Featured

Кладионица за мале и велике играче

„Зашто клубови морају да објављују листе повређених играча? Због кладионица!“
(Последњи скаут)

После претпоследњег кола фудбалског првенства 1994/95, у дану са извештајима утакмица, објавио сам у “Спортском Журналу” текст са калкулацијама шта је коме потребно за последње коло. За опстанак су се борили Земун, ОФК Београд и нишки Раднички. Један клуб је морао да испадне.

У последњем колу играли су Земун и ОФК Београд, а Радничком је у Ниш долазио суботички Спартак.  Рачуница је показала да победа Земуна резултатом 2:1 оставља и ОФК Београд у лиги, а да ће испасти Раднички, чак и ако победи.

Чим је текст објављен, Раднички се огласио саопштењем у коме је изразио сумњу да ће Земун и ОФК Београд договорити утакмицу. Београдски клубови су одговорили да са „омраженим градским ривалом“ неће бити договарања и да ће урадити све што могу да комшију избаце из лиге.

Раднички је победио 7:0. Није му било довољно. Земун је победио ОФК Београд резултатом 2:1 и оба тима су остала у лиги.

Утакмица у Горњој Вароши је привукла неколико хиљада људи. Дошли су да виде како ће Земун и ОФК Београд да наместе утакмицу на резултат који им одговара.

Био сам и ја на стадиону. Видео сам једну од најбољих утакмица те године. Оба тима су играла офанзивно, „прштало“ је од дуела, ређале су се шансе… Земун је повео, ОФК Београд је изједначио. Ништа се није променило. ОФК је наставио да напада, а Земун из неколико контранапада није успео да постигне гол. Успео је то тек из једанаестерца.

Завршено је онако како су сви очекивали, али верујем да на стадиону није било човека који је био спреман да „стави руку у ватру“ да је утакмица намештена. А нико није сумњао да јесте. Толико су били уверљиви.

Није то била утакмица да би играчи зарадили на кладионици. Играно је само за бодове и пласман.

Кладионице су променила правила игре. Може да се намести све и свашта.

Енглези су открили да је Вејн Руни намерно добијао жуте картоне како би његов отац зарадио новац на кладионици. Није баш јасно зашто му није дао онолико колико је оцу било потребно, па је у биографији великог голгетера записано да је намерно добијао жуте картоне.

Наместити исход због добитка на кладионици данас је посао за „мале играче“. Они „прави“ се другачије кладе.

Није чак неопходна ни утакмица. Eнглез Киран Трипије је кажњен јер је шапнуо брату да ће из Тотенхема прећи у Атлетико из Мадрида, а он је то искористио да се опклади на будући клуб енглеског репрезентативца. То је званична верзија. У незваничној се Трипије сам кладио у који ће клуб прећи.

Играч који је дуго за хлеб зарађивао у једној европској лиги причао ми је да су тамо утакмице „чисте“ 75 минута. Осталих 15 минута се игра због зараде на кладионици. Кад са трибине стигне сигнал, креће посао по задатку. Први следећи корнер, пенал, жути картон, црвени картон… Тих 15 минута обезбеђују плату. У резултат утакмице нико не дира.

То је унапређен систем онога што се дешавало пре 20-ак година у лиги земље бившег Совјетског Савеза. Кад су гости ушли у свлачионицу тамо их су их чекала два кофера пуна долара и човек који им је објаснио да је све њихово ако изгубе утакмицу. Настала је свађа између оних који би да однесу кофер и оних који нису хтели да продају утакмицу. Гости нису изгубили, а пред њиховим очима онај који им је оставио новац је затворио кофере и однео их. До неке следеће прилике.

Пре неколико година једна домаћа „екипа из краја“ је случајно открила да постоји онлајн-кладионица из Азије која у „закључавању“ понуде касни 30 секунди у односу на реално време на терену. Исплативо им је било да отпутују у Енглеску или Немачку и да се с лица места кладе на следећи гол, корнер, жути или црвени картон. Имали су довољно времена пре него кладионица „закључа“ понуду. Зарадили су солидну суму новца.

Кад се наспрам оваквих прича погледа вест да су српски друголигаши Јагодина и чачански Борац наместили утакмице због зараде на кладионици делује као аматерски чин просечних фудбалера.

ФИФА и УЕФА су са технолошким компанијама развили системе за праћење уплата новца на кладионицама. Добијају информације о сваком поремећају. Није сумњиво ако милиони евра „легну“ на уплате за победе Манчестер ситија, Бајерна, Барселоне… Аларми се пале кад се на утакмицу српских друголигаша уплате десетине хиљада евра. То су оне утакмице на које се нико не клади или се клади онај који очекује да заради више него што је прихватљиво за „газде“

Са ФИФА и УЕФА сарађују и кладионице. Оне не воле да им којекакви аматери узимају новац. Посебно они пацери који се „кладе“ на коначан исход. То су они од којих кладионице зарађују највише новца.

Вероватно многи знају за случај кад су два клуба у нашој лиги договорили утакмицу. Играчи су мудро су смислили да поред коначног исхода и играју и на тачан резултат 3:2. Све је ишло као по лоју до десетак минута пре краја утакмице.

У тренутку је све пропало. Досуђен је прекршај за домаћи тим око половине терена. Играч је одлучио да не прави невољу, па је послао лопту тако да је голман гостију лако ухвати.

План се изјаловио. Голман се саплео, лопта му се измигољила и отишла у гол. Домаћини су повели 4:2.

После су домаћи играчи пустили госте да постигну још један гол и завршено је 4:3. Уплате на тачан резултат су пропале. Голман који је испустио лопту изгубио је 3.000 евра уплаћених у неколико кладионица. Неколико тикета је уплатио у Бечу. Из неког разлога тамошње кладионице су давале необично велике квоте на утакмице наше лиге.

Сличних прича има сваког викена широм Европе. Кладионице су дуже од столећа саставни део фудбала. Време је почело да се мери откако су 1915. године играчи Манчестер јунајтеда и Ливерпула договорили резултат утакмице како би зарадили новац на кладионици.

Али, није лопов онај који краде, него онај који је ухваћен. Играчи Манчестер јунајтеда и Ливерпула били су први који су кажњени због намештања утакмица. Наивно је веровати да су се први досетили.

Наивно је, такође, веровати и да је фудбал спорт са највише намештања због зараде на кладионицама. Збирно је тако, због распрострањености и броја утакмица широм света. Домаће кладионице бележе 95 одсто уплата на фудбалске утакмице. У осталих пет одсто предњаче кошарка и тенис.

Истраживања Европске комисије објављено још 2012. године показало је да је највећи број намештених резултата уз фудбал забележен на тркама коња, снукери и тенису. Слична истраживања на светском нивоу су у први план ставила – сумо рвање и крикет.   

Количина новца је, ипак, у првом плану. Крикет је „локални“ спорт, гледа га две милијрде људи у Индији, Пакистану и земљама Комонвелта. „Остатак“ света се клади на фудбал.

Што се тиче сумо рвања, слично је као и у тенису. Противник не мора ништа да зна.

Много тога, ипак, пролази испод „радара“. Колективни спорт који је најподложнији намештању резултата на кладионицама је – одбојка. Светска лига је донела много додатне зараде на опкладе о добијању првог или другог сета, техничког тај-аута, броја поена…  Задужен за клађење обично је био неки од „статистичара“, који је са лаптопом седео на трибинама и пажљиво бележио „податке“ добијане сигналима са терена. Ћутање светске одбојкашке федерације о томе био је једини начин да окупи најбоље играче.

Кошарка је, такође, подобно тло за „зараду испод стола“. Специјалитет домаћих клубова биле су утакмице на поене разлике. То је обично био процењени хендикеп за нерешен резултат, који је пратила и највећа квота. Касније су се и кладионичари опаметили, па су променили системе клађења за кошаркашке утакмице.

Спорт је, на жалост, толико огрезао у клађењу да је и круг затворен. Новца је толико да су га кладионице понудиле клубовима. Њихов знак стоји на дресовима чак и најтрофејнијих клубова. Свакако може да се постави питање да ли постоји још нека врста „сарадње“ поред оне видљиве.

У међувремену, води се тиха регрутација нових нараштаја. Кладионице нуде опкладе на утакмице омладинских лига, па чак и на Лигу шампиона младих. Клинци још у јуниорским данима могу да се припреме за оно што их чека кад постану првотимци.

На крају остају питања где је мера и какве су казне.

Намештање резултата је веома тешко доказати. Систем упозорења преко кладионица само буди оправдању сумњу, мада ништа не доказује. Докази су могући само кад неко проговори. То се понекад и догоди или кад полиција мешетаре ухвати на делу, као што се догодило у Италији пре 16 година. Давно је прошло романтично време намештања утакмица кад би  судије „случајно“ у хотелским собама затицали бунде за супруге.

Featured

Национални стадион и новине за седење

“Aко га направиш, они ће доћи”

(Поље снова)

Још једно пролеће и још једном слушамо приче о градњи националног стадиона. Према последњој верзији, здање од 60.000 гледалаца биће грађено у Сурчину и коштаће 250 милиона евра. Најављено је као чудо савремене архитектуре, стадион по еколошким стандардима од дрвета и челика. Кад рефлеткори буду укључени, Србија ће моћи да се кандује за организацију финала Лиге шампиона, мада неће моћи да задовољи критеријуме које УЕФА тражи за организацију прве утакмице и финала светског првенства, а у најављена је заједничка кандидатура са Грчком, Румунијом и Бугарском за организацију Мондијала 2030.

Национални стадион/ФСС

Сјајна је вест да ће Србија добити нови, најмодернији стадион. Неопходни су нам нови стадиони. Већина садашњих грађена је половином прошлог века.

Сећа ли се неко да је градња националног стадиона први пут најављена још 2013. године. Томислав Караџић, тадашњи председник Фудбалског савеза Србије, имао је идеју о градњи националног стадиона на месту где је стадион Црвене звезде и требало је да кошта 450 милиона евра. Освовано је чак и предузеће под именом „Национални стадион“. Наравно, у здање у на адреси Улице Љутице Богдана 1а није смео ни да пипне, па је прича о техгнолошком чуду брзо замрла.

После две године поново је покренута прича о градњи националног стадиона. Пресељен је у Нови Београд. Помињане су локације око Арене, касније иза новобеоградских блокова. Затим је изабрана Остружница с причом да ће стадион помоћи развоју општине.  У међувремену је и оно предузеће „Национални стадион“ нестало из видокруга.

Коначно, 2018. године је смештен у Сурчин. Прошле су три године, а ни камен темељац није постављен.

У овој причи политичка димензија није битна. Вреди питати чему ће служити оно што ћемо звати Националним стадионом.

Ако искажемо највећи могући оптимизам, можемо да се надамо да ће модерно здање бити саграђено до лета 2022. године. У том случају, репрезентација Србије ће моћи да одигра три утакмице Лиге нација које јој предстоје у јесен следеће године. Играће у Дивизији Б. На стадиону за 60.000 људи противници јој могу бити Албанија, Исланд, Финска, Израел, Шкотска, Норвешка…

Потом следе квалификације за Првенство Европе 2024. У зависности од величине групе, Србија може током 2023. године на домаћем терену да одигра четири или пет утакмице.

За 14 месеци, од септембра 2022. до новембра 2024, репрезентација ће играти седам или осам утакмица у Србији.  Пристојан број утакмица, и остале репрезентације ће имати сличан број утакмица.

Остаје питање: шта ће се на стадиону дешавати осталим данима? Да ли ће пословати као „Вембли“, који је у власништву Фудбалске асоцијације Енглеске, или „Миленијум“ у Кардифу, као засебно предузеће?

Данашњи стадиони нису само игралишта за фудбал. То су мултифункционални објекти који зарађаују десетине милиона евра од свега што се не зове фудбал.

Стадион Јувентуса/Википедја

Јувентус је постао доминантан у Италији управо зато што је власник стадиона. Играо је на „Деле Алпију“ од 65.000 гледалаца, саграђеном за Првенство света 1990. У Јувентусу су закључили да превише новца троше на закуп стадиона и проценили су да је исплативије да га купе од града Торина. Онда су израчунали да је просечна посета утакмицама 41.000 гледалаца, па су решили да направе стадион тек мало већи, за 43.000 људи. Затим је склопљен уговор са Туристичком организацијом Торина, па улазнице за тамошње музеје важе и за посету музеју на стадину Јувентуса. Месечно га посети 12.000 људи. У јуну сваке године на стадиону се одржава конвенција европских мормона. Окупи их се око 10.000. Коначно, име стадиона је продато познатој компанији Алијанц.

Стадион Бајерна/Википедија

Власник „Алијанц арене“ у Минхену од недавно је Бајерн. Стадион је саграђен за Првенство света 2006. у Немачкој. Било је то чудо технологије и савременог грађевинарства. Коштала је 305 милиона евра, али је градња линије метроа до стадиона цену повећала на милијарду евра. Бајерн је од 2005. године од компаније Алијанц откупио 50 одсто власништва за једанаест милиона евра. Другу половину је требало да откупи Минхен 1860. Није то урадио, па је његов удео преузео Бајерн. Клуб је пре две године објавио да је отплатио све рате и да је у потпуности власник стадиона. Пре пандемије није било могуће пронаћи слободо место на 75.000 седишта на утакмицама Бајерна.

“Јохан Кројф арена”/Википедија

Некадашња Амстердамска арена, данас стадион „Јохан Кројф“, саграђена је 1996. године као невиђено чудо у свету фудбала. Коштала је, у оно време огромних, 140 милиона евра. Покретни кров и терен који се извлачи на „сунчање“ у оно време поређени су са „свемирском технологијом“. Уочи отварања је било проблема са кртицама, али су истребљене. Од почетка је коришћен као мултифункционални стадион. Поред утакмица Ајакса и репрезентације Холандије,  стадион је арена за концерте и утакмице америчког фудбала.

У последњих неколико година нове стадионе су саградили мадридски Атлетико и Тотенхем, а никла су нова здања у Русији за потребе Првенства света 2018.

Друго питање у вези националног стадиона је његова цена. Да ли би новац требало уложити у градњу више мањих стадиона него једне „пирамиде“ у Сурчину?

Ово питање доводи до можда кључног проблема српског фудбала: власништва над клубовима и стадионима.

У Србији само су два клуба у приватном власништву. Чукарички и Вождовац. Стадиони, какви такви, су у власништву клубова. Леп су пример да се свако „протегао“ колико је могао, мада оно што су у Вождовцу планирали није спроведено у дело. Замисао о травнатом терену на крову тржног центра није прошла, јер нико није хтео да понуди гаранције да приликом заливања терена неће бити поплављен продавнице испод крова. Зато је постављен терен са вештачком подлогом.

Током прошле деценије сагређени су нови стадиони у Ужицу, Јагодини и Смедереву. Реновирани су стадиони у Крагујевцу, Кули и Чачку.

Све то је представљено као велики развој фудбалске инфраструктуре у Србији. Бајка је кратко трајала. Јагодина, Смедерево, ужичка Слобода, Хајдук из Куле и чачански Борац су нестали са фудбалске сцене. Званично су угашени због великих дугова.

Опстаје једино Металац из Горњег Милановца. Стадион саграђен 2012. за, незванично, три милиона ерва и даље служи сврси. На њему су играле и репрезентативне селекције.

Сзадион Металаца из Горњег Милановца

Стадион Металца је најбољи пример шта је Србији потребно. Испод покривених трибима може да се смести 4.400 гледалаца. Пунили су га једино доласци Црвене звезде и Партизана.

Рачуница показује да би за новац намењен градњи националног стадиона могло да се сагради 80 стадиона попут оног у Горњем Милановцу. Јасно је да нам толико стадиона није потребно. За „кусур“ би могли бити у пристојно стање доведени стадиони у Новом Саду, Суботици, Нишу, Крупшевцу, на Старој Карабурми, у Земуну, на Бањици, стадиони Црвене звезде и Партизана…

Зато би можда требало размислити прво о зидању куће од темеља. Прво вратити фудбал на ниво због кога ће публика долазити на стадионе после пандемије, па онда зидати пирамиду за 60.000 гледалаца која ће бити потребна за седам утакмица у 14 месеци.

Moжда би требало погледати примере у комшилуку и ближој околини.

У Хрватској су проценили да је градња стадиона превелики издатак, иако Давор Шукер, председник Фудбалског савеза, заговара градњу такозваног националног стадиона. Док не дође време за градњу великог здања, направљена је Рујевица у Ријеци док траје реновирање легендарне „Кантриде“, освежен је Градск врт у Осијеку, па репрезентација има где да још да игра осим у Загребу и Сплиту.

Нционални стадион у Тирани/Википедија

Албанија је у Тирани саградила национални стадион за само 80 милиона евра за 22.500 голедалаца. Највећи издатак су поднели приватни инвеститори, а добар део трошка је подмирен продајом имена спонзору „Еир Албанији“.


Пре две године је у Братислави саграђен „Народни стадион“ за, такође, 22.500 навијача.  Требало је да кошта око 50 милиона евра, али умало да падне Влада Словачке кад је објављено да је цех 20 милиона већи. Објашњено је да су издатке повећали градња прилаза и аутобуских станица око стадиона. На стадиону који користи репрезентација игра и Слован.

Румунија је још 2007. године срушила стари Национални стадион и до 2011. на истом месту саградила нови. Прима 55.000 гледалаца и на њему ће бити игране утакмице Првенства Европе.  До краја месеца би требало да буде отворен и нови стадион Стеауе, за 35.000 гледалаца, у чију је градњу уложено 90 милиона евра.

Бугарска је одлучила да сачува стари „Васил Левски“ стадион и после реновирања 2015. године прогласила га је за националну арену. Стадион користи ЦСКА 1948. и репрезентација. Прима 44.000 гледалаца, тако да је недодирљив рекорд од 120.000 људи колико се 1990. године на „Васил Левском“ окупило због концерта Лепе Брене.

Стадион “Тоше Проески” у Скопљу

Mожда је најбољи пример стадион „Тоше Просеки“ у Скопљу. Првобитно је носио име „Филип Други“, по оцу Александра Македонског. Здање саграђено 1947. године, на коме је од оснивања играо Вардар, реновирањем је доведено на ниво да је 8. августа 2017. на њему организована утакмица Супер купа Европе. Реал је победио Манчестер јунајтед резултатом 2:1. Играли су пред 32.000 гледалаца. Процењено је да је на утакмицу дошло 20.000 навијача из Шпаније и Енглеске. Спавали су две ноћи у Скопљу, јели, пили и оставили Македонцима лепу суму новца, а “частила” је мало и УЕФА од прихода остварених продајом ТВ права и спонзорским уговорима.

У причи о стадионима увек би требало имати на уму ко ће долазити на утакмице. Правило је да посета завси од квалитета фудбала. Стадиони су били пуни и кад су навијачи носили „новине за седење“, али су имали шта да виде на терену, без разлога да се диве ономе што је око терена.

Featured

Како је Стојковић-сан постао мистер Пикси

Почеле су квалификације за Првенство света 2022. Србија је добро кренула. Постављање Драгана Стојковића за селектора је донело неопходно освежење у репрезентацији, а догодило се и преко потребно опште уједињење око једне личности у коју и играчи и навијачи имају једнако и поверења и наду да може добро да уради посао.

Драган Стојковић (Википедија)

Доласком Пиксија у јато „орлова“ добили смо још нешто. Уместо селекотра имамо – „мистера“. Тачније, поново имамо селектора кога зовемо „мистер“ (енглески – „господин“). Први је био Радомир Антић, селектор који  је одвео Србију на Првенство света 2010.

Звати Антића „мистером“ није било необично. Лично је томе допринео хвалећи се да га у Шпанији толико поштују да га зову „господин“. Успеси које је имао дали су Антићу за право да и у Србији остане „мистер“. И њему лично и свима било је јасно да је „господин“ све док су резултати „господски“. Захтевање новог уговора без клаузуле којом би одговарао за резултате и распад репрезентације у Јужној Африци уклонили су надимак „мистер“.

 „Мистером“ зову и играчи Црвене звезде тренера Дејана Станковића. Није тајна ни зашто.

„Тако нам је тажио да га зовемо. Тако зову тренере у Италији и поштујемо његову жељу“, објаснио је голман Црвене звезде Милан Борјан на једној од конференцији за новинаре.

Антићев и Станковићев тренерски надимак „мистер“ је лако разумети. Донели су их из земаља у којима су живели, радили и остварили највеће успехе.  

Пикси је Шпанију посећивао да би одиграо понеку утакмицу, у Италији je блистао на светском првенству 1990. и провео једну сезону (1991-92) играјући за Верону. Зашто онда није само „селектор“ већ је „мистер“?

Незванично, тако је лично тражио.

„Титулу” је донео из Јапана. Како је тамо постао „мистер” сведочила је Драгана Шпица, преводилац са јапанског, стручњак за јапанску културу, постдокторанд, професор јапанског језика на Универзитету у Пули. Помогла је у разјашњавању како је Стојковић-сан постао фудбалски „мистер”.

Шигео Нагашима

„Док је Стојковић играо у Нагоји јапанским новинарима је лакше било и атрактивније да га зову Пикси. Кад је постао тренер Нагоје затражио је да га зову мистер. Јапанцима је то било веома чудно. Јапанска реч за тренера је кантоку, али јапански обичаји у обраћању су веома компликовани и сваку реч пажљиво мере и тешко је, често и увредњиво, обратити се другачије мимо тог протокола. Рецимо, исказивање поштовања било би да се обраћају Стојковић-сан. Необично је било и то што у Јапану „мистером” једино зову славног бејзбол играча и тренера Шигeа Нагашиму. То је његов надимак и никог више. Јапанци су Стојковићев захтев доживели дословце као преузимање Шиговог надимка. Објаснио им је да тако у италијанским клубовима зову тренера. Јапанци су то уважили и Стојковића су звали мистер.”

Занимљиво је да нико у Енглеској, колевци фудбала, тренера не зове „мистер. Ретко користе и „коуч“ (coach), реч насталу из сленга судената Оксфорда. Oбично то чине страни фудбалери. „Прави“ Енглез користи „сер“ (sir). чешће „бос“ (boss) или менаџер (manager), a понегде, на пример у Ливерпулу, задржао се израз „гафер“ (gaffer), у слободном преводу „искусни човек“ или „стручњак“.

Шпанци су дуго фудбал звали „баломпје“ (balompiе), кованица од речи „балон“ (лопта) и „пje“ (стопало). Taj израз је и даље у званичном имену Бетиса и Aлбасетеа. Италијанима је фудбал „калчо“. Тренер је на шпанском „ентернадор“ (enternador). На италијанском је „аленатори“ (allenatori).

Нема поузданих података како и кад су Шпанци почели тренера да зову „мистер“, мада трагови воде у Баскију.

Хари Лоу (Википедија)

Легенда каже да су томе заслужни играчи Сосиједада из Сан Себастијана кад су 1930. Године за  тренера добили Енглеза Харија Лоуа (1886-1966). Да би нагласили да је Енглез, управа га је представила као „мистера“. Нису искористили исти израз на шпанском (сењор).  Играчи који нису знали енглески мислили су да „мистер“ значи тренер и тако су га ословљавали.

Историјски подаци време враћају три деценије уназад и радњу премештају у други баскијски град, Билбао. Тамо је 1898. године група британских радника и студената основала Фудбалски клуб Билбао. Исте године се група младића вратила у Билбао са студирања у Енглеској и основала клуб Атлетик. Клубови су се ујединили 1903. године и данас имамо Атлетик Билбао.

Поносни Баски не крију утицај Британаца на њихов клуб и фудбалску културу. Иако за клуб могу да играју само Баски – и то је статутом утврђено –  шпански су клуб са највише енглеских тренера. Најзанимљивији детаљ је да се у клупских архивама као први тренер наводи „мистер Шепард“. Име није записано. Остао је само „мистер“.

Шпанци данас ретко користе своју реч „ентернадор“ и тренера ословљавају са „мистер“. Чине то и новинари на конференцијама за медије. Сматрају да на тај начин показују поштовање према тренеру.

Италијани тврде да су они први тренера назвали „мистер“ и да имају поуздан податак за своје наводе.

Први „мистер“ био је Енглез Вилијам Гарбат (1883-1964). Сматрају га најутицајнијим за развоју италијанског фудбала. Дошао је 1912. у Ђенову, најстарији италијански клуб, и пресудно утицао да дуго година буде препознатљив по енглеском стилу игре.

Италијани наводе да је на Гарбатовим лекцијама Виторио Поцо направио репрезентацију  Италије која је освојила шампионате света 1934. и 1938. године. Радио је и у Роми, Милану, Наполију, био и селектор Италије. Из поштовања су га, као Енглеза, звали „мистер“ и тај надимак га је свуда пратио.

Вилијам Гарбат (Википедија)

Гарбат је 1935. године отишао у у – Атлетик Билбао. У баскијском клубу је остао две године. Италијани тврде да је управо одласком Гарбата у Билбао у Шпанију „извезен“ и назив „мистер“ за тренера.

Временом су у Италију долазили и други британски тренери. Да би им указали поштовање Италијани су сваког звали „мистер“. За њима су стизали и тренери из других земаља и сви су редом добијали енглески надимак. 

Историчари спорта углавном подржавају наводе Италијана и њихову верзију за коришћење речи „мистер“ уместо тренера сматрају најближом истини.

Сада и у српском фудбалу опет имамо „мистера“.  Могао би Пикси да буде и „господин“, ако већ немамо нашу реч која би описала његову позицију у репрезентацији. Усвојили смо англизицам „селектор“, што су Хрвати успешно превели као „изборник“ (селекција – избор). Тренер, такође англицизам, је давно заменио учитеља.

„Привремена правила Првог спрског друштва за игру лоптом“, објављена 1899. године и преведена са немачког нису садржавала енглеске изразе за фудбал. Превод с немачког је био дослован, па смо имали врата и вратара, ударац из угла, убацивање руком… Туђице нису коришћење.

Како се игра развијала, све више су у употребу улазиле енглески изрази. Тако су лоптање и ногомет замењени фудбалом.

Током 30-их година прошлог столећа у српској академској заједници се развила вишемесечна расправа да ли новински извештаји кваре језик користећи енглеске изразе гол, бек, голман, центафор и остале кад имамо српске врата, бранилац, вратар, нападач… Закључак је био да је игра постала толико распрострањена да су управо енглеске речи постале њен знак распознавања и да је коришћењем тих речи свакоме јасно о којој је игри реч. Упућена је, ипак, препорука да новинари што је више могуће задрже српске речи.

На жалост, та битка је одавно изгубљена. Временом смо од савезног капитена прешли на селектора, а сада и на „мистера“.   

Featured

Златни куп краља Александра и остала блага

У данима кад по друштвеним мрежама траје расправа о квалитету и веродостојности телевизијске серије „Александар од Југославије“, вреди се подсетити историјских чињеница. Краљ Александар Први Карађорђевић (1921-1934) волео је фудбал и трудио се да га развија од Вардара па до Триглава. Био је навијач Београдског спорт клуба и дародавац неколико трофеја.

Краљ Александар Први Карађорђевић/Википедија

Добра је то и прилика да се запитамо где је нестало вредно благо југословенског и српског фудбала.

Фудбал је често коришћен у политичке сврхе. Корист од лоптања увидео је и краљ Александар. Веридба са румунском принцезом Маријом, објављена 1922. године, била је добра прилика да краљев омиљени клуб БСК успостави везе са румунским клубовима. Захваљујући вези југословенске и румунске круне, БСК је постао први српски клуб који је после Првог светског рата гостовао у иностранству. Одиграо је две пријатељске утакмице са букурештанским клубовима.

Пред венчање Александра и Марије, тадашњи председник Београдског спорт клуба Милош Радојловић је предложио краљу да дарује златни пехар за утакмице репрезентација Југославије и Румуније. Александар је прихватио и тако је настао Куп пријатељских земаља у коме су учествовале Југославија и Румунија. Пехар је у трајном власништву остајао репрезентацији која оствари три победе заредом. Југославија је успела два пута да наређа по три победе против Румуније.

Краљевски пар у ложи стадиона БСК/монографија БСК

Управо због орођених круна, наша репрезентација је највећи број утакмица играла управо против Румуније.

Ако може краљ, може и краљица. Марија је повезала Београд и Букурешт даривањем пехара за победника утакмице између клубова из два главна града.

Краљ Александар је фудбалом покушао да зближи и народе своје краљевине. Тадашњи Југословенски ногометни савез је 1924. године покренуо куп такмичење. Учествовале су репрезентације под-савеза. Краљ се одазвао молби да подржи такмичење. Даровао је златни пехар који је остајао у трајном власништву репрезентације која га три пута освоји.

Урадила је то репрезентација Загреба. У прва два финала (1924. и 1925) је победила селекцију Сплита (3:2 и 3:1), а 1926. године и тим Београда (3:1).

Пехар је био израђен од злата, платине и сребра. Био је шестоугаоног облика, висине 72 сантиметра, с краљевском круном на врху. Вредео је 320.000 ондашњих динара.

Нестао је 1945. године. Никад није пронађен. Није познато шта се с њим догодило.

Судбина пехара које су освојили предратни клубови и даље је велика непознаница. Нестали су после 1945. године. Београдски спорт клуб је међу имовином пописаном 1945. године имао у пехарима око 800 килограма сребра. Те пехаре одавно нико није видео.

Таква је и судбина пехара додељеног победнику Југо-купа 1930.

Такмичење је покренуто 1923. године у организацији Југословенског ногометног савеза. Из многих разлога није редовно одржавано. Мењана су му имена и формат.

Такмичење одржано 1930. године је било тек четврто по реду. Пехар победнику је даровао Михајло Шонда, власник највеће фабрике чоколаде у Београду.

Освојио га је САНД (Суботичко аматерско ногометно друштво) победом у две утакмице финала против Сарајевског аматерског шпорт клуба (САШК) резултатима 2:2 и 2:1.

САНД је угашен 1945. године. Пехар? Ко зна где је…

Нестао је и други пехар који је даровао Шонда. Додељен је победнику првенства 1932. О томе је писала „Политика“ у броју од 8. септембра 1932. године.

Позната домаћа фабрика чоколаде „К. М. Шонда“ предала је Југословенском ногометном савезу врло леп и укусно израђен пехар од чистог сребра. Овај пехар добиће онај фудбалски клуб који у овогодишњем такмичењу за државно првенство освоји титулу првака. Пехар остаје победнику у трајно власништво, а предаће се на терену одамах после друге финалне утакмице“.

Првенсво Југославије је 1932. године играно по куп-систему. Освојила га је Конкордија из Загреба и добила Шондин пехар. И тај пехар није виђен већ 76 година. Нема га ни у ризници Загреба, који је наследио стадион Конкордије, угашене 1945. године.

За Шонду је додела пехара била и лепа прилика за рекламу. Првенство играно 1932. године је прво у коме су се појавиле сличице фудбалера. Продаване су у омотима Шондиних чоколадица. Фотографисање фудбалера и штампање сличица је финансирао Михајло Шонда.

После Другог светског рата појавили су се нови пехари.

Пехари Купа Југославије у трофејној сали ОФК Београда

Маршал Тито је 1947. године даровао је, тако каже званична верзија, велики сребрни пехар за Куп Југославије. Са сцене је склоњен 1991. године. Фудбалери Хајдука су га после победе у финалу против Црвене звезде у Београду однели у Сплит. Потом се Југославија распала и Сплићани су велики сребрни пехар задржали у својој трофејној сали. Мање копије су остале Црвеној звезди, Партизану и ОФК Београду као успомена за освајање Купаа Југославије. Велики сребрни пехар је 1992. године замењен новим, али ни изблиза лепим као што је онај из 1947. године.

Од свих пехара остао нам је једино пехар који добија шампион. Први пут је додељен 1959. године фудбалерима Црвене звезде. Током година се селио на разне адресе, последњих неколико је експонат у трофејној сали Црвене звезде.

Милутин Ивковић/Википедија

Где су данас Златни пехар краља Александра, пехар Купа пријатељских земаља, пехар краљице Марије, пехар Шонде? Где су пехари које су освајали БСК и СК Југославија?

Где је ваза коју је Милутин Ивковић Милутинац добио као капитен Југославије уочи утакмице полуфинала Првенства света 1930. против Уругваја?

Краљица Марија је даривала пехар и за победника турнира између тенисера Загреба и Букурешта.

Сви ти трофеји, медаље и бројне плакете и вазе додељене на бројним такмичењима представљају материјално и културно благо. Да ли је само затурено у неким приватним колекцијама или је уништено?

Featured

Шешир господина Андрејевића

“Борсалино” шешир

Знате ли причу о шеширу Михаила Андрејевића?

То је вероватно најлепша легенда нашег фудбала. Прича о томе како је чувени Андрејка преварио Италијане и репрезентацију Југославије увео у финале фудбалског турнира на Олимпијским играма 1960.

Југославија је у полуфиналу играла у Напуљу против Италије. Селектор Aлександар Тирнанић је на турнир повео веома јак тим. У репрезентацији су били Бора Костић, Душан Маравић, Милутин Шошкић, Благоје Видинић, Фахрудин Јусуфи, Силвестер Такач, Томислав Кнез… План је био освојити златну медаљу, после три узастопна „сребра“.

У полуфиналу је пред Југославијом стајала Италија. Утакмица играна 5. септембра 1960. у Напуљу је после велике борбе у 120 минута завршена нерешено 1:1. Голови су постигнути у продужецима. Југославија је повела голом Милана Галића у 107. минуту, Италија је изједначила у 107. голом Тумбуруса.

Тадашња правила нису предвиђала да после нерешеног резултата победника одлуче једанаестерци. Исход утакмице је препуштен жребу.

Михаило Андрејевић

Тако је било и у Напуљу. Судија Јозеф Кандлбиндер из Западне Немачке позвао је представнике тимова да одреде ко ће проћи у финале.

Југославију је представљао најугледнији члан Михаило Андрејевић (1898-1989), члан Извршног комитета ФИФА, председник Медицинске комисије ФИФА. Никуда није ишао без шешира, па је свој позајмио као реквизит за жреб у који су убачени папирићи на којима је писало Италија и Југославија. Италијански селектор Ђузепе Вијани је џентлментски препустио да Андрејевић, као гост, из шешира извуче цедуљицу са именом финалисте. Андрејка је кратко „мешао“ папириће. Извукао је један и погледао шта на њему пише. Скочио је од радости и потрчао ка играчима да с њима подели радост због пласмана у финале. Италијани су поздравили судију, махнули Југословенима и напустили терен. 

Следећег дана у италијанским новинама је освануо наслов „Где је папир, господине Андрејевићу?“. Италијани су се сетили да Андрејка није показао шта је писало на папиру који је извукао.

Касно. Југославија је пет дана касније у Риму победила Данску (3:1) у утакмици упамћеној само у архивама и освојила једино фудбалско олимпијско „злато“.

Причали су касније да се Андрејка увек клео да је на папиру писало Југославија.

Дивна прича. Штета што није истинита. Тачно је само да је Андрејкин шешир био врло важан „учесник“ жреба.

Шта се заиста догодило испричао је лично Михаило Андрејевић у биографији „Дуго путовање кроз фудбал и медицину“.

Биографија Михаила Андрфејевића

„Стенли Раус (ген сек ФИФА) је позвао мене и нашег председника Савеза Душана Ђурђића, као и председника Фудбалског савеза Италије Ањелија да се тај жреб обави. Од мене је затражио мој шешир да би извршио ту процедуру, јер смо седели на трибини и није било никаквог погодног пехара за извлачење жреба. Раус је исписао две цедуље са именима Италија и Југославија. Кад је требало да се извлаче цедуље и ко ће то први да учини, наш председник Ђурђић дао је предност Италијану, а председник Ањели је то одбио и великодушно понудио да жреб прво извлачи председник Ђурђић. Онда се Ђурђић није више колебао, мада ми није било лако око срца. Завукао је руку у мој шешир и предао цедуљу Стенлију Раусу. Раус је отворио цедуљу и прочитао:

-Југославија!

Тиме је судбина италијанске репрезентације била запечаћена. Ваљда овладан неком сумњом и председник Ањели је завукао руку у шешир и извукао цедуљу на којој је писало Италија.

Тада ме је Ањели замолио да му уступим мој шешир. Ја сам се извинио и рекао му да је то предмет који је нама донео срећу и да не разумем зашто инсистира да му дам тај шешир. Он је рекао да сматра да би шешир требало да буде у њиховом спортско-фудбалском музеју као успомена због њиховог малера. Опет сам одбио да му испуним ову жељу, али је онда дошао њихов представник у ФИФА, инжињер Оторино Бараси, који је мој пријатељ, па ме је и он молио да им дам шешир. Онда сам узео мој шешир и показао сам им унутрашњост где је писало да је то шешир италијанске фирме „Борсалино“, да сам га купио у Венецији пре доласка овде. Према томе, и они могу да коме један исти такав шешир. Тиме је питање око мог шешира који нам је донео срећу било решеном.“

Никад нисам успео да проникнем кад је настала прича о Андрејкиној „превари“ у Напуљу и ко је први објавио измишљену причу. Знам је одавно, још из времена пре него је интернет почео да шири светом разне „истине“.

Могу само да претпоставим да је била инспирација за причу коју је смислио један „цењени“ хрватски новинар како је капитен загребачког Динама Славен Замбата преварио капитена Спартака из Брна у реваншу првог кола Купа сајамских градова.

Динамо је 5. октобра 1966. у Загребу победио Спартак резултатом 2:0. Истим резултатом је у првој утакмици победио клуб из Брна. Пропозиције су предвиђале да у том случају победника одлучи бацање новчића.

Судија Гинтер Мунинг, опет из Западне Немачке, позвао је капитене на центар терена. Замбата се окренуо ка саиграчима и довикнуо:

„Кад скочим почните да се радујете!“

Кад су капитени одабрали стране новчића, судија га је бацио. Пао је у блато. Пре него је судија стигао да подигне новчић, Замбата је скочио на њега, укопао га у блато и повикао „Добили смо“, а играчи Динама скочили један другом у загрљај славећи пролазак у следеће коло.

Прича каже да нико није видео на коју је страну пао новчић и да су то признали и гости из Брна на заједничкој вечери после утакмице, али да нису замерили Загрепчанима.

Динамо је прошао у друго коло, а касније и освојио Куп сајамских градова, победом у две утакмице финала против енглеског Лидса (2:0, 0:0).

Куп сајамских градова је једини европских трофеј загребачког клуба. Дуго година касније нису могли да забележе иоле пристојан резултат, испадали су већ у првом или другом колу неког од евро-купова. Објашњење је пронађено у „Замбатиној клетви“. Настао је мит да Динамо плаћао дуг због преваре капитена.

После више од пола века сетили су се да питају Замбату шта се заиста догодило на „Максимиру“. Загребачки „Јутарњи лист“ је 24. децембра 2009. године објавио интервју са некадашњим репрезентативцем Југославије. Замбата (1940-2020) је испричао мање маштовиту причу.

Славен Замбата

„Мене су касније зезали да сам судији увалио новчић, са две `главе` и да нисам могао да промашим. И није истина да сам момцима довикнуо „скачите“. Пре утакмице, на центру, бирали смо стране. Како ми је клађење у крви, кад се баца новичић, увек одаберем ,главу’. Први пут сам тог дана одабрао ,писмо’ и изгубио. Рекао сам себи ,није важно, свеједно на коју ћемо страну’. Долазе продужеци, поново се баца новчић и кажем – ,није важно’ и опет одаберем ,писмо’, И опет изгубим. Но, долази стани-пани, одлучује се ко ће у друго коло. Напетост је велика. Кроз главу ми пролази шта да одаберем. И опет кажем – писмо. Судија баци новчић, али је запео у блату. Дошло је до гужве, судија узима новчић и одлази на атлетску стазу. Икружили смо судију. Он баца, ми вичемо ,писмо, писмо’. И пало је ,писмо’ и почело је весеље“, причао је Замбата демистификујући клетву.

 „Легенде“ се у фудбалу лако смишљају, брзо шире и дуго трају. Опстају чак и у тако великим клубовима какав је Ливерпул.

Уочи утакмице енглеског клуба против Црвене звезде у новембру 2018. у Београду, локални „Ливерпул ехо“ је објавио причу о необичној утакмици из 1936.

Ливерпул је те године гостовао у Београду и одиграо две утакмице против БСК-а. У првој играној 21. маја 1936. победилo је 2:0. Београдски спорт клуб је 25. маја узвратио победом 3:2.

„Ливерпул ехо“ је подсећајући на турнеју објавио да је реванш против БСК једина утакмица у коју су играчи Ливерпула играли без дресова. Наведено је да је то био уступак домаћем тиму због исте боје дресова, а као извор је наведена фотографија на којој играчи Ливерпула заиста полуголи, без дресова, позирају испред гола на стадиону БСК-а.

Фотографије су аутентичне и многи медији су је пренели као занимљивост из давног доба фудбала.

Причу која је пратила фотографије је смислио неко врло маштовит. Довољно је почети од тврдње да је Ливерпул имао дресове исте боје као БСК. Ливерпул од оснивања 1892. године игра у црвеним дресовима, БСК је носио плаве мајице.

Играчи Ливерпула на стадиону БСК

Сведочанство о утакмицама у Београду је оставила „Политика“. Извештавала је са обе утакмице и уз детаљан опис игре објавила и фотографије. На обе се јасно види да су играчи Ливерпула у белим дресовима, на другој такође могу да се виде да су играли у тамним, за претпоставити је црвеним.

Прича о утакмици без дресова вероватно делује занимљивије од приче како су играчи Ливерпула током боравка у Београду тренирали полуголи и после тренинга се освежавали пивом.

На жалост, неке дивне приче су занемарене, чак и преобликоване.


У квалификацијама за Првенство света 1954. Шпанија и Турска су морале да играју мајсторицу. Шпанија је у првој утакмици победила 4:1, Турска у другој 1:0. У то време није важило правило о гол-разлици, већ су пропозиције предвиђале трећу утакмицу. За „мајсторицу“ је изабран Рим и стадион Олимпико.

„Мајсторирица“ Шпаније и Турске је завршена нерешено 2:2. Пропозиције нису предвиђале да једанаестерци одреде учесника светског првенства, већ је то препуштено жребу.

ФИФА је у подацима о квалификацијама за Првенство света 1954. дуго година наводила да је победник утакмице у Риму одлучен бацањем новчића.

Није било тако.

Кад је утакмица завршена, настала је гужва и у разговору много вреле медитеранске крви, између Шпанаца, Турака и судије Италијана, тражен је начин како како спровести жреб.

Одлучено је да одлучи неко непристрасан. Изабран је 14-годишњи Луиђи Франко Гема, син радника на одржавању „Олимпика“. Да би били сигурни да неће некако варати, очи су му покривене марамом, а пред њега је стављен шешир са папирићима на којима је писало Шпанија и Турска. Луиђи је после неколико тренутака оклевања на светско првенство послао Турску.

Захвали победници су се италијанском дечаку одужили доделом Медаље части.  

ФИФА је 17. марта ове године променила наводе о жребу у Риму и озваничила причу о учешћу дечака у одлуци ко ће играти на светском првенству 1954.

Featured

Договорено и намештено

Хихон, 25. јуна 1982. године. Првенство света у Шпанији. Западна Немачка и Аустрија играју последњу утакмицу Групе 2. Аустрија има четири бода и прва је на табели испред Алжира због боље гол-разлике. Немци су, због сензационалног пораза од Алжира у првој утакмици (1:2) тек трећи са два бода и само победом могу да прођу у следећу фазу. Победа Немаца резултатом 1:0 у следећу рунду води и Аустријанце. Ако победе са два разлике, даље иде Алжир. Једино Чиле, без бодова, није био у калкулацијама за пласман у следећу рунду.

После десет минута снажних напада Хорст Хрубеш доводи Западну Немачку у вођство. Тада игра престаје. Немци се мало поиграју с лоптом и онда је дају Аустријанцима. Онда се мало Аустријанци поиграју, па лопту врате Немцима. Очигледно је да обе репрезентације намеравају да утакмицу заврше победом Немаца резултатом 1:0.

Алжирци на стадиону у Хихону

Схвативши шта се догађа, коментатор немачке телевизије АРД Еберхард Стањек је демонстративно ућутао и у тишини одледао утакмицу. Аустријски коментатор Роберт Зигер је од гледалаца затражио да искључе телевизоре. Алжирски навијачи су на терен бацали пезете. Дневник из Хихона „Ел комерсио“ извештај са утакмице је објавио на страни са вестима о криминалу под насловом „Четрдесет хиљада људи је преварило 26 Немаца и Аустријанаца“. „Њујорк тајмс“ је објавио да је „очигледно да тимови раде заједно, али је тако нешто немогуће доказати“.

Публици доказ није био потребан. Док су се Немци и Аустријанци додавали са трибина је одјекивало „Напоље, напоље“ и „Алжир, Алжир“.

Алжирци су уложили званичну жалбу. ФИФА је одговорила да никакви прописи нису прекршени. Немци и Аустријанци су уверавали да није било договора о резултату.

Утакмица је упамћена као „срамота у Хихону“.

Сумњиво завршених утакмица је било и на европским првенствима.

На континенталном шампионату 2004. у последњем колу Групе Ц играли су Шведска и Данска. Једини начин да обе репрезентације заврше на табели изнад Италије било је да играју нерешено 2:2. Италијани су сумњали да ће тако и бити.

Мартин Олсен/Википедија

„Глупо је тако нешто говорити. Ми смо поштени људи. Оба тима ће се борити за победу“, говорио је пред утакмицу селектор Данске Мартин Олсен.

Завршено је 2:2. Данци су од 66. минута водили 2:1. Швеђани су нападали, али никако нису могли да направе шансу за гол. У 89. минуту голман Данске Томас Соренсен лоше је реаговао на центаршут и испустио лопту на ногу Швеђанину Јонсону који је изједначио на 2:2.

На дан утакмице кладионице нису дозвољавале уплате опклада на тачан резултат 2:2. Неки смо били бржи и пожурили до кладионице чим је завршено претходно коло, кад су калкулације за завршницу постале јасне. То ми је најслађе узет новац у кладионици.

„Није исто договорено и намештено. Кад је договорено свима одговара и нема преварених“, једном је објашњавао познати менаџер и мешетар Велибор Џаровски.

Договор је обично лако проникнути. Кладионице су фудбалу донеле намештање резултата.

Међу првим скандалима који су потресли фудбал због намештеног резултата ради зараде на кладионици је онај у коме су у априлу 1915. године учествовали фудбалери Манчестер јунајтеда и Ливерпула. Јунајтед је победио 2:0. Убрзо после утакмице је откривено да су уплаћене велике суме новца на победу Јунајтеда на квоту 7:1. На суђењу крајем децембра седморици играча из оба тима је изречена доживотна забрана играња фудбала у Енглеској.

Пред крај века је прича кренула у другом правцу.

У фебруару 1998. године Барселони је у госте први пут дошла Мајорка. За Барселону је од 68. минута играо Драган Ћирић, за Мајорку до 89. минута Јован Станковић. Помоћник тренеру Барселоне Лују ван Галу био је Жозе Мурињо. У претходном колу Барселона је играла нерешено против Тенерифа (1:1) и победа јој је била неопходна да остане у доброј позицији у борби за титулу.

Завршено је 0:0. На крају је Барселона освојила титулу шампиона.

Касније је из Шпаније стигла чудна прича. Наводно је једна од највећих кладионица на свету понудила Барселони и Мајорки новац да играју нерешено. Причали су да је Барселона добила пет милиона тадашњих немачких марака, а Мајорка милион да не буде победника.

Био је то спас за кладионицу. Да је Барселона победила морала би да кладиоцима исплати много више новца у викенду без изненађујућих резултата и са много добитних тикета. Нерешеним резултатом кладионица је вратила много новца.

Да ли је позива кладионице заиста било вероватно никада нећемо сазнати, као што ће остати мистерија и одлични резултати италијанског Сасуола у сезони 2015/16.

Мали клуб из покрајине Емилио-Ремања је изненада постао страх и трепет за најјаче италијанске тимове. На свом терену је победио Јувентус (1:0), Милан (2:0), Наполи (2:1), са Ромом играо нерешено (0:0), а у обе утакмце победио Интер (1:0, 1:0) и Лацио (2:0, 2:1). Сасуоло је одличну сезону завршио на шестом месту.

Пред крај сезоне постао је уочљив шаблон. Сасуоло је најбоље резултате остваривао у последњој утакмици кола, у термину недељом од 20.45. Случајно? Плански?

Ко ће знати, тек Сасуоло никад касније није правио сличне серије добрих резултата.

Корист од сарадње кладионица и клубова је обострана.

Галатасарај је у мају 2000. остварио највећи успех у историји. Освојио је УЕФА куп победом у финалу против Арсенала (0:0-4:1), а у августу и Супер куп Европе, сензацијом против Реала (2:1).

У следећој сезони турског првенства, Галатасарај је изгубио четири утакмице на свом терену: Денизли 1:2, Коџаели 2:3, Анкарагучу 1:2 и Самсун 1:2. Дешава се, али чудно је што су три од четири изгубљене, речником кладилаца речено, „из кеца у двојку“. Само је против Коџаелија било нерешено на полувремену.

Ускоро сам посла ради, због извештавања са припрема српских клубова у Анталији, често боравио у Турској. У разговору са једним од тамошњих пријатеља испричао сам му како сам чудно падао на кладионици због Галатасараја.

„Тако је Галатасарај платио дугове према играчима. После освајања УЕФА купа и Супер купа клуб није имао новца да плати премије. У договору са кладионицом су наместили неколико резултата. Није то тајна у Турској“, причао ми је турски колега пре скоро 20 година.

Aко је он лагао мене и ја лажем вас.

Има сличних прича и код нас, али за много мање пара, а деси се и да тикети падну.

Пред једну утакмицу градских ривала са два краја Београда, играчи су договорили резултат и да уплате новац у кладионицама на тачан исход. Нису били нескромни. Договорили су се на 2:1, да не буде сумњиво кад уплаћују.

Још су тада биле дојч-марке у оптицају, па су играчи извлачили из „штека“ колико су имали, делили на мање суме и уплаћивали по 50-100 марака у више кладионица.

На терену је све ишло по договору и после пола сата домаћини су водили 2:1. Остало је само да се утакмица приведе крају. Договорена је и тактика. Лопта је углавном ишла бековима, да не би било много акција.

Све би било у реду да се у једном тренутку бек домаћег тима није нашао у непланираној ситуацији. Нико га није нападао, а саиграчи су се држали подаље. Шта ће – куд ће, одлучио је да се реши лопте. Распалио је са 35 метара. На неверицу свих, завршила је у ракљама гола гостију. Домаћини су повели 3:1. После пар секунди тишине, саиграчи су му „радосно“ притрчали.

„Сад се радуј, у свлачионици ћемо да ти ј…..о мајку“, посаветовао га је саиграч и „случајно“ радујући се ударио му шамар.

Гол је проглашен за најлепши у колу. На несрећу играча, нико се није кладио на стрелца.

Featured

Са семафора до ордена

Мексико Сити, 31. мај 1970. На стадиону „Ацтека“ 107.000 људи гледа прву утакмицу светског првенства Мексико – Совјетски Савез. Почела је у подне.

Јевгениј Ловчеви/Википедија

Прошло је пола сата игре. Нема голова. Мексиканац Хавијер Валдивија добија лопту у централном кругу. С леђа му притрчава Јевгениј Ловчев и улази у историју фудбала. Док се Мексиканац ваља по трави држећи се за зглоб леве ноге, совјетски репрезентативац види у руци судије Курта Чешнера из Западне Немачке нешто што ниједан фудбалер никада дотад није видео. Ловчев је постао први у историји игре коме је показан жути картон.

Прича о историјском тренутку у Мексико Ситију у почиње четири године раније 9.000 километара од центра терена Астека стадиону.

Лондон, 23. јул 1966. Са трибина „Вемблија“ 90.000 гледалаца прати утакмицу четвртфинала светског првенства Енглеска – Аргентина.

Мало шта виде. Игра је „прљава“. Аргентинци играју оштро, Енглези им не остају дужни. Значај утакмице је велики, а ривалитет две репрезентације је већ велики.

Обе стране памте 14. мај 1953. Енглеска је први пут гостовала у Аргентини. У пријатељској утакмици у Буенос Ајресу је победила Аргентина резултатом 3:1. Енглези су после утакмице тврдили да је за Аргентину играла селекција лиге и одбили су да је признају као званичну. Аргентинци за то нису марили. Прославили су победу, па је у новинама чак објављен и провокативан коментар:

„Прво смо од Енглеза национализовали железницу, сада смо национализовали и фудбал.“

Лопта утакмице Енглеска – Аргентина/ФИФА музеј

На „Вемблију“ има мало места за приче о историји. Улог је полуфинале. Голова нема, али се игра „на ђон“. Судија Рудолф Крајтлајн из Западне Немачке има пуне руке посла. За 20 минута је већ опоменуо браћу Бобија и Џекија Чарлтона. Енглески репрезентативци су за опомене сазнали сутрадан, читајући новине. Објашњавали су да од буке са трибина нису чули да им је судија нешто рекао. Можда су и у праву, јер данас у званичним протоколима ФИФА са утакмице ниједан репрезентативац Енглеске није међу опоменутима.

У аргентинском тиму се истицао капитен Антонио Ратин. Само неколико минута од почетка утакмице грубо је стартовао Бобија Чарлтона. Судија Крајтлајн га је опоменуо. Ратин је занемарио опомену и наставио је да игра грубо. У 35. минуту је оборио центарфора Енглеске Џофа Хартса. Крајтлајн му је показао да напусти терен. Аргентинац се понашао као да се ништа није догодило и припремио се да настави утакмицу.

Кад је судија дао знак за наставак утакмице, делегат га је опоменуо да је капитен Аргентине и даље у терену. Настао је хаос. Крајтлајн је говорио само немачки, а Ратин само шпански. Судија је махао руком испред Аргентинца показујући му да напусти терен. Капитен Аргентине је стао испред судије и тражио „боље“ објашњење за то што тражи.

Следећег дана су енглеске новине објавиле да је Ратин искључен зато што је вређао судију. Аргентински извештачи су тврдили да се судији није свидело како га Ратин гледа. Неутрални су приметили да је Ратин неколико пута показивао руком на капитенску траку и гестикулацијом објашњавао судији да га не разуме и да доведу преводиоца.

Судија Крајтлајн изводи Ратина са терена/Википедија

Судија се није обазирао на захтеве аргентинског репрезентативца. Ухватио је Ратина за руку и повео га са терена, практично му показујући да је искључен.

Ратин, бесан због избацивања, наставио је да нервира Енглезе. Чак је направио и „дипломатски инцидент“. Уместо да оде у свлачионицу сео је на степениште испод краљевске ложе, на тепих који газе само чланови краљевске породице. Гледаоци су „полудели“. Док је игра трајала вређали су Ратина, па је полиција морала да га удаљи од ложе. Преместио се до излаза из тунела иза једног од голова и јео комадиће чоколаде које су му добацивали изнервирани навијачи. Није остајао дужан на провокације. Гурнуо је британску заставу постављену на корнер заставици и суочио се са канонадом лименки пива. На крају га је полиција испратила до свлачионице, одакле је утакмицу наставио да гледа кроз мали прозор.

Антонио Ратин/Википедија

Судија је фаворизовао Енглеску. Досуђивао је корнере,прекршаје, фаулове у корист Енглеза, чак измушљао и да су наши играчи играли руком. С обзиром на то, показао сам његову капетанску траку и неколико минута тражио преводиоца да тражи објашњења. Нисам могао да верујем кад ме је испратио са терена. Искључење је било неправедно и у бесу сам сео на црвени тепих краљичине ложе. Није била на стадиону“, причао је Антонио Ратин аргентинском дневнику „Насион“ у интервјуу 2016. године, поводом пола века од утакмице на Вемблију.

„Битку на Вемблију“ је добила Енглеска. Победила је 1:0 голом Хартса у 78. минуту. После утакмице селектор Енглеске Алф Ремзи није дозволио играчима да размене дресове са противником, називајући Аргентинце „дивљацима“.

На „Вемблију“ је тог дана био 51-годишњи учитељ, потпуковник Краљевске артиљерије и фудбалски судија Кен Астон. Утакмицу је пратио као шеф судија Првенства света 1966. и учествовао у гужви на терену покушавајући Ратину да објасни да мора да напусти терен.

Кен Астон на утакмици Чиле – Италија

Добро је знао муке Немца Крајтлајна. И сам је био учесник светског првенства. На Мондијалу 1962. године је судио чувену „Битку у Сантјагу“, утакмицу Чиле – Италија (2:1) током које је неколико пута полиција морала да утрчава у терен и раздваја ратоборне играче.

„Нисам судио фудбалску утакмицу. Осећао сам се да сам на војним маневрима“, причао је Астон у једном сећању на утакмицу у Чилеу на којој је искључио двојицу Италијана.

Дан после утакмице Астон је позван на конференцију коју је сазвао Џек Чарлтон кад је у новинама прочитао да је током утакмице против Аргентине добио жути картон. Испоставило се да судија није записао да је опоменуо енглеског репрезентативца.

Враћајући се „Вемблија“ Астон је дошао на генијалну идеју. Према сопственом признању, инспирацију је добио од – семафора.

Кен Астон са супругом Хилдом

„У аутомобилу сам размишљао о томе колико је Чарлтон био збуњен. Црвено светло на семафору ме зауставило на раскрсници Кенсингтон хај улице. Гледао сам у светла на семафору. Жуто, црвено… Помислио сам… „Жуто, успори. Црвено, идеш напоље. То би могло да успе.“ По доласку кући испричао сам супрузи Хилди о чему сам размишљао. Окренула се и нестала у соби. Вратила се после неколико минута и носила две „карте“ од картона, жуту и црвену. Направила их је за величину џепа на кошуљи. То је било то. Следећег дана сам отишао у Фудбалску асоцијацију и показао предлог“, испричао је Кен Астон како је променио фудбал.

ФА Енглеске је Астонову идеју проследио Међународном Борду. После уобичајеног периода провере новог правила, ФИФА је одлучила да жуте и црвене картоне представи на Првенству света 1970.

После Мондијала 1970. коначно је у фудбалу све било на свом месту. Игра је добила свој потпуни рам.

Онда су Енглези одлучили да врате часовник. Савет Фудбалске асоцијације је 1981. године – укинуо црвени картон. Закључено је да је дошло до пораста „театралних судија“. Одлуку су подржали и играчи, тврдећи да судије показивањем црвених картона желе да буду у центру пажње.

Сећање на то доба чува снимак финала Купа Фудбалске асоцијације 1985. између Евертона и Манчестер јунајтеда. На снимку је забележено како судија хвата за руку играча Јунајтеда Кевина Морана и води ка ка аут-линији.

Тако је потрајало до 1987. године, кад је Фудбалска асоцијација вратила у употребу црвене картоне.

Кенсингтон хај улица/Википедија

Деценију касније, 1997. године, Кен Астон је одликован Орденом изузетних Британске империје. Преминуо је 23. октобра 2001. године. У Кенсингтон хај улици део поред Баркингсајд библиотеке именован Тргом Кена Астона.

ФИФА је уочи СП 2002. признала Астону заслуге за увожење жутих и црвених картона у фудбал.

Featured

Плава копачка

Пролеће 1973. године, 23. дан марта. У дербију 21. кола првенства Југославије загребачки Динамо је на Старој Карабурми против ОФК Београда после првог полувремену водио 2:0. У другом полувремену је играо само Слободан Сантрач. За 45 минута постигао је четири гола. ОФК Београд је победио 4:2.

„Не знам шта нам је било. Обично бисмо водили 1:0 кад би противник дошао до рампе пред стадионом“, причао ми је Сантрач кад сам га током припреме материјала за монографију ОФК Београда подсетио на утакмицу против Динама.

Сантрач је цео дан могао да прича о фудбалу. Само га је требало питати и кренуо би надуго и нашироко.

На две теме никад није хтео да прича.

Једна је живот ван фудбала. Ретко је давао интервјуе и кад је требало да прича о утакмицама, а живот ван стадиона је био недодирљив. Лако му је и било, у оно време новине су биле пристојне. Синове, Александра и Ненада је доводио на стадион, долазили су на утакмице, али није их гурао на терен.  

Друга тема о којима није говорио су голови. Лично је избројао да је постигао 1.301 гол, али ни клештима нисам могао да му извучем причу о бар једном од два које је постигао у најлепшем финалу Купа Југославије, у победи ОФК Београда против загребачког Динама резултатом 6:2.

Тим ОФК Београда са пехаром Купа Југославије 1966.

А посебно је волео да тресе мрежу Динама. У септембру 1972. ОФК Београд је у Загребу победио 4:0. Сантрач је постигао три гола.

„Тада није било снимака са утакмица које смо могли да гледамо и анализирамо противнике, али могло је понешто да се сазна. Ја сам увек гледао шта раде бекови и халфови противника. Знао сам им добре и лоше стране, знао сам како стартују на лопту, која нога им је одразна. Много смо разговарали на тренинзима, причали смо како лопта може да се одбије од стативе, где ће да падне ако је бек лоше удари. Наша тактика је била да противника натерамо да погреши“, причао је Сантрач о својим головима.

Много година касније, и кад је постао селектор, више је причао о играчима одбране него о нападачима. После једног дербија Црвене звезде и Партизана на „Маракани“ повезао ме је до редакције. Због клупске припадности према мени је обично био отворенији него према другим колегама причајући о мукама које је имао пред Првенство света 1998.

„Лако ћемо за напад. Пикси, Дејо, Мијат… Даће неко од њих гол. Наши проблеми су у одбрани. Немамо бекове. Погледај Бразил. Сви причају какве нападаче има Бразил и ко даје голове. Нико не види како Бразил игра одбрану, а Бразилци имају најбоље дефанзивце на свету. Лако им је да нападају кад имају најбољу одбрану. Освојили су светско првенство 1994. играјући са двојицом играча у одбрани, јер су бекови играли као крила. Кад бисмо ми имали бар мало од тога“, причао је Сантрач.

Колико је добро познавао одбрамбене играче показао је рекордом југословенских шампионата. Постигао је 218 голова. У сезони 1971/72. постигао је 33 гола на 34 утакмице. Кад је постигао 30. гол и оборио рекорд Боре Костића у броју голова у првенству, саиграчи из ОФК Београда су га на раменима однели до центра терена Омладинског стадиона.

Рекордом је освојио Бронзану копачку Европе. Златну је однео чувени нападач Бајерна Герд Милер са 40 голова, и даље недостижним рекордом у Бундес лиги. Сребрна је припала Грку Антонису Антонијадису из Панатинаикоса са 39 голова.

Сезону раније Златну копачу је освојио Сантрачев клупски саиграч Јосип Скоблар, али је то урадио као нападач Олимпика из Марсеља. Скобларова 44 гола и даље су рекорд француских шампионата.

„Сантрач је био изнад и испред свих. Давао је голове невероватном спретношћу. Играо је изврсном техничком умешношћу, интелигенцијом и интуицијом. Тако здружене три врлине анулирале су недостатак његове физичке конституције, висину средњег раста, али ближе нижима. Није имао мишићну масу, па се против кршних и високих штопера борио умом, лукавством, техником и хитрином. Као мунгос знао је у правом моменту да скочи ка плену – лопти – и пошаље је у гол“, записано је у монографији ОФК Београда.

Слободан Сантрач је рођен 1. јула 1946. у Коцељеви, између Уба и Ваљева. Голгетерски ген је показао већ на школским турнирима. На једном је за противника имао тим школе месец дана старијег Драгана Џајића. Завршено је 4:4. Џаја је дао четири гола, Сани је одговорио истом мером.  

Сантрач и Џаја су се срели и у финалу Омладинског купа 1963. Џаја је играо за јуниоре Црвене звезде, Сантрач за омладински тим ваљевског Металца. Трофеј је однео Сантрач. Металац је победио после једанаестераца.

Кад су се замомчили, Џајић је прешао у Црвену звезду. Сантрача су „уловили“ ловци на таленте ОФК Београда. У јулу 1965. дошао је на тренинг да покаже шта зна. Одмах је изборио место у тиму. Створен је чувени „трио С“. Дивили смо се нападу Барселоне Меси-Нејмар-Суарез. Ливерпул годинама хара са тројком Салах-Мане-Фирмино. Пре више од пола века ОФК Београд је имао нападачку тројку Самарџић-Сантрач-Скоблар

Слободан Сантрач и Јосип Скоблар

На жалост, заједно су играли само једну сезону, 1965/66. Донели су ОФК Београду четврти Куп Југославије, победом против Динама 6:2. Убрзо после те утакмице Скоблар је отишао у Олимпик из Марсеља, Самарџић холандски Твенте. Сантрач је остао да са Илијом Петковићем води напад „романтичара“.

За ОФК Београд је играо до 1974, а онда отишао у Швајцарску, у Грасхоперс. Знао сам да није пристојно питати га зашто је отишао међу „скијаше“, уместо у „фудбалске земље“ попут Француске, Холандије или Немачке и ретко сам посезао за том темом.

„У ОФК Београду смо играли за славу, али се од славе не живи“, рекао би кад би наслутио да чекам одговор.

Слободан Сантрач

Никад га нисам питао зашто је то урадио. За дечака који је одрастајући на Старој Карабурми чекао суботу да би гледао како Сантрач постиже голове прелазак у други градски клуб био је поступак који није могао да се објасни и нисам ни тражио објашњење. Могли смо да причамо о свему другом, само не о томе зашто је отишао у Партизан и како је тамо играо.

Испоставило се да није лоше играо. За три сезоне је на 64 утакмице постигао 29 голова. То му је био просек слабијих сезона у ОФК Београду.

У лето 1980. године је прешао у Галенику. Незамисливо. Велики Слободан Сантрач је из Партизана прешао у локални земунски фабрички клуб. Касније смо сазнали да га је Партизан уступио Галеници за млађег нападача. Сантрач је отишао у Галентику, а у Партизан је дошао Драган Манце.

Сантрач је за Галенику играо три сезоне. Постигао је још 31 гол и окачио копачке о клин.

Од фудбала је дуго одмарао. Повремено је долазио на Стару Карабурму, погледао неку утакмицу првог тима, чешће бацао поглед како играју омладинци.

Оно што се касније догађало није више прича о великом голгетеру.

Неколико година је одмарао од фудбала. Тренерског посла се латио кад га је Миљан Миљанић наговорио да заједно спасавају фудбал у време санкција у првој половини последње деценије прошлог века. Поставио га је за селектора репрезентације Прве лиге која је склепана играла неке утакмице по „остатку“ Југославије.

Кад су санкције пале, Миљанић је Сантрача именовао за селектора. Тада почиње прича коју углавном знају данашњи „љубитељи фудбала“. Тим пун звезда светске класе је одвео на Првенство света 1998. у Француској. Квалификације су завршене данас чувеним баражом против Мађара и победама 7:1 у Будимпешти и 5:0 у Београду.

Сантрач је жреб за бараж пратио са новинарима у просторијама Фудбалског савеза. Кад смо добили Мађаре радосно је скочио са столице. Сутрадан су у новинама освануле критике због таквог поступка селектора.

„Шта је требало да урадим? Да плачем? Могли смо да извучемо Белгијанце, Русе или Украјинце, а добили смо Мађаре. Па сви су скочили од среће, зашто не бих и ја“, одговарао ми је годинама касније.

После Мондијала 1998. уз визионарску препоруку Миљанића је отишао у Кину, у Шандонг. Био је међу пионирима који су развијали фудбал у земљи која је тек одшкринула врата према свету.

„Шандонг је скроман клуб, из мале провинције од 80 милиона људи“, објашњавао је где ради.

Радио је само кад би проценио да има добрих разлога да се сели из Београда. Прихватао је посао селектора Саудијске Арабије (2001), касније и Македоније (2005), повремено би „скокнуо“ до Кине.

Пензионисао се 2011. и вратио у ОФК Београд да помогне угледом и именом, као члан Скупштине и саветник. Није хтео у управу, ни на тренерску клупу. Само је хтео да буде близу.

Једном се вољом ловаца на сензационалистичке приче нашао у измишљеном догађају. Креатори „Инсајдера“ су у документарцу „Правила игре“ навели глупост да је Сантрач био „омражен селектор“. Као „доказ“ су понудили причу са анти-владиних простеста током 1996. године наводећи да су демонстранти носили транспаренте „Слобо Сантраче“, поредећи тадашњег селектора са Слободаном Милошевићем.

Стицајем околности, баш тих дана је репрезентација играла против Шпаније утакмицу квалификација за СП 1998. Имали смо „страшан“ тим, али смо глатко изгубили 0:2. Мало ко је знао да су Шпанци тада намерно утакмицу заказали у Валенсији, где је на лечењу био син Предрага Мијатовића.

Слободан Сантрач у војничкој униформи са синовима

Разочарање после утакмице било је велико. За пораз је окривљен Сантрач због опрезне тактике, али једина веза између демонстрација и фудбала био је духовити „шетач“ који је пред Фудбалским савезом Југославије на Теразијама 35 подигао транспарент на коме је заиста писало „Слобо Сантраче“, као поређење политике Слободана Милошевића са једном фудбалском утакмицом.

Све ово сам написао и у тексту у Спортском Журналу. Кад је објављен, позвао ме је Ненад Сантрач и захвалио ми се. Сантрач сениор је само одмахнуо руком.

„Пусти то. Заборавиће то људи за три дана. Изгубили смо од Шпаније, али смо играли на светском првенству“, причао је Сантрач.

Никад га нисам питао „шта би било да је било“. Како бисмо завршили светско првенство да смо у другом колу у групи задржали вођство 2:0 против Немачке (2:2) и освојили прво уместо другог места у групи? Играли бисмо против Мексика, овако смо отишли на Холандију. Шта би било да је Мијатовић против Холанђана из једанаестерца погодио гол, а не пречку? Да ли би нам у четвртфиналу било боље против Хрвата или Аргентинаца? На таква питања није хтео да одговара.

Слободан Сантрач је преминуо 13. фебруара 2016. од срчаног удара. Трофеј намењен најбољем стрелцу српског првенства носи његово име.

Featured

Бачена Последња вечера

Часовник је заустављен у 15.04. Из преполовљене летилице поред писте аеродрома у Минхену куљао је дим. Прича о 6. фебруару 1958. године и даље је једна од најтужнијих у историји фудбала. Дан кад су „Безбијеве бебе“ прешле у легенду, а да нису стигле да ураде оно што им је предвиђано.

Страдање фудбалера енглеског клуба занавек је спојило три града. Манчестер, Минхен и Београд. Сваки на свој начин памти несрећну генерацију клуба са Олд Трафорда. На жалост, Београд најмање и све мање.

Пре тачно 63 године Манчестер јунајтед је 5. фебруара 1958. у Београду на стадиону „Југословенске армије“ играо против Црвене звезде утакмицу четвртфинала Купа шампиона. Прва утакмица у Енглеској је завршена победом Јунајтеда резултатом 2:1. Реванш је завршен нерешено 3:3 и у полуфинале на утакмицу против Милана се пласирао Манчестер јунајтед.

Гости из Енглеске су преноћили у Београду. Одсели су у хотелу „Мажестик“. Следећег дана су кренули на пут. Морали су да пожуре. Фудбалска лига се противила учешћу Манчестер јунајтеда у Купу шампиона и није желела да им због гостовања у Београду одложи суботњу утакмицу против Вулверхемптона.

Авион компаније „Бритиш јуропиан еирвејза“ (British European Airways) полетео је са Старог аеродрома, који се налазио на простору где данас ничу све виши новобеоградски облакодери. На путу за Манчестер било је предвиђено доливање горива у Минхену.

Журба је узела велики данак. Снег на писти у Минхену онемогућио је „елизабетана“ двапут да полети. Трећи покушај је био кобан. Летилица није достигла неопходну брзину да би се подигла са тла, излетела је са писте и ударила у оближњу кућу. Од 44 путника и чланова посаде на месту је погинуло 20, још троје је преминуло у болници. Погинула су осморица фудбалера, међу њима и 21-годишњи Едвард Данкан, за кога кажу да је био најталентованији играч који се појавио у енглеском фудбалу.

Хари Грег, Весна и Вера Лукић у документарном филму Би Би Сија.

Несрећу су преживели трудна Вера Лукић и њена двогодишња кћерка Весна. Из запаљеног авиона изнео их је голман Хари Грег. За Веснин 25. рођендан „Би Би Си“ је снимио дирљив документарац o поновном сусрету са спасиоцем. Кратак филм може да се погледа на Јутјубу. Касније су слични сусрети постали редовни, па је Грег долазио и у Београд.

Минхенску трагедију је преживео и тадашњи југословенски дипломата Небојша Бато Томашевић (1929-2017). Задатак му је био да у јеку Хладног рата Енглезима помогне око административних послова на царини.

Последње године је проживео у Есену. Неколико година пре него је преминуо позвао сам га телефоном с намером да га питам за сећања о страдању Безбијевих беба. Његова кћерка није дозволила интервју, сматрајући да је већ „много пута испричао причу и да ништа ново нема да каже“.

Била је у праву. Томашевић је оставио детаљне записе о несрећи у Минхену.

„Сећам се да сам се пробудио на писти, потпуно го са јаким болом у нози… Чак сам био и без ципела. Видео сам авион који гори иза, људе који трче и јаучу. Једна жена је тражила бебу, улетела је у ужарену олупину… Онда сам видео голмана Харија Грега како излази из авиона са дететом у наручју. Била је то сцена из пакла“, записао је Томашевић у књизи „Орлов крш“.

Минхенска трагедија је овековечена и у одличном филму „Јунајтед“ из 2011. године. Филм је оживео приче како су неки од играча сматрали да је боље да седе у задњем делу авиона. Томашевић је у својој књизи написао нешто слично.

Један од стјуарда је пре последњег покушаја да узлетимо молио да седне на моје место у задњем делу авиона, па сам ја прешао на његово у предњем делу. Он је погинуо, ја сам преживео“, сећао се Томашевић.

Писао је Томашевић и да му је Мат Безби, чувени тренер и творац тима који је назван „Безбијеве бебе“ током опоравка у болници у Минхену причао да се више никада неће ући у авион. Опоравио се и на сву срећу прекршио дато обећање.

У Манчестер јунајтеду су деценијама одржавали контакт са Томашевићем. Клуб му је уредно слао позиве за обележавање сваке годишњице страдања у Минхену. Редовно их је одбијао. Прихватио је тек 2008. године да присуствује обележавању 50. годишњице Минхенске трагедије. Тада је први пут посетио Олд Трафорд и први пут се срео са преживелим сапутницима.

У Манчестеру сваке године одају почаст страдалима у Минхену. На Олд Трафорду је постављена спомен плоча са фотографијом тима који је последњу утакмицу играо на данашњем стадиону Партизана. Први пут после много година делегација клуба неће положити цвеће поред споменика у Минхену. Немачке власти су због пандемије ковида забраниле летове из Уједињеног краљевства.

Меморијална плоча на Олд Трафорду

Немци брижљиво чувају успомену на страдале путнике „елизабетана“. У минхенском предграђу Трудеринг, тамо где се 1958. године налазио аеродром, постављен је дрвени споменик. Само неколико метара даље, 2004. године је постављен мали гранитни споменик чију израду је платио Манчестер јунајтед.

Сећање на Безбијеве бебе у Београду је дуго чувао хотел „Мажестик“. У фебруару 2014. године сам затражио дозволу да фотографишем успомене хотела на госте из Енглеске и о томе напишем текст у „Спортском Журналу“. Љубазно особље ми је дозволило да фотографишем шта желим. Девојка чије име се нисам ни потрудио да запамтим, а која се представила као „пи-ар хотела“, потрошила је доста времена да пред мене стави све брижљиво укоричене новинске текстове о утакмици из 1958. године и многе писане касније. Оригиналне фотографије из дана кад је Манчестер јунајтед гостовао у Београду биле су постављене у једном ходнику, на жалост мало даље од очију гостију.

Мени са аутограмима фудбалера Манчестер јунајтеда

У том ходнику успомена стајало је нешто посебно драгоцено. Мени за 5. фебруар 1958. године украшен аутограмима свих фудбалера Манчестер јунајтеда. У сећању ми је још неколико мањих сличних картица са мањи бројем потписа. Запис о последњој вечери Безбијевих беба.

Урадио сам шта сам могао. Иако нисам био задовољан квалитетом фотографија, закључио сам да боље нећу тада моћи да направим. Морао сам да пожурим назад у редакцију и напишем текст. Знајући шта има у „Мажестику“ могао сам боље да се припремим за неку следећу причу.

Последња фотографија Едварда Данкана

Следећа прича је дошла у фебруару 2018. године. Манчестер јунајтед је послао јуниорски тим у Београд на утакмицу омладинске Лиге шампиона против Бродарца. Гостовање се подударало са обележавањем 60. годишњице Минхенске трагедије. Дечаци из Јунајтеда су положили цвеће на терен стадиона Партизана и минутом ћутања одали почаст несрећним Безбијевим бебама.

Годишњица ми се чинила као одлична прилика да направим нову причу и боље фотографије из „Мажестика“. Поново сам отишао до хотела. Овог пута у холу ме је сачекао рмпајлија у елегантном оделу светло-браон боје. Објаснио сам му зашто сам дошао и замолио га да ми дозволи да поново видим успомене о боравку Манчестер јунајтеда у Београду.

О, па ми смо то бацили онда кад смо реновирали. Биле су то неке старе новине и слике“, рекао ми је рмпајлија на акценту јужне државе која има море.

Бацили? Старе новине? Старе слике?

Жао ми је што није било никога да услика мој израз лица док сам у глави понављао оно што сам чуо, не верујући да је неко то изговорио. Нисам могао да обрадим информацију да је некоме пало на памет да баци успомене на последњу ноћ Безбијевих беба, још мање да је неко то заиста урадио.

Нестале су последње фотографије генерације играча Манчестер јунајтеда којима је предвиђано да ће на другачији начин заузети место у историји фудбала у односу на онај како им је судбина то наменила. Портрети, фотографија тима, јеловници са аутограмима, новински записи…

О, па ми смо то бацили онда кад смо реновирали.“

Запрепашћен, без речи сам се окренуо пред рмпајлијом и кренуо као излазу хотела. Даље сам једва пронашао пут до редакције.

Бачено!

Нешто сам, ипак, урадио. Написао сам целу страну о 60. годишњици Минхенске трагедије. За следећи дан сам имао заказан интервју са тренером Јунајтедових омладинаца Никијем Батом. Да бих показао Енглезима колико смо озбиљна новина, понео сам неколико Журнала да виде како смо обележили годишњицу Минхенске трагедине. Представник за медије Манчестер јунајтеда замолио ме је да му оставим све Журнале. Објаснио ми је да ће их однети у Манчестер и изложити у клупском музеју. Није му сметало то што је текст на ћирилици, важан му је био документ о времену садашњем и прошлом.

У октобру следеће године је Манчестер јунајтед дошао у Београд на утакмицу Лиге Европе против Партизана. За госте из Енглеске је организована свечана вечера. У „Мажестику“. Енглези су знали где долазе и у хотел су улазили као у храм. У лобију хотела на неком штафелају стајао је репринт једне фотогафије на којој су били обележени чланови експедиције Манчестер јунајтеда из 1958. године. На брзину је негде пронађена новинска фотографија оригиналне фотографије и направљена је копија. Оригинална фотографија је стајала урамљена у „ходнику успомена“, на позлаћеној полочици је на српском и енглеском писало „Вечера у ресторану хотела Мажестик“.

Касније сам сазнао да није баш све уништено. У неким ранијим дипломатским акцијама, једном од амбасадора Велике Британије у Југославији је поклоњена једна од картица са менијем и потписима 14 играча. Син амбасадора је продао картицу на аукцији у Лондону. Купио ју је један приватни колекционар за 12.000 фунти.

Featured

Кажи број, рећи ћу ко си

Јединица, петица, седмица, десетка… Памтимо их по бројевима колико и по играма. Број на дресу је порука о позицији у тиму, карактеру, вештини. Добити одређени број и сачувати га током каријере је постало престиж колико и потврда дуговечности.

Навијачима у рано доба фудбала тешко је било да прате утакмице. Пошто су први клубови направили крикеташи, они су обезбедили и опрему. Носили су беле мајице или црне џемпере.

Први је проблем покушао да реши ФК Шефилд.

Најстарији клуб на свету, основан у октобру 1857. године, дуго није имао противника. Утакмице су играли чланови клуба подељени на мршаве и дебеле, млађе и старије, по абецедном реду, на ожењене и неожењне… Како год да су се поделили, сви су носили белу крикеташку опрему.

У пролеће 1860. је коначно понуђено решење:

„Сваки играч обавезан је да за себе обезбеди једну црвену и једну плаву капу фланелску капу“, уписано је у правила клуба.

Обавеза избора боје дресова дуго година није била саставни део фудбалских правила. Лако је разумети и зашто. У време кад је фудбал био млад, половином 19. столећа, тешко је било саставити колекцију мајици једнаких по боји и десену. Зато су капе биле најпрактичније решење.

Јасно је било да неће тако моћи дуго, па је 1867. године Фудбалска асоцијација објавила препоруку како да се играчи боље распознају:

„Ако је могуће раније уредити, једна страна требало би да има мајице са пругама једне боје, рецимо црвене, а друга са пругама друге боје, рецимо плаве. Ово ће спречити конфузију и даље покушаје отимања лопте међу играчима исте екипе.“

Играчи Ројал инжињерса на фотографији из 1872. годне/Википедија

Покретање Купа Фудбалске асоцијације је дало нови замајац развоју фудбалске моде, па су у финалу 1872. године играчи Вондерерса носили дресове розе и црних пруга, а тим Ројалс инжињерса је играо у мајицама са пругама тамно црвене и светло плаве боје. Розе боја на дресовима Вондерерса није била намерно одређена. У то доба боје на одећи још нису биле постојане. Пруге на дресовима Вулверхемптона су у почетку биле црвене, али су временом прањем избледеле до розе боје.

Нису сви учесници ФА купа били униформисани. У викторијанско доба израда дресова је била скупа. Зато је већина екипа играла у белој опреми са обојеним капама. Дресове су носили играчи из средње и више класе.

Препорука Фудбалске асоцијације о бојама на дресовима је била почетка тачка за даљи развој опреме. Сматра се да је први клуб који се јасно одредио какве ће дресове носити као заштитини знак био Блекбурн роверс.

У „Књизи о фудбалу“ из 1905. године, аутора Џонатана Расела, наведено је да је за опрему Блекбурн роверса основаног 1875. године изабрана плаво-бела капа, бела мајица са Малтешким крстом на левој страни што је знак преузет од Шроузбери школе коју су похађали први играчи тог клуба и браон панталоне.

Дресови Блекбурна 1875-2021.

Десен дреса је убрзо промењен. Десна половина дреса је обојена у тамно-плаво, по жељи чланова клуба са Малвери колеџа, а лева је остала бела са Малтешким крстом. Такве дресове је Блекбурн роверс носио до 1878. године.

Према наводима из „Књиге о фудбалу“, Малтешки крст је уклоњен 1882. године, јер је у међувремену добио негативно значење. У то време је одређено и да мајице буду подељене светло-плаве и беле четвртине. Такви дресови су названи „квотери“ – четвртине.

Како се фудбал развијао и постајао све популарнији, дресови су постајали заштитни знак клубова. Није дуго потрајало до откривања „златне жице“.

Дресови Нотинхем фореста 1865-2021.

Едвард Бак из Стокпорта је 1879. године основао „Букту“, породичну фабрику за израду униформе британске војске. Посао је цветао током Бурског рата (1880-81). Кад је оружје утихнуло морао је да пронађе нове клијенте. Нашао их је у Нотингему. Нотингем форест је од Бака наручио дресове једноставног дизајна: црвене мајице, беле панталоне и црвене чарапе. Од свих других дресови Нотингем фореста су се разликовали по томе што су имали знак произвођача.

Посао се брзо развијао и Бак је 1885. године „Букту“ преселио у Манчестер, где се и данас налази.

Креатори дресова су временом постајали све маштовитији, али једно је недостајало. Тимови су постали јасно подељени, међутим, и даље је било тешко разликовати играче у једном тиму.

Проблем је решен у Аустралији.

Причу како су играчи добили бројеве на дресовима објавио је „Јоркер“, лист Крикет клуба Мелбурн, у пролеће 2011. године.

„У мају 1887. године екипе из суседних колонија, селекција Тасманије и Фудбалски клуб Аделајд, стигле су у Мелбурн. Њихов долазак су омогућили власници спортских компанија Фредерик Бојл и Давид Скот.

Скот је дошао на идеју да сваком играчу стави број на дресу и да штампане картице са бројевима играча продаје гледаоцима по цени од једног пенија како би могли да их распознају.

Скотова идеја је примењена 28. маја 1887. године на утакмици Аделејда против Карлтона. Играчи оба тима носили су дресове са бројевима, али продаја картица није протекла према очекивањима.

Извештач Мелбурн панча је закључио да избор места на које су бројеви постављени није добро решење.

-Место на левој страни груди је лоше за постављање броја, тешко га је уочити – писало је у Мелбурн панчу.

Бејл и Скот су научили лекцију и већ на следећој утакмици, 30. маја, играчи Аделејда и Тасманије носили су дресове са бројевима на леђима. Овог пута су прослављали успех. Јавно су похваљени и од Његове екслеленције гувернера Викторије, сер Хенрија Брогама Лоха.“

Аустралијанцима припадају заслуге за идеју, али ФИФА утакмицу у Мелбурну не признаје за прву на којој су играчи носили бројеве на дресовима. Разлог је скоро па занемарљив. Играна је утакмица аустралијског фудбала, а тај спорт више личи на рагби него на фудбал.

Идеја је, ипак, заживела и Аустралијанци су наставили да је развијају. Интернационална федерација за фудбалску историју и статистику за прву утакмицу на којој су играчи носили бројеве на дресовима сматра меч Саут Мелбурн – Колингвуд игран 9. септембра 1911. године у осмини финала Аустралијске фудбалске лиге. 

Од Аустралијанаца су први идеју усвојили Јужноамериканци. Аргентински тим Зона норте и шкотски Ланарк су 10. јуна 1923. на пријатељску утакмицу у Буенос Ајресу изашли са бројевима на грудима дресова.

Играчо Зона норте и Ланарка/Википедија

У марту 1924. године утакмица Националног купа између Виспер бјуика и Фол ривера је забележена као прва у САД на којој су играчи носили дресове са бројевима. 

Идеја о бројевима на дресовима је од Аустралије до „колевке фудбала“ путовала скоро две деценије. У Енглеској ју је први прихватио легендарни менаџер Арсенала Херберт Чепман. На првенствену утакмицу против Шефилд јунајтеда 25. августа 1928. године послао је играче који су на дресовима носили бројеве од један до једанаест.

Херберт Чепмпан/Википедија

Није то Чепмен урадио да би навијачима помогао да препознају играче, већ је сматрао да ће својим играчима помоћи да се боље постављају током игре.

Арсенал је играо у то време најчешћој формацији 2-3-5. Чепмен је двојици централних одбрамбених играча дао бројеве 2 и 3. Везни испред њиг су носили бројеве 4, 5 и 6. Они у нападу су имали бројеве од седам до једанаест.

Већ следеће недеље играчи Евертона су на утакмици против Вулверхемптона носили дресове обележене бројевима од један до једанаест.

Гледаоци су новину добро прихватили, али на састанку Фудбалске лиге предлог о увођењу бројева на дресовима је одбијен уз образложење да не одговара стилу одевања играча.

Играчи Евертона и Манчестер ситија уочи финала ФА купа 1933/Википедија

Фудбалска асоцијација није била тако крута и дозволила је да у финалу ФА купа 1933. Играчи Манчестер ситија и Евертона носе бројеве са дресовима. На утакмици играној 29. априла 1933. на „Вемблију“ играчи Евертона су као званични домаћини носили дресове са бројевима од један до једанаест, а „гости“ из Манчестер ситија су играли у дресовима са бројевима од 12 до 22.

Фудбалска асоцијација је била задовољна реакцијом гледалаца, па су нумерисане мајице носили и репрезенетативци Енглеске на утакмици против Шкотске, 17. априла 1937. у Глазгову.

Отпор Фудбалске лиге је пао 5. јуна 1939. године кад је прописано да сви тимови морају да имају дресове обележене бројевима. Убрзо је избио Други светски рат и фудбал је стао. Такмичење је настављено 1946. и од тада је пропозицијама обавезно да тимови имају дресове са бројевима.

Кад су Енглези попустили, остатак планете је било лако освојити. Пренство света 1950. у Бразилу је прво на коме су репрезентације имале дресове обележене бројевима. Већ на следећем, 1954. у Швајцарској, играчи су носили дресове по списку пријављивања, од један до 22. Бројеви су додељивани обично по линијама тима и позицији у стартном тиму или међу резервама.

Изузетак је направио један – Енглез. Селектор Рон Гринвуд је играче за Првенство света 1982. у Шпанији пријавио по – абецедном реду. Повластицу да задрже уобичајене бројеве имали су једино капитен Кевин Киген (7) и голмани Реј Клеменс (1), Џо Кориген (13) и Питер Шилтон (22).

Бројеви на дресовима су обично откривали позиције играча. Чепмен је поставио основу. Како су се системи развијали, тако су се и играчи померали са почетних позиција. Временом су се бројеви 2 и 3 са места у средини поља померили на страну и постали ознаке бекова. „Гурањем“ у страну „двојку“ је понео десни бек, а „тројку“ леви бек. Тако се наметнуло да се фудбалски тим чита здесна налево, уместо уобичајеним редом слева надесно.

Нагла комерцијализација фудбала с краја 20. века је утицала да нестане традиционално обележавање стартног тима бројевима од један до једанаест. Лиценцирање играча је омогућило да свако игра са бројем под којим је пријављен за такмичење. Енглеска Премијер лига је уочи сезоне 1994/95. додала и презимена изнад бројева играча.

Било је и сналажљивих. Чилеанац Заморано није могао да у Интеру добије своју омиљену „деветку“ јер је била у власништву Бразилца Роналда. Зато је изабрао „1+8“, да би све сабрао у „деветку“.

Биксенте Лизаразу је на крају каријере у Бајерну носио број 69, због висине од 169 сантиметара.

Андреа Пирло је током каријере најчешће носио 21, због датума рођења оца и датума венчања.

Пеле/Википедија

Један број се, ипак, издвојио. „Десетка“ је постала ознака најбољег у тиму. Ниво „десетке“ је поставио Мађар Ференц Пушкаш, прославио ју је Бразилац Пеле, а сачували су је Марадона, Платини, Матеус, Пикси Стојковић, Зидан, Meси…

С друге стране, више од 200 клубова је повукло из употребе одређени број. Углавном су то учинили ради одавања почасти играчу који га је носио. Такве одлуке се доносе обично после извесног времена по завршетку каријере великог играча, ређе одмах по пензионисању, понекад постхумно.

Једини клуб у Србији који је повукао одређени дрес из употребе је Раднички из Ниша. На Чаиру нико не носи „десетку“. Тај број је носио Иван Крстић. Дете клуба, погинуо је 29. маја 2000. на терену од удара грома месец дана пре 20. рођендана. 

С лоптом око света

Музеј фудбала у кинеском граду Линзи/Википедија

Енглеска је, кажу, колевка фудбала. Ако је тако, колевку је мало помало склапао цео свет. Тачније, свака позната цивилизација.

Ово је прича о играма с лоптом које су направиле фудбал.

Лопте пронађене у египатским гробницама/Википедија

Најстарије лопте су пронађене у Египту, на археолошком налазишту у Сакри, удаљеном 30 километара јужно од главног града Каира. Међу ископинама гробова Хотепсехумија, оснивача Друге династије чија је владавина уоквирена између 2845. и 2825. године пре нове ере, и у степенастим пирамидама краља Џосера, оснивача Треће династије који је владао од 2667. до 2648. године пне нађене су ланене лопте пуњене палминим лишћем и папирусом.

Нису, на жалост, откривени и записи како су лопте коришћене. Археолози и историчари претпостављају да су лопте употребљавали свештеници током обредних ритуала, а можда и деца у неким играма. Грчки историчар Херодот (484. – око 425. година пне) је у путописима о Египту писао да је виђао како деца у некој игри трче за лоптом и шутирају је.

О играма с лоптому античкој Грчкој је мало познати, али је понешто од заборава сачувао Хомер у делу „Одисеја“.

Описујући Одисејеву избављење од бродолома, Хомер у Певању шестом пише како је његов јунак доспео на острво Фаијаке. На плажи га је нашла Наусијакија, кћерка краља Аликиноја, док се са дворкињама на обали мора играла лоптом.

Играч с лоптом у античкој Грчкој/Википедија

Конкретан доказ о играма с лоптом у античкој Грчкој налази се у Националном музеју археологије у Атини. На једној од сачуваних камених фасада приказан је младић како дечаку приказује вештину жонглирања лопте.

На каменој плочи из 510. године пре нове ере насликана је група младића међу којима се један од њих припрема да лопту захвати ударцем налик волеј. Више сличних сцена је сачувано на грнчарији.

Грци су имали више врста лопти и имена за њих. Најчешће је коришћена „свахира“, од које је настала реч „сфера“. Обично су прављене од надуване бешике животиње обложене кожом. Пуњене су вуном, коњском длаком, перјем, брашном, песком… Бојене су различитим бојама, у зависности којој су игри намењене.

Највећи допринос старих Грка савременом фудбалу је епискирос, игра о којој је запис оставио Јулијус Полудеукес (150-200), у читељ реторике и говорништва на Академији у Атини. У делу „Речник ономастикон“ из 180. године писао је како се игра епискирос.

„Играју две екипе са по 12 или 14 играча. Одвојени су линијом направљеном од креде, а иза сваке екипе обележена је још једна линија. Циљ игре је добацити лопту преко друге екипе до супротне линије, не прелазећи ону на средини.“

Због недовољно јасног објашењеа како играчи пребацују лопту епискирос својатају рукомет и одбојка.

Много мање непознаница је са харпастумом, игром коју су играли древни Римљани. Назив „игра малом лоптом“ већ наговештава у ком правцу иде прича. Настала је сусретом римских освајача и Грка око 146. године. Римске легије су однеле харпастум у све делове империје, па се игра помиње и у записима из деветог столећа.

Харпастум јеигран малом, тешком лоптом, пречника око 25 сантиметара, направљене од животињске коже напуњене крзном, на правоугаоном игралишту димензија сличних данашњем фудбалском терену. Линије су означавале ивице и средину терена.

Играла су два тима са по пет до дванаест играча. Задатак је био да екипа задржи лопту на својој половини, док су противници покушавали да је преотму и пренесу на своју половину. Правила су одређивала да је дозвољено нападати једино играча са лоптом.

Надгробна плоча из римског доба са играчем харпастума у Сињу/Википедија

Приче из римског доба откривају да је Гај Јулије Цезар (100-44. пне) био страствен и добар играч харпастума.

Харпатсум није био само војничка игра. Веома су је волела и деца. У хрватском граду Сињу пронађена је надгробна плоча која приказује дечака са лоптом за харпатсум.

У Италији последњих двадесетак година организују “утакмице” у харпастуму као туристичке атракције. Игра коју приказују је много ближа рагбију него фудбалу

У земљама Југоисточне Азије и данас је популарна сепактакра, негде позната и као рага.

У игри учествују две екипе са по три играча, на терену величине 13,4:6,1 метара. Циљ је лопту од плетене трске ногом или главом пребацити на половину противника преко мреже на висини од 1,55 метара. Поен добија екипа када лопта падне у поље противника.

Детаљ са утакмице сепакатре/Википедија

Најстарији записи о сепактакри датирају из 15. столећа, а од 2011. године постоје и светски шампионати. Утакмице привлаче десетине хиљада навијача. Најбоље су, наравно, репрезентације из региона Јужне Азије. Такмиче се у три дисциплине у мушкој и женској конкуренцији: парови, екипе са по три члана, мешовито и “хуп”, игра у којој је потребно лопту убацити у мрежу постављену на пет метара висине.

ФИФА је за претечу фудбала признала кинеску игру цу-ју. Име је сложеница две речи: цу- ударити, ју-лопта.

Најстарији записи о цу-јуу потичу из периода познатог као Ратови провинција (476-221. година пне).

Древна слика играча цу-јуа/Википедија

Настала око града Линзија, у зачетку је то била сурова војничка игра у којој су ратници трчали за лоптом не бирајући начин да до ње дођу или да је ударе.

Тако је потрајало до трећег столећа старе ере, кад је Кином завладала династија Хан. Цу-ју је изашао из војничких логора и почела да осваја и високу класу.

Нови играчи су променили правила и забранили насиље. На двору цара Вуа (141. -87. пне), описаног као великог љубитеља цу-јуа, направљено је игралиште на коме је постављено шест „статива“ у облику полумесеца кроз које је требало пробацити лопту

У време династије Танг (618-908) кожналопта испуњена перјем је замењена лакшом, што је омогућило да се развију нове верзије, а три су се издвојила:

Стил пет страна: Играно је на правоугаоном терену међу зидовима. На оба краја терена налазило се по шест „голова“, полукружних рупа у зиду. Пред сваком рупом је стајао „голман“. „Гол“ је било тешко постићи, па је побеђивала екипа која то прва уради.

Кипи-апи: Играчи су се трудили да жонглирањем што дуже задрже лопту у ваздуху. Кад би жонглирали узвикивали би „кипи“, а кад би је додавали другом играчу викнули би „апи“.

Ратнички стил: Ова игра је била део војничког тренинга. Играчи, са по три или четири у екипи, трудили су се да лопту што дуже одрже у ваздуху и на тај начин постигну „гол“ тако што би је убацили у мрежу постављену на стуб у средини поља.

Демонстрација “ратничког стила” цу-јуа у Кини/Википедија

Око осмог века цу-ју је престао да буде игра мушкараца. Заиграле су га и девојке и то вема добро. Сачувана је прича о једној седамнаестогодишњој девојци која је у једној од верзија цу-јуа победила групу војника.

Златно доба цу-јуа је трајало од 960. до 1276. године. Током три века су настали клубови и зачет је „фудбалски професионализам“. Игра је била толико популарна да су играчи плаћали тренере, а клубови играче.

Временом су се развијале нове верзије цу-јуа, у свакој је захтевана одлична вештина играња ногом.

Лопта за цу-ју у Музеју фудбала у Линзију/Википедија

У 17. веку је популарност игре почела да јењава. До почетка 20. столећа сачувана је у манастирима као церемонијална игра. Доласком мисионара који су у Кину донели фудбал скоро је потпуно занемарен.

Цу-ју, ипак, није заборављен. ФИФА је 15. јула 2004. године признала игру као зачетника фудбала. Током посете тадашњег председника ФИФА Јозефа Блатера Кини град Линзи је проглашен за родно место фудбала.  У Линзију је отворен и Музеј фудбала са мноштвом артефаката о древној игри и демонстрацијама раних верзија цу-јуа.

У древном Јапану игран је кемари. Име је, такође, сложеница од две речи: ке – ударити, шутнити, и мари – лопта.

Најстарији запис о игри потиче из 645. године, али историчари сматрају да је игра стигла из Кине четири века раније као цу-ју.

Игра је доста једноставна. Група између два и дванаест играча има задатак да жонглирањем ногом лопту задржи у ваздуху. Лопта, пречника између 20 и 25 сантиметара, прављена је од коже дивљачи и пуњена јечмом.

Демонстрација игре кемари у храму Шинто/Википедија

Играно је на кикутсубу, квадрату страница шесто до седам метара. Аристократија је на својим имањима имала травнате терене, а поред сваке странице сађена је једна врста дрвета: трешња, јавор, врба и бор. Цветајући у различито доба године звек су ширили леп мирис око игралишта.

Играчи су носили карингу, посебну врсту „дресова“, китњасте кимоне уз које је обавезан и велики шешир.

Играчи кемарија су се звали куге. Играч који би први ударао лопту називан је маријаши. Док би жонглирао сваки пут кад би урадрио лопту викнуо би „аријааа“ ( у преводу „имам је“), а кад би је додао другом играчу викнуо би „арио“ (ево је).

Игра није била такмичарска и није било бројања поена. У најраније доба је била део светковина на царском двору. Касније се проширила Јапаном и постала чак део позоришних представа.

Период између десетог и 16. века је било златно доба кемарија. У то време игра је била муза многим песницима и писцима. Сачувана је и легенда о цару, врсном играчу кемарија, који је у жељи да помогне саиграчима жонглирао лопту преко хиљаду пута. Песник је записао да је цар „узео лопту и за небо је закачио“.

Данас кемари може да се види у храму Шинто у Кјоту, где га 14. априла сваке године свештеници играју током обреда посвећеног божанству Седај-мјођин.

ФИФА је признала кемари као једну од претеча савременог фудбала.

О уграма с лоптом у Аустралији је мало познато. Најстарији записи оставњени су у 19. веку, доласком енглеских колониста.

Први запис је сачињен је 1841. године и помиње марнгрук. На језику аустралијских староседелаца из племена Гундитјмара који су настаљивали западну област државе Викторија „марнгрук“ значи – „игра“.

Цртеж с приказом игре мангрук/Википедија

Марнгрук је играло до 50 играча без такмичарског задатка. Једино што су радили било је да трче преко поља и да с једног на други крај носе или шутирају лопту.

Историчари спорта сматрају да је марнгрук имао пресудан утицај на развој аустралијског фудбала, игре сличније рагбију него фудбалу.

Аустралијски староседеоци сматрају мангрук важним делом своје културе и чувају игру од заборава, а то чине и спортисти. Од 2002. године, Лабудови из Сиднеја и Есендон из Мелбурна, једном годишње играју за Мангрук трофеј. Игра се по правилима аустралијског фудбала.

Немачки зоолог Вилијам Бландовски (1822-1878) у путописима кроз Аустралију описао је вогабалири. Писао је како се група деце труди лопту напуњену травом жонглира лопту.

Воганалири је део часова физичке културе у многим аустралијским школама, а 2010. године Фудбалски савез Аустралије је игру представио као део кандидатуре Аустралије за организацију Првенства света 2026.

Народи Јужне и Средње Америке нису познавали писмо, па су прве записе о играма с лоптом у том крају планете оставили шпански освајачи. Познато је много игара, а најчувенија је пок-а-ток.

Први пут је документована 1519. године, али има доказа који је враћају чак до 1600. године пре нове ере.

Цртеж игре пок-а-ток

Пок-а-ток је игран на фестивалима Маја. Верује се да је имао церемонијално значење. Играчи су представљали божанства, а лопта Сунце. Играле су две екипе са по седам играча. Игра је била насилна, па су играчи носили штитнике од јастучића како би се заштитили од удара и до три килограма тешке лопте од каучука. Задатак је био пробацити лопту кроз круг на камену постављеном на разлчите висине.

Најбоље је очувано игралишта за пок-а-ток је нађено у Чичен-Ици, на полуострву Јукатан у Мексику. УНЕСКО га је прогласио светском баштином.  

Једно од седам игралишта у Чичен-Ици је дугачко 166 метара и широко 68 метара, оивичено каменим зидовима на коју су постављени камени са рупом ширине до 15 сантиметара кроз коју је требало пробацити лопту.

Потомци Маја и данас играју верзију пок-а-тока у којој је дозвољено лопту ударити само лактом, коленом, бутином и куком.

Терен за пок-а-ток у Чичен-Ици/Википедија

Према наводима Алфреда Киофа у књизи „Пут Маја“ играчи победничке екипе су били церемонијално жртвовани боговима одрубљивањем главе. Неки историчари су оспорили ове наводе, сматрајући да је вероватније да је жртвован вођа поражене екипе.

Верује се да је пок-а-ток потекао од Олмека и да је настао око 1.200 године пре нове ере. Астеци су између 1200. и 1521. године развили своју верзију игре и и назвали је тлачтли.

Домородачка племена Северне Америке су оставила много трагова о древним играма. Међу њима су сачувани записи о пасукуакоховогу – у преводу „они који су се окупили да ударају лопту ногом“. Записи потичу с краја 16. и почетка 17. столећа, али има разлог за веровање да је игра постојала много векова раније.

У игри су учествовале две групе са по 500 играча. Играно је на великом пољу, а задатак је био лопту, кожну мешину испуњену травом, прегурати преко „гол-линије“. „Утакмице“ су трајале сатима, а по завршетку играчи би се окупљали на великој гозби.

Снег и лед најчешће подсећају на зимске спортове, али Ескими са Аљаске и севера Канаде осмислили су аскатук, игру чији је слободан предвод „лоптање на леду“.

Нема података на основу којих би било могуће одредити кад је игра настала. Познато је једино да се појављује у легендама Инуита, народа који живи на простору САД, Канаде и Исланда.

Аскатук су играле две групе неодређеног броја играча. Уочи почетка екипе би стале на почетак своје „половине терена“. Игра је почињала трком играча према лопти на средини поља. Циљ је био лопту шутирати и гурати до „гола“ обележеног на крају противничке половине.

Играчи аскатука су смишљали имена екипа. Обично су то била имена птица и риба. Група која је изабрала име рибе игру би почињала од стране поља ближег реци, они који би изабрали име птице стајали су ближе шуми.

Док је лопта кружила светом, Европа је прошла кроз мрачни средњи век. С ренесансним добом се вратила и игра.

После пропасти Римског царства на Апенинском полуострву је замро харпастум. Заменио га је калчо.

Сматра се да је калчо настао у 15. веку у Фиренци, где су га на Тргу Санта Кроће играле младе аристократе сваке вечери између Богојављања и почетка ускршњег поста.

Окупљали су се у четири групе, у зависности из ког дела града долазе и имали су „дресове“ различитих боја. Санто спирито су били бели, Санта Марија Новеле су носили црвене мајице, Сан Ђовани је био обојен у зелено, а „домаћини“ из Санта Кроће у плаво.

Калчо на гравури из 1688. године/Википедија

У игри учествују два тима са по 27 играча. Задатак им је да користећи руке и ноге убаце лопту у „гол“ на супротној, противничкој страни терена. У пољу стоји један судија, а шест на линијама игралишта. Све их нагледа врховни судија. Итакмица траје 50 минута. У борби за лопту од животињске коже дозвољене су скоро све врсте грубости, па су тешке повреде уобичајене последице „игре“.

Није познато зашто је калчо у почетку био везан за религијске датуме, али је могуће да је управо због тога Католична црква благонаклоно гледала на насилну игру. Забележено је да је 1574. Године у Венецији током посете француског краља Анрија Осмог (1573-1575) организована утакмица калча. Краљ није био импресиониран. Записане су његове речи.

„Превише мала да би био рат. Превише груба да би била игра.“

Калчо се данас може видети у граду у коме је и настао. Фиренца сваке године 24. јула на прослави Дана светог Јована Крститеља организује утакмицу калча. Догађај је велика туристичка атракција. Калчо је искоришћен и за сцене филма о Џејмсу Бонду „Зрно утехе“.

Римске легије су донеле харпатсум на подручје Француске око 50. године пре нове ере. Игру су презуели Келти из Галије, да би временом направили своју верзију и назвали је – сол, у преводу сунце. Игра се проширила по Француској и у неким деловима земље је позната као соле и шоле.

Историчари обично наводе да је играна на церемонијама посвећеним једној од победа Гала над Римљанима. Лопта је симболично представљала сунце, које је било један од симбола обожавања Гала.

Приказ игре соле на гравури из 1750.године/Википедија

Постоје и претпоставке да је соле име добио јер је игран у време летњег и зимског солстиција. Ово објашење делује уверљивије. Келти су с посебном пажњом обележавали два дана у години, летњу и зимску равнодневицу.

Најстарији документи о игри потичу из 1147. године. У њему стоји запис којим се захтева „исплата новца и седам балона „лопти“ за соле највећих величина“.

Смањењем утицаја Келта и ширењем хришћанства, соле је постао игра за забаву у време Божића и Ускрса, понекад на свадбама или дана свеца заштитника села.

Као и прилику, лако је било пронаћи и игралиште. Добра је била свака пољана, градски трг, шума… Најчешће су у игри учествовала два села. Игра је почињала постављањем лопте на средину поља или на границу између села или парохије. Задатак је био да се лопта трчећи, носећи или шутирајући преко њива, потока, ровова и кроз шуму унесе у свој табор, до сеоског трга или пред цркву. Време игре и број играча нису били ограничени.

Лопта је била прилично велика и обично је прављена од свињске бешике обложене кожом. Уочи игре би учесници изводили ритуално освештење лопте. Опрали би је водом, а затим уваљали у пепео.

Ритуал је имао и практичну сврху. Лопта натопљена водом и обложена пепелом је била чвршћа и издржљивија.

Понекад би у лопту било стављено писмо с поруком, па је на крају игре морала бити симболично пробушена као приношење жртве како би писмо било извађено и прочитано.

Временом је соле постао распрострањен по целој Француској и врло популаран, али је имао и моћне противнике. Сматрајући да насилна игра због повреда одваја сељане од пољских радова, француски краљ Филип Пети (1316-1319) је у последњој години владавине забранио соле. Шарл Пети (1364-1380) је прописао да „соле не може да се појављује међу играма које служе за развој тела“. Шарл Шести (1380-1422) је потврдио забрану соле.

Упркос забранама народ је наставио да игра соле и игра се пробијала кроз векове. Врхунац је достигнут 1841. кад је у нормандијском селу Бел-ен-Холм са 2841 становником одигран соле са 800 играча и 6.000 гледалаца.

Убрзо по тој светковини соле је државним указом забрањен, што је отворило простор за игру која се у то време развијала преко Ламанша, у Великој Британији, под именом фудбал.

О  играма с лоптом на британском острву које су уобличиле фудбал писаћу у једном од следећих текстова.

Немци и Пиксијева претпоследња улога

Драган Стојковић/Википедија

Олаф Тон, члан репрезентације Немачке која је изгубила финале Првeнства света 1986. од Аргентине и исту селекцију победила у финалу Мондијала 1990, играч „оног“ Бајерна кога је Црвене звезда победила у полуфиналу Купа шампиона 1991, боравио је у пролеће 2013. године у Београду неким приватним послом.

На позив заједничких пријатеља нашли смо се у једном ресторану у Новом Београду. Дуги неформални разговор је касније уз дозволу Немца преточен у интервју у „Спортском Журналу“.

Причали смо о свему и свачему. Током разговора покушао сам да га испровоцирам причом о променама у немачкој репрезентацији. Рекао сам му да Немачка за коју играју Озил, Подолски, Колсе, Боатенг и други натурализовани играчи не делује као некадашња моћна фудбалска сила. Неколико месеци раније Немачка је у квалифкацијама за Првенство света 2014. играла у Минхену против Шведске. Водила је 4:0, завршено је 4:4. Подсетио сам Тона да ранијим генерацијама Немачке тако нешто није могло да се догоди.

„Матеус, Милер, Бригел, Бекенбауер, Хеслер, Зелер… Кад се игра против Немачке дође ти да лупиш петама и станеш мирно. Мислим да на светском првенству противници неће имати такав став пред Немачком“, провоцирао сам Тона да „оплете“ по репрезентацији која је квалификације прошла са девет победа и поменутим нерешеним резултатом са Шведском.

Тон је причу одвео на другу страну.

Олаф Тон/Википедија

„Мислим да ћемо добро проћи у Бразилу. Знаш ли зашто? Зато што имамо систем. Тачно је да имамо играче који нису рођени у Немачкој, али то није проблем. Они су одавно у систему. Мисле и раде као Немци. Једино тако могу да играју за Немачку. Слажем се да неке утакмице у квалификацијама нису биле на високом нивоу, међутим, то није важно. Циљ је испуњен. Пласирали смо се на светко првенство. Селектор је видео ко је какав и сада прави нови план. У квалификацијама је се праве краткорочни планови, за две утакмице унапред. На светском првенству све другачије функционише. Имамо систем и они који у њега уђу морају да му се прилагоде“, причао је Олаф Тон.

Немачка је освојила Првенство света 2014.

Одговор ме није изненадио. Већ сам био наоружан предзнањем о немачком фудбалском систему.

Са Лотаром Матеусом сам много дана провео на сплавовима код хотела „Југославија“ док је био тренер Партизана. Приче о о раду у Бајерну и немачкој репрезентацији увеле су ме у сасвим другачији свет од оног у коме сам живео у домаћем фудбалу.

„Радимо од понедељка до петка. Тренинзи су наш посао. На њима се све уради. Кад дође субота, одемо да одиграмо партију фудбала са пријатељима из Келна или нам дођу они из Шалкеа. Тренинзи су посао, утакмица је игра“, објашњавао је Матеус.

Капитен репрезентације Немачке која је освојила Првенство света 1990. до детаља се сећао утакмице против Југославије. Немачка је победила 4:1, Матеус је постигао два гола.

Током припрема у Анталији у јануару 2003. године, тадашњи капитен Партизана Саша Илић је на тренингу испровоцирао Матеуса закључком да је „случајно“ постигао голове против Југославије. Матеус се толико изнервирао да је све оно што је урадио на „Сан Сиру“ поновио и на терену хотела у Турској. Поставио је играче Партизана онако како су стајали југословенски репрезентативци и онда одиграо идентичне акције као на светском првенству. Импресионирало је то што је погодио иста места као и кад је постигао голове против Југославије, голман Пантић није могао до лопте као ни 13 година раније Томислав Ивковић.

Матеус ми је често причао о утакмици против Југославије.

„Ноћ пред утакмицу нисам спавао. Данима смо анализирали игру Југославије. Знали смо да ће лопте ићи на Стојковића. Договор је био да њега притиснемо да не може дуго да држи лопту. Тактику смо разрадили до детаља, али ја нисам имао мира. Плашио сам се утакмице. Југославија је имала одличне играче. Знао сам да је тактика наша једина предност“, причао је Матеус.

Нисам играо, у Београду сам гледао ТВ пренос тек свеже „скинут“ из ЈНА, али сам се сећао детаља утакмице колико и Матеус, што је мање битан део приче. Важније је оно што ми је Матеус открио о утакмици.

Лотар Матеус/Википедија

Морали смо да победимо. Не зато што смо били бољи, већ зато што Немачка мора да победи у првој утакмици на турниру. Обично је прва утакмица против слабије селекције и победа доноси добру позицију за наставак такмичења. После можемо да рачунамо шта нам одговара, да ли да будемо први или други у групи, да одморимо неке играче, „очистимо“ жуте картоне. За све је услов победа у првој утакмици. У Италији смо у групи за противнике имали Колумбију и Емирате, а прву утакмицу смо играли против јаке Југославије. Био сам много нервозан“, причао је Матеус.

Матеусова и Тонова прича у основи имају Првенство света 1954. Тадашња Западна Немачка је у финалу сензационално победила Мађарску, у то време најјачу фудбалску силу. На блатњавом терену стадиона у Берну имали су тајно оружје. Играли су у најмодернијем моделу „адидасових“ копачки са променљивим крампонима. Мађари су играли у старим копачкама. После десет минута су водили 2:0, али брзо су се заглавили у блату. Немци су победили 3:2.

Селектор Западне Немачке на светском првенству 1954. године био је Сеп Хербергер. Почео је да ради 1936. Претходно је десет година био помоћник Оту Нерцу. Oстао је до 1964.

Заменио га је Хелмут Шен. Освојио је Првенство Европе 1972. и Првенство света 1974. и довео Немачку до финала Првенства Европе 1976. Радио је до предаје титуле на Првенству света 1978.

Наследио га је Јуп Дервал. Освојио је Првенство Европе 1980. и играо финале Првенства света 1982. Мандат је завршио елиминацијом после групне фазе Првенства Европе 1984.

Франц Бекенбауер/Википедија

Селекцију је потом преузео Франц Бекенбауер. Учинак су му финале Првенства света 1986, полуфинале Првенства Европе 1988. процењено као неуспех на домаћем терену и освајање Мондијала 1990.

Следећих осам година Немачку је водио Берти Фогст. Довео је Немце до финала Првенства Европе 1992. и освајања ПЕ 1996. Заташкао је тако четвртфинала на светским првенствима 1994. и 1998, кад су Немце звали „тим стараца“ због великог броја искусних играча.

Ерих Рибек је једина лоша процена немачког фудбалског система. Почео је да ради 1998, отишао је осрамоћен кад Немачка није прошла групу на Првенству Европе 2000. на коме су се Немци провукли против Југославије. Губили су 0:2, завршено је 2:2. Матеус је ушао у другом полувремену и играјући на позицији штопера преокренуо утакмицу. Рибек се после турнира пензионисао.

Немачка је са Рудијем Фелером срећним распоредом утакмица у нокаут-фази стигла до финала Првенства света 2002. Отишао је после још једног краха и елиминације после групне фазе Првенства Европе 2004.

Потом је репрезентација поверена Јиргену Клинсману. Довео је Немачку до трећег места на Првенству света 2006. Кад је објавио да одлази, посао је добио његов помоћник Јоаким Лев.

Јоаким Лев/Википедија

Немачка је са Левом играла финале Првенства Европе 2008, освојила треће место на Првенству света 2010, стигла до полуфинала Првенства Европе 2012, тријумфовала на Првенству света 2014, играла полуфинале Првенства Европе 2016. „Гориво“ је потрошено на Мондијалу 2018. у Русији, који је Немачка завршила после групне фазе, званично на 22. месту, што јој је најслабији резултат у историји на било ком такмичењу. У међувремену Немачка се једва провлачила кроз Лигу нација, а Лев је добио уговор до јула 2022. године.

Нерц, Хербергер, Шен, Дервал, Бекенбауер, Фогст, Рибек, Фелер, Клинсман, Лев. Немачка је за 95 година имала десеторицу селектора.

Драган Стојковић је 12. селектор Србије 2006. године, мада је тачније рећи да је под редним бројем 13, јер је Радован Ћурчић имао два мандата.

Једини систем који је постојао је успостављен на самом почетку. Тадашње руководство ФС Србије је у циљевима поставило првом селектору Хавијеру Клементеу да током квалификација за Првенство Европе 2008. направи тим који ће играти најмање четвртфинале на Првенству света 2010. Све је ишло по плану до одласка репрезентације у Јужну Африку.

Квалификације за Првенство света 2022. показаће да ли ће Драган Стојковић увести неки систем у рад српског фудбала. Одлично га познаје из свих углова. Играо је за клубове и репрезентацију, био председник Фудбалског савеза и Црвене звезде. Селекторска улога му је претпоследња којој може да одигра. Остаће му још тренерска клупа, вероватно Црвене звезде.

Драган Стојковић Пикси/Википедија

Пикси је већ формирао један систем у Србији. Предводник је колоне бивших играча који су после каријере удобне фотеље заменили за жуљевиту тренерску клупу. Стојковић је утро пут Саву Милошевићу, Ивану Томићу, Младену Крстајићу, Гордану Петрићу, Алберту Нађу и другима који су прво били административци, такозвани „спортски радници“, потпредседници, генерални секретари, спортски директори… Сви су закључили да се боље осећају поред терена него у ложи и одела заменили тренеркама.

Ниједан досадашњи селектор Србије није имао такву биографију. Пикси је по свему најсвестранија личност у српском фудбалу. Колико ће бити успешан у новој улози знаћемо већ до краја године, кад буду завршене квалификације које ће почети у марту.

Ако Србију одведе на Првенство света 2022. моћи ћемо да кажемо да је свестраност оно што је добро за српски фудбал и имаћемо много кандидата за будуће селекторе.

Узгред, и Пикси је играо на оној утакмици на Првенству Европе 2000, против Немаче. Постигао је гол и прославио га “гледањем на сат”. Показивао је да му време још није истекло.

Часовник је почео да одбројава време до мондијалских квалификација…

Create your website with WordPress.com
Get started