у нокаут-фази. Да су наишли на Италијане, Шпанце, Аргентинце или Енглезе не би дочекали последњи дан турнира.

Право стање показивали су шампионати Европе. После освајања ПЕ 1996, Немци на следећа два нису прошли групну фазу. У истом периоду су Мондијал 1998. завршили у четвртфиналу.

Немци нису много оклевали. Отишли су у Шпанију и затражили њихов модел рада за који су знали на чему је постављен. Одбацили су оно за шта су сматрали да им није потребно, задржали оно за шта су проценили да могу боље и резултати су почели да стижу. На светским првенствима 2006. и 2010. су освајали треће место, а 2014. опет постали светски шампиони. Играли су финале ПЕ 2008. и полуфинала на два следећа турнира.

Рок трајања новог метода рада је истекао повратком са светског првенства 2018. после групне фазе. Свет сада чека да види следећи потез Немаца, у време док Бајерн хара Лигом шампиона.

Систематском раду нису склони само Енглези, Шпанци и Немци.

Белгија је на прелазу векова имала лигу која је привлачила мало гледалаца. Фудбалски савез је сазвао нешто што би могло да се назове Академија фудбала и после више месеци стручних анализа закључено је да је лигашки фудбал неатрактиван.

Договорено је да сви једнако поднесу терет опоравка. Скоро па декретом је наређено да сви морају да играју у формацији 3-4-3. Одлука је преко ноћи променила лигу.

Униформисање тактике је имало више последица.

Прва је била атрактивније првенство. Жупије лига је постала једна од најефикаснијих у Европи.

Друга последица је била да су сви тимови више пажње почели да обраћају на јуниорске селекције, како би добили играче који би могли брзо да се уклопе у захтевани систем.

Трећа је била лоша. Белгија је почела да губи струку. Тренери су били ограничени захтевом да играју истим системом, па су иновативност и тактика пали у други план. Од тога се још опорављају.

После неколико година процењено је да је експеримент успео. Лига је постала атрактивнија и публика се у већем броју окупљала на трибинама. Клубови су ослобођени обавезе да играју у формацији 3-4-3. Уочене су и лоше стране. Закључено је да недостаје квалитетан тренерски кадар и да је мање талентованих играча који у новим условима нису могли у „калуп“.

Поново су окупљене умне главе да процене стање ствари. Анализа је показала да је грешка у формирању тимова у млађим селекцијама. За играње у јуниорским лигама дотад је граничник био 1. јануар. Уочено је да до првог тима и репрезентације пролазе играчи рођени у првој половини године. Рођени у новембру или децембру су се губили у процесу рада. У јуниорским селекцијама разлика од десет месеци је велика и посебно је изражена у физичким особинама. Млађи су попуштали пред старијима и тако су остајали у другом плану.

Предложено је решење које је постојало у некадашњој Југославији. Уместо 1. јануара за границу у јуниорским селекцијама је постављен 1. јул. Тако су и млађи добили своју шансу. Истовремено је направљен и велики рез у репрезентацији. Скоро цела једна генерација (Алдервеирелд, Вицел, Фелаини, Мертенс…) одмах пребачена у А селекцију, а одмах за њима и они следећи (Де Брујне, Лукаку, Еден Азар, Куртоа…). Белгија је на Првенству света 2018. имала најмањи генерацијски јаз. Освојила је треће место.

У Сједињеним Амерички Државама су се систематски до сржи посветили женском фудбалу.

Револуција женског спорта у САД је почела чувеним Чланом девет у Амандманима о Закону о образовању из 1972. године. Тим документом је девојкама без ограничења постао доступан школски спорт.

Наредних година Американци су подробно студирали шта могу да понуде девојкама. Универзитети и колеџи су момке привлачили америчким фудбалом, кошарком, хокејом на леду… Једна од тада направљених студија је показала да је европски фудбал, Американцима познат као сокер, корисна игра за девојке. Истраживања су открила да фудбал повољно утиче на развој вретенастих мишића и да захваљујући томе девојке девојке добијају лепу фигуру.

Универзитетима и колеџима је саветовано да више пажње обрате на сокер. Послушали су, а резултат је постао видљив 1991. године кад су САД освојиле прво Првенство света за жене са репрезентацијом састављеном искључиво од студенткиња. Исто су урадиле и 1999.

Американке данас имају четири светске титуле, једну сребрну медаљу и три бронзане. Освојиле су четири златне и једну сребрну олимпијску медаљу. На следећи олимпијски турнир иду као највеће фавориткиње.

Иза њих стоји велика база. Сокер је трећи најзаступљенији школски спорт међу девојкама у САД. Чак 92 одсто универзитета има фудбалску екипу. Заступљеније су само кошарка (97 %) и одбојка (94%) али пошто је за фудбал неопходно двоструко више играчица лако је израчунати који спорт је масовнији. Колеџ лига има четири нивоа са 4.500 тимова. Женска лига је професионална и квалитетом толико испред европског женског фудбала да би само два или три тима са Старог континента (Лион, Волфзбург, Пари сен Жермен) могли тамо да буду једва просечни лигаши. Репрезентативке имају статус суперстарова, а предводнице су борбе за изједначавање плата у спорту са мушкарцима.

Где је Србија у причи о систематском раду у фудбалу?

Јавна је тајна да је једини систем који влада у српском фудбалу онај који може да се направи у кладионици. Одтале се, уосталом, издржавају и клубови и фудбалери. Клубови имају спонзорске уговоре са кладионицама, има га чак и ФС Србије, а није тајна и да фудбалери понекад зараде плату неким тикетом у кладионици.

Последњи озбиљнији траг у систематском раду у српском фудбалу је виђен пре 20-ак година. Тада је Звездан Терзић, у то време директор ОФК Београда, од више агената сазнао да муку муче да европским клубовима пронађу квалитетне штопере и бекове. За Терзића је то била добра пословна шанса. На Старој Карабурми су тих година стасали Бранислав Ивановић, Александар Коларов, Душко Тошић, Марко Баша, Милош Бајалица, Драган Станчић…

Кад су један за другим почели да одлазе из ОФК Београда настао је проблем за српски фудбал. Клубови су узели „пелцер“ и почели да раде исто. Дефанзивци и задњи везни су постали српски извозни производ. Нико више није обраћао пажњу на креативне играче, каквим смо се некада дичили док смо се сматрали „европским Бразилом“. Нестали су уметници с лоптом.

Кад је Владимир Петровић за селекторског мандата 2010. године у Весељку Тривуновићу, тада играча ОФК Београдам с разлогом препознао играча какав недостаје Србији затрпан је лавином оптужби да 30-годишњи дебитант заузима место млађем играчу. Тривуновић је на прве две утакмице постигао гол и наместио два центарфору Николи Жигићу, али није могао да ућутка критичаре који су се више водили потребама свог џепа него потребама српског фудбала, па је и Пижон попустио.

Светло на крају тунела се појавило 2013. кад су „клинци“ предвођени селектором Љубинком Друловићем освојили Првенство света за фудбалере до 19 година. Генерацију је наставио да води Вељко Пауновић и довео је 2015. до освајања Првенства света за играче до 20 година на Новом Зеланду.

Недуго по повратку с краја света Пауновић ми је причао да је срећа била што је турнир игран у Новом Зеланду. На крај света нису могли да дођу менаџери, очеви и мајке фудбалера. Није било ни чланова ФСС да дају понеку „идеју“. Пауновић је био сигуран да ни групу не би прошли да је светско првенство играно, на пример, у Мађарској. Вероватно је у праву. Довољно је подсетити да Лука Јовић и Данило Пантић нису отишли на светско првенство јер им то нису дозволили клубови, менаџери…

Током квалификација за Првенство света 2018. разговарао сам с једним од чланова бројних стручних штабова које смо имали у репрезентацији. Питао сам га зашто нема више „Новозеланђана“ на списку играча. Подсетио сам га да ни „Чилеанци“, играчи који су као репрезентативци Југославије освојили Првенство света 1987. нису одмах нагрнули у А тим, али да су полако један за другим пристизали Просинечки, Бобан, Брновић, Лековић, Мијатовић, Јарни, Шукер, Петрић… Одговорио ми је да у репрезентацији која је освојила светско првенство „нема квалитета“.

Отада се питам шта ли кажу Бразилци, које су наши „орлићи“ победили у финалу 2:1. Каква ли судбина њих чека?

И поред неповерења, на Мондијал 2018. су више зарад смиривања критика него воље селектора Младена Крстајића отишла петорица „Новозеланђана“: Сергеј Милинковић-Савић је играо све три утакмице против Костарике, Швајцарске и Бразила. Милош Вељковић је играо против Бразила, док је Андрија Живковић на том мечу одиграо 25 минута. Предраг Рајковић и Марко Грујић су само тренирали. Истине ради, од Бразилаца који су играли на Новом Зеланду на Мондијалу у Русији је играо једино Габријел Жезус.

 „Новозеланђани“ данас имају по 25-26 година. Полако прилазе зениту каријере, залазе у најбоље године. Њима припадају следећа три такмичарска циклуса, до квалификација за Првенство света 2026.

До тада имамо времена да направимо нову генерацију репрезентативаца. Иде нам тако добро да у претходном такмичарском циклусу ниједна селекција се није пласирала на завршни турнир.

О недостатку систематског рада у српском фудбалу можда најбоље говори последња Лига нација. Селектор Љубиша Тумбаковић је био принуђен да промени формацију у одбрани јер смо остали без – бекова. Бранислав Ивановић ће ускоро напунити 37 година, а пре две ипо је отеран из репрезентације. Антонио Рукавина је годину млађи, ускоро ће и Душко Тошић напунити 36 година. Александар Коларов је најавио да ће у 36. години завршити репрезентативну каријеру. Србији је на левом беку остао 31-годишњи Филип Младеновић, док је мало ко знао да на истој позицији може да игра и Михаило Ристић. Вршњак је „Новозеланђана“, али није играо на светском првенству јер га је Црвена звезда послала на операцију крајника. Десног бека селектор може свећом да тражи

Репрезентација Србије је само почетак приче о нестручном раду. Клубови су основа сваког успеха, а како раде видимо по много чему. Изостанак јуниорских репрезентација, српских дика последњих 15 година, са завршних турнира европских шампионата је последица немогућност развијања младих играча у Србији.

Млади немају могућности за игру. Бројеви то показују. Раднички из Ниша, један од бољих суперлигаша, је прошле сезоне у српским такмичењима, првенству и Купу, одиграо 33 утакмице. Турски Газијантеп је на домаћој сцени одиграо 36 утакмица, исто колико и Антверпен у првенству и Купу Белгије. Арис је у грчким такмичењима одиграо 41 утакмицу, Рио Аве у Португалу 42, Хонвед у Мађарској 43…

Сезона у Србији траје од средине августа до средине јуна. Фудбалер просечног српског клуба, они који нису чланови Црвене звезде и Партизана па играју више утакмица у квалификацијама за евро-купове и понеку за репрезентацију, од 300 дана колико траје сезоне игра 31 дан. Осталих 269 дана тренира. Задеси му се десетак утакмица током припремног периода. Ове сезоне ће се број радних дана мало повећати, због принудног проширења лиге.

Заборављено је време како је Миљан Миљанић као председник ондашњег ФС Југославије после увођења санкција смислио систем са „А“ и „Б“ лигом и догурао број првенствених утакмица на 36. Мало коме се свиђао, али фудбал се више играо. Поново је покренуо Летњу Лигу шампиона, мада су за разлику од оне коју су 60-их година прошлог века играли шампиони Југославије, у њој учествовали само Црвена звезда, Партизан и Војводина. Организовао је ФСЈ и неке утакмице селекције лиге. Миљанићу је било важно једино да се фудбал игра.

Многи предлози за повећање утакмица су одбијени. Предлог о игрању Купа Србије по групама, као што су имали Италијани и Турци, никад није ни доспео на дневни ред. О Лига купу никад није ни разговарано. На предлог Синдиката професионалних фудбалера „Независност“ да финансира лигу Б тимова из ФС Србије никада није стигао одговор. Приче о „Јадранској лиги“ коју није могуће створити су тема за скретање пажње на један дан.

Једини озбиљан предлог се појавио пре десетак година и односио се на формирање такозваног Регионалног купа. Требало је да у њему учествују клубови из Србије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Грчке. Није заживео. Испоставило се да нема заинтересованих спонзора, а пошто ни такмичење није омогућавало пласман у европске купове убрзо су и клубови изгубили интересовање. Прича се охладила пре него што је стигла и до медија.

Са позиције у којој се тренутно налази српски фудбал време кад смо извозили бекове, штопере и задње везне делује као „златно доба“. Ти плодови су одавно убрани, а нови нису посађени. Зато српски фудбал стоји као једрењак насред мора спуштених једара и не може напред јер нема ко да та једра подигне.  

Има примера како то може да се уради и ту се враћамо тамо где смо причу и почели. У колевку фудбала.

Грег Дјук је 2013. године изабран за председавајућег Фудбалском асоцијацијом Енглеске. На почетку мандата је рекао да му је план да Енглеска игра најмање полуфинале Првенства света 2018. и да освоји Првенство Европе 2020, али да ће репрезентација у квалификацијама за Мондијал 2018. играти са играчима из треће лиге ако се не поправи стање у Премијер лиги и Чемпионшипу.

Лепим обећањем и застрашујућом прогнозом успео је да стекне подршку за промену система рада са млађим селекцијама. Фудбалска асоцијација је ограничила могућности клубова да у јуниорске академије доводе „прекоморску“ децу. Тако су енглески дечаци добили више простора за игру и почели да стасавају.

Резултати су стигли на крају првог циклуса. Енглеска је 2017. имала најбоље јуниорске селекције. Освојила је европска првенства за кадете и омладинце, била трећа на шампионату младих и освојила Првенство света за играче до 20 година.

Сениорска репрезентација је наставила серију успеха. Енглеска је освојила четврто место на СП 2018. и годину касније била трећи у Лиги нација с тимом чији је просек година износио 25.

Грег Дјук није дочекао испуњење плана на месту председавајућег ФА. Током Првенства Европе 2016, које су Енглези неславно завршили у осмини финала поразом од Исланда (0:1) смењен је уз образложење опозиције да ФА не зарађује довољно новца. Заменио га је Грек Кларк. Недавно је принуђен да поднесе оставку јер је црне фудбалере назвао „обојеним“ и рекао да је „мало жена голмана јер се плаше да ће да их удари лопта“.

Дјук је достојанствено напустио „кућу фудбала“, али и изговорио упозорење које би требало да остане као путоказ онима који желе да воде национални фудбал.

„Свако ко мисли да Фудбалска асоцијација мора да буде профитабилна нема појма о фудбалу. Посао ФА није да зарађује од фудбала, него да улаже у развој фудбала“, рекао је Дјук.

Нешто је научио од Немаца. Само две годину после освајања Првенства света у Немачкој, број фудбалских клубова у Немачкој је повећан за скоро две хиљаде.

А за то време у Србији…

Какав нам је Немања Видић потребан?

Коначно се у српском фудбалу догодило оно што је дуго чекано. Проговорио је неко чија реч мора да се чује без утишавања.

Урадио је то Немања Видић. „Отвореним писмом“ је саопштио да српска фудбалска организација лоше ради.

Видић је све изненадио изненадним обраћањем српској јавности. Оне који знају да је тачно прецизирао проблеме српског фудбала и оне који воде српски фудбал понашајући се као да нико не види како раде и куда лопта иде.

Видићеве речи су снажно одјекнуле у празнини у којој се годинама налази српски фудбал. Затечени истином, у Фудбалском савезу Србије су у урадили оно што су једино могли. По уобичајеној тактичкој шеми, критичар је критикован.

За одговор је подметнут Марко Пантелић, једину коме биографија дозвољава да говори о фудбалу. Уосталом, лично се дефинисао као „војник српског фудбала“, онда кад је на утакмици репрезентације салутирао пред навијачима, и послат је у још једну битку. Овог пута вербалну, у којој се, такође, одувек једнако добро сналазио као и у шеснаестерцу. Пантелић је увек био један од омиљених саговорника новинара, одговарао је на све позиве и док је играо у Сартиду и кад је играо у Ајаксу.

Благ и немушт одговор, уз јадиковке о „забадању ножа у леђа“ у позиву за „улазак у систем због мењања система“ потврдио је да је не може да се порекне оно што је Видић истакао. Пантелићев одговор је указао да је тачно све оно што је навео његов некадашњи саиграч у репрезентацији.

Сада, кад смо дошли до истине, питање је шта ћемо с њом.

Немања Матић, који најбоље зна шта на Олд Трафорду мисле о Немањи Видићу, поноудио је решења. Кандидовао је имењака за председника Фудбалског савеза Србије.

Да ли је Немања Видић заиста решење за проблеме српског фудбала?

Одмах може да се понуди одговор.

Видић је део решења за српски фудбал.

Кад почне прича о проблемима српског фудбала теме се отварају једна за другом попут лепезе.

Насумично бирајући можемо да почнемо од питања на шта је потрошено 15 милиона евра зарађених учешћем на Првенству света 2018.

У будућност српског фудбала нису уложени. Клубови су и даље принуђени да плаћају надокнаде судијама за утакмице омладинаца, кадета и пионира. Трошак за судије не надокнађују ни регионални, градски и општински савези. Ако клуб не плати дневнице судијама утакмице омладинаца прети му суспензија или одузимање бодова.  

Мало ко ван фудбалске организације зна како уопште опстају клубови у Србији. Немаштина влада свуда. Суперлигашима штампање улазница доноси већи трошак него приход од продаје, јер их скоро нико и не купује. Зарада новца од ТВ преноса на једној спортској телевизији је мизерна. Једини какав-такав приход долази од продаје играча.

На нижим нивоима фудбалске пирамиде новца нема ни од трансфера. Клубови Српске лиге не могу да наплаћују трансфере, а регистрација новог играча кошта 12.000 динара. За ангажовање десеторице нових играча потребно је 1.000 евра. Клубу Српске лиге то је велики.  

Председник ФСС може лако да реши тај проблем. Потребно је само да жели да га реши.

Вероватно је да би Видић лако уочио нелогичност у раду „куће фудбала“ и брзо решио клубове непотребног, a великог намета.

Јуниорски фудбал је „танак лед“ српског фудбала. База из које су деценијама црпљени таленти је све мања. Дијаспора попуњава и омладинску репрезентацију.

Један од разлога је недостатак тренера. Некада су са децом радили прекаљени фудбалери. Омладинце су тренирали Илија Петковић, Јован Аћимовић, Владимир Петровић и многи други асови.. Поред вредних фудбалских лекција обавезно су делили и оне драгоценије, живота вредне савете. Данас сличних величина нема са јуниорима ни у репрезентативним селекцијама. Онемогућено им је и школовање јер не могу да дођу на ред за упис поред оних који необразложеним одлукама ФСС добијају предност.

ФСС међу полазнике за лиценцу није прихватио ни Предрага Прекија Радосављевића, урбану и фудбалску легенду, човека који је Американце научио сокеру и донео им једину победу против Бразила.

Уместо Прекија на профи-лиценцу је уписана друга фудбалска легенда, чак и већа, светске класе. Место је добио Карлос Роберто.

Под тим именом је уписан чувени Бразилац Роберто Карлос, некадашњи играч Реала, бивши репрезентативац Бразила, освајач Првенства света 2002. Била му је потребна лиценца за рад у Турској, а баш тих дана није имао времена да похађа разне курсеве. Пријавио се за лиценцу ФСС. Занимљиво, управо у то време је постао заштитно лице једне овдашње кладионице.  Услуга за услугу?

Тренери често критикују ФСС да на лиценцама зарађује велики новац. Само упис семинара за А лиценцу кошта 150.000 динара. Упис семинара за про-лиценцу, неопходну за највиши ниво фудбала кошта 750.000 динара, око 6.500 евра. Пречицом могу само они који су играли за репрезентацију или били учесници највећих такмичења. То су основни трошкови. Лиценце су временски ограничене на три године. Обнова А лиценце кошта 30.000 динара, а про-лиценце 60.000.   

ФСС је најавио да ће и за рад у Првој лиги бити неопоходна про-лиценца, али да би мало умањио незадовољство тренера почео је да дели такозвану националну лиценцу. Вреди једино у Србији.

Немања Видић све ово сигурно зна. И сам је 2018. године добио про-лиценцу ФСС. Тада су медији наговештавали да би једног дана могао да постане селектор.

Ако се тако нешто догоди, биће то Видићу први посао после окончања каријере, 2016. године у Интеру. За Србију то не би било ништа ново. Младен Крстајић је прву такмичарску утакмицу као тренер, мада смо га сматрали селектором, водио на Првенству света 2018.

Историја фудбала не памти много примера да су почетници имали великих успеха на највишем нивоу фудбала. Не бисмо то могли да очекујемо ни од Видића. Србији предстоје квалификације за Првенство света 2022, а пролаз је дупло ужи него на Првенство Европе.

Србија са Видићем на клупи може да добије оно што већина људи верује да је репрезентацији неопходно, а то је селектор који неће бити подложан утицајима менаџера и неће зарад останка на послу пребројавати да ли на списку има исти број играча из Црвене звезде и Партизана.

То је уверење са којим већина долази на утакмице репрезентације. Много је важније какав утисак остаје после утакмице.

Чињеница је да је Србија сада у доброј позицији, јер је на познатом терену. Ускоро ће новине осванути с добро познатим насловима „На новом почетку“.

За 20 година, колико је прошло од последњег учешћа на европском првенству, пропуштамо пети турнир. У истом периоду, од пет Мондијала до кога је пролаз много ужи јер Европа има на СП само 13 селекција, играли смо на три (2006, 2010, 2018).

Велики проблем репрезентације је недостатак континуитета. Изостанак са великих такмичења умањује и искуство екипе, а са њим и квалитет. Србији је некако допало да искуство стиче у квалификацијама за ПЕ, а да га резултатски искористи у мондијалским квалификацијама. Тамо се онда по традиционалном рецепту све распадне, од репрезентације па до великих очекивања нације, па су и квалификације за следеће ПЕ „нови почетак“. И тако у круг.

У том кружном току успевају да се изгубе селектори. Oткако репрезентација игра под заставом Србије, за 14 година имали смо једанаест селектора.

Можда је Видић под редним бројем 12?

Време ће показати коју ће улогу Видић изабрати у српском фудбалу и да ли ће се уопште вратити коренима. У свакој ће бити од велике помоћи, а пре свега весник промена, јер не би прихватио да ради са онима које је жестоко критиковао у „отвореном писму“. Зато би доласку Видића претходио одлазак велике руководеће гарнитуре српске „куће фудбала“. Тај простор би попунили они који имају исти поглед на стање у српском фудбалу какав има и Видић.

Кључни проблем целе приче је како ће се испразнити просторије на Теразијама 35.

Смена руководства ФС Србије је могућа на два начина. Један је изгласавање неповерења делегата на Скупштини, други је оставка водећих људи.

Да би се било шта од тога догодило неопходно је да они који ведре и облаче српским фудбалом од локалног до државног нивоа признају да је Видић рекао истину и да се посрамљени склоне.

Није реално очекивати тако нешто.

Видић је, ипак, већ довољно урадио. Рекао је цару да је го.

Такав Видић је потребан српском фудбалу. Поново је први испред свих. Сада је потребно да га следе они који мисле исто. Од Видића ће бити довољно да понови цару да је го.

Стадион

Навијачи Црвене звезде увек су имали „Маракану“. На утакмице Партизана ишло се на „ЈНА“.

Ми, деца са Старе Карабурме, одувек смо имали само „стадион“. Толико нам је било довољно. Више и није било потребно.

Рећи да идеш на стадион значило је много тога. Не само одлазак на утакмицу ОФК Београда.

Изнад семафора на јужној трибини налазио се бетонски терен са малом трибином. Легенда каже да су на њему играле рукометашице ОРК Београда, али једине рукометне утакмице за које знам да су тамо игране су оне које смо играли на градским школским играма. Углавном је коришћен за „велики дерби“, за повремене утакмице клинаца са Старе Карабурме и „попова“, судената Православног  богословног факулета. Налази се иза северне трибине стадиона и да је оближњем кружном току назив Богословија. Обично је завршавано тучом, јер су „попови“ играли прљаво.

На стадион смо ишли и да гледамо утакмице турнира републичких репрезентација, такмичење у дресури полицијских паса, припреме за слет за Дан младости, а највећа гужва је била у пролеће, кад је одржавано градско атлетско првенство школа. Обично су на њему играна финала Омладинског купа Југославије.

Стадион је био и пречица. Преко стадона смо са Старе Карабурме лакше стизали до Пионира, Војне болнице, Дома културе. Све капије стадиона увек су биле отворене и често смо га доживљавали као највећи парк у крају.

Стадион на Старој Карабурми је саграђен 1957. године. Мало ко и данас зна да му је „крштено“ име Стадион омладине Југославије. „Омладински стадион“ је надимак не знам кад срочен.

Старији стадион у Београду је само онај накоме игра Партизан. Саграђен је на простору стадиона некадашњег Београдског спорт клуба (БСК).

Кад је 2001. године ОФК Београд објављивањем монографије повезао своје постојање са најуспешнијим клубом предратне Југославије, у Партизану су упитали да ли жели да преузме и стадион у Хумској. Парцелу на којој је пре рата саграђен стадион уступио је члан управе БСК . Једна од његових кћерки је дуго година долазила на утакмице ОФК Београда и имала папир којим је могла да захтева враћање имовине национализоване градњом стадиона ЈНА. Никад то није хтрела да уради.

БСК је званично угашен 1945. године. Неколико дана пре него што је стављен печат, у Београду је  основан Металац. После пет година је променио име. Враћен је БСК.

Све те године БСК је играо на стадиону Партизана. Да ли је био подстанар у својој кући?

Клуб је своју кућу добио 1957. године. Краћа прича гласи да је БСК променио име у ОФК Београд и тако на 50 година добио право коришћења Омладинског стадиона.

Уговор је истекао 2007. године. Управа ОФК Београда је покушавала да од градских власти добије нови, али је наилазила на затворена врата. Градски оци због политичког рејтинга нису хтели да се се у истој соби нађу са људима из фудбала. ОФК Београд је остао на Омладинском стадиону без печата на новом уговору.

Београд је у лето 2009. године организовао Универзијаду. У градској кући су се сетили да би за такмичење могли да користе Омладински стадион. Са ОФК Београдом је договорено улепшавање стадиона. Клуб је преузео посао. Стадион је окречен, очишћен, свлачионице уређене, постављени нови јарболи за заставе, сређене столице… Већи део трошкова никад није наплаћен. Град је остао дужан новац за радове.

Велики преокрет приче се догодио 2012. године. Државне власти су громогласно најавиле „излазак“ из свих клубова и да спортске објекте бришу са листе имовине јер су скупи за одржавање.

У ОФК Београду су то видели као прилику да коначно реше подстанарски статус.

Испоставило се да у катастру Општине Палилула нема стадиона. Није био уписан ни у имовину рада.

Коначно је пронађен у имовини Србије. Преузет је од Југославије.

Била је то лоша вест за државне власти. Наређено је да се стадион уклони из имовине Србије и да га презме град.

На тадашњим састастанцима управе клуба и градских власти договарано је да ОФК Београд поново добије стадион на коришћење. ОФК Београд је припремио документацију о Омладинском стадиону и предао је градским властима. Начелно је договорено да стадион преузме Општина Палилула.

Одговор никада није стигао.

Испоставило се да су градске власти на поклон добиле шест хектара земљишта на само три километра од Трга републике. Све је уписано у „књиге“. Од тада ОФК Београд не може на Омладинском стадиону ни слику да постави, јер не сме да укуца ексер у зид.

Године неодржавања узимају данак. Стадион пропада. Клизиште руши западну трибину. Северна стоји срушена откако је град забранио постављање рефлектора које је од Филипса добавио Фудбалски савез Србије. Помоћни терен, први вештачки постављен у граду, постао је опасан за игру.

ОФК Београд је у међувремену пао до Српске лиге и по старој народној „далеко од очију, далеко од срца“.

Град не реагује. Пушта да пропада његова имовина. Стадион је у припреми за рушење.

Незванични план је да од Новог гробља до изласка на Панчевачки мост простор на коме се налазе Ватрогасна станица, некадашњи сервис „Заставе“ и Омладински стадион, у наредним годинама никну  нове стамбене и пословне зграде.

Препрека је Војна болница. И даље је имовина некадашње Југославије. Бивше југословеске републике тражиће део новца од продаје.

Омладински стадион је неким чудом избегао да се нађе у расподели имовине бивше државе. Простире се на неколико парцела и заборављен је у раскусуравању. Нико се није сетио да тражи свој део од Омладинског стадиона.

Тако занемарен остао је плен градских власти која чека повољан тренутак да покрене булдожере.

 У међувремену време ради свој посао. Сваког дана стадион је у горем стању него што је био јуче.

ОФК Београд и Омладински стадион су дуже од пола столећа нераскидово везани. На жалост, како попуштају темељи стадиона, попуштају и темељи ОФК Београда. Један за другим са животне сцене су одлазили Слободан Сантрач, Раки Аранђеловић, Илија Петковић, Божа Миленковић… Легенде које су давале лице клубу.

Све је мање оних који могу да чувају кућу ОФК Београда на адреси Улица Мије Ковачевића 10. Недавно је светло угашено, јер клуб нема новца да плаћа рачуне.

ОФК Београд, ипак, још није угашен. На Омладинском стадиону још гори покоја свећа. Да ли ће се распламсати ватра могло би да буде познато до краја године. На Старој Карабурми се припрема нови план за оживљавање клуба.

У том плану останак на садашњој адреси није пресудан за опстанак ОФК Београда. Срушен је и Вембли у Лондону, може бити срушен и стадион на Старој Карабурми. Клинци који тамо буду расли неће имати свој „стадион“, али то су ионако „неки нови клинци“.

Без стадиона остаћемо и ми „стари“ клинци, али имаћемо бар сећања.

Create your website at WordPress.com
Get started