Featured

Са семафора до ордена

Мексико Сити, 31. мај 1970. На стадиону „Ацтека“ 107.000 људи гледа прву утакмицу светског првенства Мексико – Совјетски Савез. Почела је у подне.

Јевгениј Ловчеви/Википедија

Прошло је пола сата игре. Нема голова. Мексиканац Хавијер Валдивија добија лопту у централном кругу. С леђа му притрчава Јевгениј Ловчев и улази у историју фудбала. Док се Мексиканац ваља по трави држећи се за зглоб леве ноге, совјетски репрезентативац види у руци судије Курта Чешнера из Западне Немачке нешто што ниједан фудбалер никада дотад није видео. Ловчев је постао први у историји игре коме је показан жути картон.

Прича о историјском тренутку у Мексико Ситију у почиње четири године раније 9.000 километара од центра терена Астека стадиону.

Лондон, 23. јул 1966. Са трибина „Вемблија“ 90.000 гледалаца прати утакмицу четвртфинала светског првенства Енглеска – Аргентина.

Мало шта виде. Игра је „прљава“. Аргентинци играју оштро, Енглези им не остају дужни. Значај утакмице је велики, а ривалитет две репрезентације је већ велики.

Обе стране памте 14. мај 1953. Енглеска је први пут гостовала у Аргентини. У пријатељској утакмици у Буенос Ајресу је победила Аргентина резултатом 3:1. Енглези су после утакмице тврдили да је за Аргентину играла селекција лиге и одбили су да је признају као званичну. Аргентинци за то нису марили. Прославили су победу, па је у новинама чак објављен и провокативан коментар:

„Прво смо од Енглеза национализовали железницу, сада смо национализовали и фудбал.“

Лопта утакмице Енглеска – Аргентина/ФИФА музеј

На „Вемблију“ има мало места за приче о историји. Улог је полуфинале. Голова нема, али се игра „на ђон“. Судија Рудолф Крајтлајн из Западне Немачке има пуне руке посла. За 20 минута је већ опоменуо браћу Бобија и Џекија Чарлтона. Енглески репрезентативци су за опомене сазнали сутрадан, читајући новине. Објашњавали су да од буке са трибина нису чули да им је судија нешто рекао. Можда су и у праву, јер данас у званичним протоколима ФИФА са утакмице ниједан репрезентативац Енглеске није међу опоменутима.

У аргентинском тиму се истицао капитен Антонио Ратин. Само неколико минута од почетка утакмице грубо је стартовао Бобија Чарлтона. Судија Крајтлајн га је опоменуо. Ратин је занемарио опомену и наставио је да игра грубо. У 35. минуту је оборио центарфора Енглеске Џофа Хартса. Крајтлајн му је показао да напусти терен. Аргентинац се понашао као да се ништа није догодило и припремио се да настави утакмицу.

Кад је судија дао знак за наставак утакмице, делегат га је опоменуо да је капитен Аргентине и даље у терену. Настао је хаос. Крајтлајн је говорио само немачки, а Ратин само шпански. Судија је махао руком испред Аргентинца показујући му да напусти терен. Капитен Аргентине је стао испред судије и тражио „боље“ објашњење за то што тражи.

Следећег дана су енглеске новине објавиле да је Ратин искључен зато што је вређао судију. Аргентински извештачи су тврдили да се судији није свидело како га Ратин гледа. Неутрални су приметили да је Ратин неколико пута показивао руком на капитенску траку и гестикулацијом објашњавао судији да га не разуме и да доведу преводиоца.

Судија Крајтлајн изводи Ратина са терена/Википедија

Судија се није обазирао на захтеве аргентинског репрезентативца. Ухватио је Ратина за руку и повео га са терена, практично му показујући да је искључен.

Ратин, бесан због избацивања, наставио је да нервира Енглезе. Чак је направио и „дипломатски инцидент“. Уместо да оде у свлачионицу сео је на степениште испод краљевске ложе, на тепих који газе само чланови краљевске породице. Гледаоци су „полудели“. Док је игра трајала вређали су Ратина, па је полиција морала да га удаљи од ложе. Преместио се до излаза из тунела иза једног од голова и јео комадиће чоколаде које су му добацивали изнервирани навијачи. Није остајао дужан на провокације. Гурнуо је британску заставу постављену на корнер заставици и суочио се са канонадом лименки пива. На крају га је полиција испратила до свлачионице, одакле је утакмицу наставио да гледа кроз мали прозор.

Антонио Ратин/Википедија

Судија је фаворизовао Енглеску. Досуђивао је корнере,прекршаје, фаулове у корист Енглеза, чак измушљао и да су наши играчи играли руком. С обзиром на то, показао сам његову капетанску траку и неколико минута тражио преводиоца да тражи објашњења. Нисам могао да верујем кад ме је испратио са терена. Искључење је било неправедно и у бесу сам сео на црвени тепих краљичине ложе. Није била на стадиону“, причао је Антонио Ратин аргентинском дневнику „Насион“ у интервјуу 2016. године, поводом пола века од утакмице на Вемблију.

„Битку на Вемблију“ је добила Енглеска. Победила је 1:0 голом Хартса у 78. минуту. После утакмице селектор Енглеске Алф Ремзи није дозволио играчима да размене дресове са противником, називајући Аргентинце „дивљацима“.

На „Вемблију“ је тог дана био 51-годишњи учитељ, потпуковник Краљевске артиљерије и фудбалски судија Кен Астон. Утакмицу је пратио као шеф судија Првенства света 1966. и учествовао у гужви на терену покушавајући Ратину да објасни да мора да напусти терен.

Кен Астон на утакмици Чиле – Италија

Добро је знао муке Немца Крајтлајна. И сам је био учесник светског првенства. На Мондијалу 1962. године је судио чувену „Битку у Сантјагу“, утакмицу Чиле – Италија (2:1) током које је неколико пута полиција морала да утрчава у терен и раздваја ратоборне играче.

„Нисам судио фудбалску утакмицу. Осећао сам се да сам на војним маневрима“, причао је Астон у једном сећању на утакмицу у Чилеу на којој је искључио двојицу Италијана.

Дан после утакмице Астон је позван на конференцију коју је сазвао Џек Чарлтон кад је у новинама прочитао да је током утакмице против Аргентине добио жути картон. Испоставило се да судија није записао да је опоменуо енглеског репрезентативца.

Враћајући се „Вемблија“ Астон је дошао на генијалну идеју. Према сопственом признању, инспирацију је добио од – семафора.

Кен Астон са супругом Хилдом

„У аутомобилу сам размишљао о томе колико је Чарлтон био збуњен. Црвено светло на семафору ме зауставило на раскрсници Кенсингтон хај улице. Гледао сам у светла на семафору. Жуто, црвено… Помислио сам… „Жуто, успори. Црвено, идеш напоље. То би могло да успе.“ По доласку кући испричао сам супрузи Хилди о чему сам размишљао. Окренула се и нестала у соби. Вратила се после неколико минута и носила две „карте“ од картона, жуту и црвену. Направила их је за величину џепа на кошуљи. То је било то. Следећег дана сам отишао у Фудбалску асоцијацију и показао предлог“, испричао је Кен Астон како је променио фудбал.

ФА Енглеске је Астонову идеју проследио Међународном Борду. После уобичајеног периода провере новог правила, ФИФА је одлучила да жуте и црвене картоне представи на Првенству света 1970.

После Мондијала 1970. коначно је у фудбалу све било на свом месту. Игра је добила свој потпуни рам.

Онда су Енглези одлучили да врате часовник. Савет Фудбалске асоцијације је 1981. године – укинуо црвени картон. Закључено је да је дошло до пораста „театралних судија“. Одлуку су подржали и играчи, тврдећи да судије показивањем црвених картона желе да буду у центру пажње.

Сећање на то доба чува снимак финала Купа Фудбалске асоцијације 1985. између Евертона и Манчестер јунајтеда. На снимку је забележено како судија хвата за руку играча Јунајтеда Кевина Морана и води ка ка аут-линији.

Тако је потрајало до 1987. године, кад је Фудбалска асоцијација вратила у употребу црвене картоне.

Кенсингтон хај улица/Википедија

Деценију касније, 1997. године, Кен Астон је одликован Орденом изузетних Британске империје. Преминуо је 23. октобра 2001. године. У Кенсингтон хај улици део поред Баркингсајд библиотеке именован Тргом Кена Астона.

ФИФА је уочи СП 2002. признала Астону заслуге за увожење жутих и црвених картона у фудбал.

Featured

Плава копачка

Пролеће 1973. године, 23. дан марта. У дербију 21. кола првенства Југославије загребачки Динамо је на Старој Карабурми против ОФК Београда после првог полувремену водио 2:0. У другом полувремену је играо само Слободан Сантрач. За 45 минута постигао је четири гола. ОФК Београд је победио 4:2.

„Не знам шта нам је било. Обично бисмо водили 1:0 кад би противник дошао до рампе пред стадионом“, причао ми је Сантрач кад сам га током припреме материјала за монографију ОФК Београда подсетио на утакмицу против Динама.

Сантрач је цео дан могао да прича о фудбалу. Само га је требало питати и кренуо би надуго и нашироко.

На две теме никад није хтео да прича.

Једна је живот ван фудбала. Ретко је давао интервјуе и кад је требало да прича о утакмицама, а живот ван стадиона је био недодирљив. Лако му је и било, у оно време новине су биле пристојне. Синове, Александра и Ненада је доводио на стадион, долазили су на утакмице, али није их гурао на терен.  

Друга тема о којима није говорио су голови. Лично је избројао да је постигао 1.301 гол, али ни клештима нисам могао да му извучем причу о бар једном од два које је постигао у најлепшем финалу Купа Југославије, у победи ОФК Београда против загребачког Динама резултатом 6:2.

Тим ОФК Београда са пехаром Купа Југославије 1966.

А посебно је волео да тресе мрежу Динама. У септембру 1972. ОФК Београд је у Загребу победио 4:0. Сантрач је постигао три гола.

„Тада није било снимака са утакмица које смо могли да гледамо и анализирамо противнике, али могло је понешто да се сазна. Ја сам увек гледао шта раде бекови и халфови противника. Знао сам им добре и лоше стране, знао сам како стартују на лопту, која нога им је одразна. Много смо разговарали на тренинзима, причали смо како лопта може да се одбије од стативе, где ће да падне ако је бек лоше удари. Наша тактика је била да противника натерамо да погреши“, причао је Сантрач о својим головима.

Много година касније, и кад је постао селектор, више је причао о играчима одбране него о нападачима. После једног дербија Црвене звезде и Партизана на „Маракани“ повезао ме је до редакције. Због клупске припадности према мени је обично био отворенији него према другим колегама причајући о мукама које је имао пред Првенство света 1998.

„Лако ћемо за напад. Пикси, Дејо, Мијат… Даће неко од њих гол. Наши проблеми су у одбрани. Немамо бекове. Погледај Бразил. Сви причају какве нападаче има Бразил и ко даје голове. Нико не види како Бразил игра одбрану, а Бразилци имају најбоље дефанзивце на свету. Лако им је да нападају кад имају најбољу одбрану. Освојили су светско првенство 1994. играјући са двојицом играча у одбрани, јер су бекови играли као крила. Кад бисмо ми имали бар мало од тога“, причао је Сантрач.

Колико је добро познавао одбрамбене играче показао је рекордом југословенских шампионата. Постигао је 218 голова. У сезони 1971/72. постигао је 33 гола на 34 утакмице. Кад је постигао 30. гол и оборио рекорд Боре Костића у броју голова у првенству, саиграчи из ОФК Београда су га на раменима однели до центра терена Омладинског стадиона.

Рекордом је освојио Бронзану копачку Европе. Златну је однео чувени нападач Бајерна Герд Милер са 40 голова, и даље недостижним рекордом у Бундес лиги. Сребрна је припала Грку Антонису Антонијадису из Панатинаикоса са 39 голова.

Сезону раније Златну копачу је освојио Сантрачев клупски саиграч Јосип Скоблар, али је то урадио као нападач Олимпика из Марсеља. Скобларова 44 гола и даље су рекорд француских шампионата.

„Сантрач је био изнад и испред свих. Давао је голове невероватном спретношћу. Играо је изврсном техничком умешношћу, интелигенцијом и интуицијом. Тако здружене три врлине анулирале су недостатак његове физичке конституције, висину средњег раста, али ближе нижима. Није имао мишићну масу, па се против кршних и високих штопера борио умом, лукавством, техником и хитрином. Као мунгос знао је у правом моменту да скочи ка плену – лопти – и пошаље је у гол“, записано је у монографији ОФК Београда.

Слободан Сантрач је рођен 1. јула 1946. у Коцељеви, између Уба и Ваљева. Голгетерски ген је показао већ на школским турнирима. На једном је за противника имао тим школе месец дана старијег Драгана Џајића. Завршено је 4:4. Џаја је дао четири гола, Сани је одговорио истом мером.  

Сантрач и Џаја су се срели и у финалу Омладинског купа 1963. Џаја је играо за јуниоре Црвене звезде, Сантрач за омладински тим ваљевског Металца. Трофеј је однео Сантрач. Металац је победио после једанаестераца.

Кад су се замомчили, Џајић је прешао у Црвену звезду. Сантрача су „уловили“ ловци на таленте ОФК Београда. У јулу 1965. дошао је на тренинг да покаже шта зна. Одмах је изборио место у тиму. Створен је чувени „трио С“. Дивили смо се нападу Барселоне Меси-Нејмар-Суарез. Ливерпул годинама хара са тројком Салах-Мане-Фирмино. Пре више од пола века ОФК Београд је имао нападачку тројку Самарџић-Сантрач-Скоблар

Слободан Сантрач и Јосип Скоблар

На жалост, заједно су играли само једну сезону, 1965/66. Донели су ОФК Београду четврти Куп Југославије, победом против Динама 6:2. Убрзо после те утакмице Скоблар је отишао у Олимпик из Марсеља, Самарџић холандски Твенте. Сантрач је остао да са Илијом Петковићем води напад „романтичара“.

За ОФК Београд је играо до 1974, а онда отишао у Швајцарску, у Грасхоперс. Знао сам да није пристојно питати га зашто је отишао међу „скијаше“, уместо у „фудбалске земље“ попут Француске, Холандије или Немачке и ретко сам посезао за том темом.

„У ОФК Београду смо играли за славу, али се од славе не живи“, рекао би кад би наслутио да чекам одговор.

Слободан Сантрач

Никад га нисам питао зашто је то урадио. За дечака који је одрастајући на Старој Карабурми чекао суботу да би гледао како Сантрач постиже голове прелазак у други градски клуб био је поступак који није могао да се објасни и нисам ни тражио објашњење. Могли смо да причамо о свему другом, само не о томе зашто је отишао у Партизан и како је тамо играо.

Испоставило се да није лоше играо. За три сезоне је на 64 утакмице постигао 29 голова. То му је био просек слабијих сезона у ОФК Београду.

У лето 1980. године је прешао у Галенику. Незамисливо. Велики Слободан Сантрач је из Партизана прешао у локални земунски фабрички клуб. Касније смо сазнали да га је Партизан уступио Галеници за млађег нападача. Сантрач је отишао у Галентику, а у Партизан је дошао Драган Манце.

Сантрач је за Галенику играо три сезоне. Постигао је још 31 гол и окачио копачке о клин.

Од фудбала је дуго одмарао. Повремено је долазио на Стару Карабурму, погледао неку утакмицу првог тима, чешће бацао поглед како играју омладинци.

Оно што се касније догађало није више прича о великом голгетеру.

Неколико година је одмарао од фудбала. Тренерског посла се латио кад га је Миљан Миљанић наговорио да заједно спасавају фудбал у време санкција у првој половини последње деценије прошлог века. Поставио га је за селектора репрезентације Прве лиге која је склепана играла неке утакмице по „остатку“ Југославије.

Кад су санкције пале, Миљанић је Сантрача именовао за селектора. Тада почиње прича коју углавном знају данашњи „љубитељи фудбала“. Тим пун звезда светске класе је одвео на Првенство света 1998. у Француској. Квалификације су завршене данас чувеним баражом против Мађара и победама 7:1 у Будимпешти и 5:0 у Београду.

Сантрач је жреб за бараж пратио са новинарима у просторијама Фудбалског савеза. Кад смо добили Мађаре радосно је скочио са столице. Сутрадан су у новинама освануле критике због таквог поступка селектора.

„Шта је требало да урадим? Да плачем? Могли смо да извучемо Белгијанце, Русе или Украјинце, а добили смо Мађаре. Па сви су скочили од среће, зашто не бих и ја“, одговарао ми је годинама касније.

После Мондијала 1998. уз визионарску препоруку Миљанића је отишао у Кину, у Шандонг. Био је међу пионирима који су развијали фудбал у земљи која је тек одшкринула врата према свету.

„Шандонг је скроман клуб, из мале провинције од 80 милиона људи“, објашњавао је где ради.

Радио је само кад би проценио да има добрих разлога да се сели из Београда. Прихватао је посао селектора Саудијске Арабије (2001), касније и Македоније (2005), повремено би „скокнуо“ до Кине.

Пензионисао се 2011. и вратио у ОФК Београд да помогне угледом и именом, као члан Скупштине и саветник. Није хтео у управу, ни на тренерску клупу. Само је хтео да буде близу.

Једном се вољом ловаца на сензационалистичке приче нашао у измишљеном догађају. Креатори „Инсајдера“ су у документарцу „Правила игре“ навели глупост да је Сантрач био „омражен селектор“. Као „доказ“ су понудили причу са анти-владиних простеста током 1996. године наводећи да су демонстранти носили транспаренте „Слобо Сантраче“, поредећи тадашњег селектора са Слободаном Милошевићем.

Стицајем околности, баш тих дана је репрезентација играла против Шпаније утакмицу квалификација за СП 1998. Имали смо „страшан“ тим, али смо глатко изгубили 0:2. Мало ко је знао да су Шпанци тада намерно утакмицу заказали у Валенсији, где је на лечењу био син Предрага Мијатовића.

Слободан Сантрач у војничкој униформи са синовима

Разочарање после утакмице било је велико. За пораз је окривљен Сантрач због опрезне тактике, али једина веза између демонстрација и фудбала био је духовити „шетач“ који је пред Фудбалским савезом Југославије на Теразијама 35 подигао транспарент на коме је заиста писало „Слобо Сантраче“, као поређење политике Слободана Милошевића са једном фудбалском утакмицом.

Све ово сам написао и у тексту у Спортском Журналу. Кад је објављен, позвао ме је Ненад Сантрач и захвалио ми се. Сантрач сениор је само одмахнуо руком.

„Пусти то. Заборавиће то људи за три дана. Изгубили смо од Шпаније, али смо играли на светском првенству“, причао је Сантрач.

Никад га нисам питао „шта би било да је било“. Како бисмо завршили светско првенство да смо у другом колу у групи задржали вођство 2:0 против Немачке (2:2) и освојили прво уместо другог места у групи? Играли бисмо против Мексика, овако смо отишли на Холандију. Шта би било да је Мијатовић против Холанђана из једанаестерца погодио гол, а не пречку? Да ли би нам у четвртфиналу било боље против Хрвата или Аргентинаца? На таква питања није хтео да одговара.

Слободан Сантрач је преминуо 13. фебруара 2016. од срчаног удара. Трофеј намењен најбољем стрелцу српског првенства носи његово име.

Featured

Бачена Последња вечера

Часовник је заустављен у 15.04. Из преполовљене летилице поред писте аеродрома у Минхену куљао је дим. Прича о 6. фебруару 1958. године и даље је једна од најтужнијих у историји фудбала. Дан кад су „Безбијеве бебе“ прешле у легенду, а да нису стигле да ураде оно што им је предвиђано.

Страдање фудбалера енглеског клуба занавек је спојило три града. Манчестер, Минхен и Београд. Сваки на свој начин памти несрећну генерацију клуба са Олд Трафорда. На жалост, Београд најмање и све мање.

Пре тачно 63 године Манчестер јунајтед је 5. фебруара 1958. у Београду на стадиону „Југословенске армије“ играо против Црвене звезде утакмицу четвртфинала Купа шампиона. Прва утакмица у Енглеској је завршена победом Јунајтеда резултатом 2:1. Реванш је завршен нерешено 3:3 и у полуфинале на утакмицу против Милана се пласирао Манчестер јунајтед.

Гости из Енглеске су преноћили у Београду. Одсели су у хотелу „Мажестик“. Следећег дана су кренули на пут. Морали су да пожуре. Фудбалска лига се противила учешћу Манчестер јунајтеда у Купу шампиона и није желела да им због гостовања у Београду одложи суботњу утакмицу против Вулверхемптона.

Авион компаније „Бритиш јуропиан еирвејза“ (British European Airways) полетео је са Старог аеродрома, који се налазио на простору где данас ничу све виши новобеоградски облакодери. На путу за Манчестер било је предвиђено доливање горива у Минхену.

Журба је узела велики данак. Снег на писти у Минхену онемогућио је „елизабетана“ двапут да полети. Трећи покушај је био кобан. Летилица није достигла неопходну брзину да би се подигла са тла, излетела је са писте и ударила у оближњу кућу. Од 44 путника и чланова посаде на месту је погинуло 20, још троје је преминуло у болници. Погинула су осморица фудбалера, међу њима и 21-годишњи Едвард Данкан, за кога кажу да је био најталентованији играч који се појавио у енглеском фудбалу.

Хари Грег, Весна и Вера Лукић у документарном филму Би Би Сија.

Несрећу су преживели трудна Вера Лукић и њена двогодишња кћерка Весна. Из запаљеног авиона изнео их је голман Хари Грег. За Веснин 25. рођендан „Би Би Си“ је снимио дирљив документарац o поновном сусрету са спасиоцем. Кратак филм може да се погледа на Јутјубу. Касније су слични сусрети постали редовни, па је Грег долазио и у Београд.

Минхенску трагедију је преживео и тадашњи југословенски дипломата Небојша Бато Томашевић (1929-2017). Задатак му је био да у јеку Хладног рата Енглезима помогне око административних послова на царини.

Последње године је проживео у Есену. Неколико година пре него је преминуо позвао сам га телефоном с намером да га питам за сећања о страдању Безбијевих беба. Његова кћерка није дозволила интервју, сматрајући да је већ „много пута испричао причу и да ништа ново нема да каже“.

Била је у праву. Томашевић је оставио детаљне записе о несрећи у Минхену.

„Сећам се да сам се пробудио на писти, потпуно го са јаким болом у нози… Чак сам био и без ципела. Видео сам авион који гори иза, људе који трче и јаучу. Једна жена је тражила бебу, улетела је у ужарену олупину… Онда сам видео голмана Харија Грега како излази из авиона са дететом у наручју. Била је то сцена из пакла“, записао је Томашевић у књизи „Орлов крш“.

Минхенска трагедија је овековечена и у одличном филму „Јунајтед“ из 2011. године. Филм је оживео приче како су неки од играча сматрали да је боље да седе у задњем делу авиона. Томашевић је у својој књизи написао нешто слично.

Један од стјуарда је пре последњег покушаја да узлетимо молио да седне на моје место у задњем делу авиона, па сам ја прешао на његово у предњем делу. Он је погинуо, ја сам преживео“, сећао се Томашевић.

Писао је Томашевић и да му је Мат Безби, чувени тренер и творац тима који је назван „Безбијеве бебе“ током опоравка у болници у Минхену причао да се више никада неће ући у авион. Опоравио се и на сву срећу прекршио дато обећање.

У Манчестер јунајтеду су деценијама одржавали контакт са Томашевићем. Клуб му је уредно слао позиве за обележавање сваке годишњице страдања у Минхену. Редовно их је одбијао. Прихватио је тек 2008. године да присуствује обележавању 50. годишњице Минхенске трагедије. Тада је први пут посетио Олд Трафорд и први пут се срео са преживелим сапутницима.

У Манчестеру сваке године одају почаст страдалима у Минхену. На Олд Трафорду је постављена спомен плоча са фотографијом тима који је последњу утакмицу играо на данашњем стадиону Партизана. Први пут после много година делегација клуба неће положити цвеће поред споменика у Минхену. Немачке власти су због пандемије ковида забраниле летове из Уједињеног краљевства.

Меморијална плоча на Олд Трафорду

Немци брижљиво чувају успомену на страдале путнике „елизабетана“. У минхенском предграђу Трудеринг, тамо где се 1958. године налазио аеродром, постављен је дрвени споменик. Само неколико метара даље, 2004. године је постављен мали гранитни споменик чију израду је платио Манчестер јунајтед.

Сећање на Безбијеве бебе у Београду је дуго чувао хотел „Мажестик“. У фебруару 2014. године сам затражио дозволу да фотографишем успомене хотела на госте из Енглеске и о томе напишем текст у „Спортском Журналу“. Љубазно особље ми је дозволило да фотографишем шта желим. Девојка чије име се нисам ни потрудио да запамтим, а која се представила као „пи-ар хотела“, потрошила је доста времена да пред мене стави све брижљиво укоричене новинске текстове о утакмици из 1958. године и многе писане касније. Оригиналне фотографије из дана кад је Манчестер јунајтед гостовао у Београду биле су постављене у једном ходнику, на жалост мало даље од очију гостију.

Мени са аутограмима фудбалера Манчестер јунајтеда

У том ходнику успомена стајало је нешто посебно драгоцено. Мени за 5. фебруар 1958. године украшен аутограмима свих фудбалера Манчестер јунајтеда. У сећању ми је још неколико мањих сличних картица са мањи бројем потписа. Запис о последњој вечери Безбијевих беба.

Урадио сам шта сам могао. Иако нисам био задовољан квалитетом фотографија, закључио сам да боље нећу тада моћи да направим. Морао сам да пожурим назад у редакцију и напишем текст. Знајући шта има у „Мажестику“ могао сам боље да се припремим за неку следећу причу.

Последња фотографија Едварда Данкана

Следећа прича је дошла у фебруару 2018. године. Манчестер јунајтед је послао јуниорски тим у Београд на утакмицу омладинске Лиге шампиона против Бродарца. Гостовање се подударало са обележавањем 60. годишњице Минхенске трагедије. Дечаци из Јунајтеда су положили цвеће на терен стадиона Партизана и минутом ћутања одали почаст несрећним Безбијевим бебама.

Годишњица ми се чинила као одлична прилика да направим нову причу и боље фотографије из „Мажестика“. Поново сам отишао до хотела. Овог пута у холу ме је сачекао рмпајлија у елегантном оделу светло-браон боје. Објаснио сам му зашто сам дошао и замолио га да ми дозволи да поново видим успомене о боравку Манчестер јунајтеда у Београду.

О, па ми смо то бацили онда кад смо реновирали. Биле су то неке старе новине и слике“, рекао ми је рмпајлија на акценту јужне државе која има море.

Бацили? Старе новине? Старе слике?

Жао ми је што није било никога да услика мој израз лица док сам у глави понављао оно што сам чуо, не верујући да је неко то изговорио. Нисам могао да обрадим информацију да је некоме пало на памет да баци успомене на последњу ноћ Безбијевих беба, још мање да је неко то заиста урадио.

Нестале су последње фотографије генерације играча Манчестер јунајтеда којима је предвиђано да ће на другачији начин заузети место у историји фудбала у односу на онај како им је судбина то наменила. Портрети, фотографија тима, јеловници са аутограмима, новински записи…

О, па ми смо то бацили онда кад смо реновирали.“

Запрепашћен, без речи сам се окренуо пред рмпајлијом и кренуо као излазу хотела. Даље сам једва пронашао пут до редакције.

Бачено!

Нешто сам, ипак, урадио. Написао сам целу страну о 60. годишњици Минхенске трагедије. За следећи дан сам имао заказан интервју са тренером Јунајтедових омладинаца Никијем Батом. Да бих показао Енглезима колико смо озбиљна новина, понео сам неколико Журнала да виде како смо обележили годишњицу Минхенске трагедине. Представник за медије Манчестер јунајтеда замолио ме је да му оставим све Журнале. Објаснио ми је да ће их однети у Манчестер и изложити у клупском музеју. Није му сметало то што је текст на ћирилици, важан му је био документ о времену садашњем и прошлом.

У октобру следеће године је Манчестер јунајтед дошао у Београд на утакмицу Лиге Европе против Партизана. За госте из Енглеске је организована свечана вечера. У „Мажестику“. Енглези су знали где долазе и у хотел су улазили као у храм. У лобију хотела на неком штафелају стајао је репринт једне фотогафије на којој су били обележени чланови експедиције Манчестер јунајтеда из 1958. године. На брзину је негде пронађена новинска фотографија оригиналне фотографије и направљена је копија. Оригинална фотографија је стајала урамљена у „ходнику успомена“, на позлаћеној полочици је на српском и енглеском писало „Вечера у ресторану хотела Мажестик“.

Касније сам сазнао да није баш све уништено. У неким ранијим дипломатским акцијама, једном од амбасадора Велике Британије у Југославији је поклоњена једна од картица са менијем и потписима 14 играча. Син амбасадора је продао картицу на аукцији у Лондону. Купио ју је један приватни колекционар за 12.000 фунти.

Featured

Кажи број, рећи ћу ко си

Јединица, петица, седмица, десетка… Памтимо их по бројевима колико и по играма. Број на дресу је порука о позицији у тиму, карактеру, вештини. Добити одређени број и сачувати га током каријере је постало престиж колико и потврда дуговечности.

Навијачима у рано доба фудбала тешко је било да прате утакмице. Пошто су први клубови направили крикеташи, они су обезбедили и опрему. Носили су беле мајице или црне џемпере.

Први је проблем покушао да реши ФК Шефилд.

Најстарији клуб на свету, основан у октобру 1857. године, дуго није имао противника. Утакмице су играли чланови клуба подељени на мршаве и дебеле, млађе и старије, по абецедном реду, на ожењене и неожењне… Како год да су се поделили, сви су носили белу крикеташку опрему.

У пролеће 1860. је коначно понуђено решење:

„Сваки играч обавезан је да за себе обезбеди једну црвену и једну плаву капу фланелску капу“, уписано је у правила клуба.

Обавеза избора боје дресова дуго година није била саставни део фудбалских правила. Лако је разумети и зашто. У време кад је фудбал био млад, половином 19. столећа, тешко је било саставити колекцију мајици једнаких по боји и десену. Зато су капе биле најпрактичније решење.

Јасно је било да неће тако моћи дуго, па је 1867. године Фудбалска асоцијација објавила препоруку како да се играчи боље распознају:

„Ако је могуће раније уредити, једна страна требало би да има мајице са пругама једне боје, рецимо црвене, а друга са пругама друге боје, рецимо плаве. Ово ће спречити конфузију и даље покушаје отимања лопте међу играчима исте екипе.“

Играчи Ројал инжињерса на фотографији из 1872. годне/Википедија

Покретање Купа Фудбалске асоцијације је дало нови замајац развоју фудбалске моде, па су у финалу 1872. године играчи Вондерерса носили дресове розе и црних пруга, а тим Ројалс инжињерса је играо у мајицама са пругама тамно црвене и светло плаве боје. Розе боја на дресовима Вондерерса није била намерно одређена. У то доба боје на одећи још нису биле постојане. Пруге на дресовима Вулверхемптона су у почетку биле црвене, али су временом прањем избледеле до розе боје.

Нису сви учесници ФА купа били униформисани. У викторијанско доба израда дресова је била скупа. Зато је већина екипа играла у белој опреми са обојеним капама. Дресове су носили играчи из средње и више класе.

Препорука Фудбалске асоцијације о бојама на дресовима је била почетка тачка за даљи развој опреме. Сматра се да је први клуб који се јасно одредио какве ће дресове носити као заштитини знак био Блекбурн роверс.

У „Књизи о фудбалу“ из 1905. године, аутора Џонатана Расела, наведено је да је за опрему Блекбурн роверса основаног 1875. године изабрана плаво-бела капа, бела мајица са Малтешким крстом на левој страни што је знак преузет од Шроузбери школе коју су похађали први играчи тог клуба и браон панталоне.

Дресови Блекбурна 1875-2021.

Десен дреса је убрзо промењен. Десна половина дреса је обојена у тамно-плаво, по жељи чланова клуба са Малвери колеџа, а лева је остала бела са Малтешким крстом. Такве дресове је Блекбурн роверс носио до 1878. године.

Према наводима из „Књиге о фудбалу“, Малтешки крст је уклоњен 1882. године, јер је у међувремену добио негативно значење. У то време је одређено и да мајице буду подељене светло-плаве и беле четвртине. Такви дресови су названи „квотери“ – четвртине.

Како се фудбал развијао и постајао све популарнији, дресови су постајали заштитни знак клубова. Није дуго потрајало до откривања „златне жице“.

Дресови Нотинхем фореста 1865-2021.

Едвард Бак из Стокпорта је 1879. године основао „Букту“, породичну фабрику за израду униформе британске војске. Посао је цветао током Бурског рата (1880-81). Кад је оружје утихнуло морао је да пронађе нове клијенте. Нашао их је у Нотингему. Нотингем форест је од Бака наручио дресове једноставног дизајна: црвене мајице, беле панталоне и црвене чарапе. Од свих других дресови Нотингем фореста су се разликовали по томе што су имали знак произвођача.

Посао се брзо развијао и Бак је 1885. године „Букту“ преселио у Манчестер, где се и данас налази.

Креатори дресова су временом постајали све маштовитији, али једно је недостајало. Тимови су постали јасно подељени, међутим, и даље је било тешко разликовати играче у једном тиму.

Проблем је решен у Аустралији.

Причу како су играчи добили бројеве на дресовима објавио је „Јоркер“, лист Крикет клуба Мелбурн, у пролеће 2011. године.

„У мају 1887. године екипе из суседних колонија, селекција Тасманије и Фудбалски клуб Аделајд, стигле су у Мелбурн. Њихов долазак су омогућили власници спортских компанија Фредерик Бојл и Давид Скот.

Скот је дошао на идеју да сваком играчу стави број на дресу и да штампане картице са бројевима играча продаје гледаоцима по цени од једног пенија како би могли да их распознају.

Скотова идеја је примењена 28. маја 1887. године на утакмици Аделејда против Карлтона. Играчи оба тима носили су дресове са бројевима, али продаја картица није протекла према очекивањима.

Извештач Мелбурн панча је закључио да избор места на које су бројеви постављени није добро решење.

-Место на левој страни груди је лоше за постављање броја, тешко га је уочити – писало је у Мелбурн панчу.

Бејл и Скот су научили лекцију и већ на следећој утакмици, 30. маја, играчи Аделејда и Тасманије носили су дресове са бројевима на леђима. Овог пута су прослављали успех. Јавно су похваљени и од Његове екслеленције гувернера Викторије, сер Хенрија Брогама Лоха.“

Аустралијанцима припадају заслуге за идеју, али ФИФА утакмицу у Мелбурну не признаје за прву на којој су играчи носили бројеве на дресовима. Разлог је скоро па занемарљив. Играна је утакмица аустралијског фудбала, а тај спорт више личи на рагби него на фудбал.

Идеја је, ипак, заживела и Аустралијанци су наставили да је развијају. Интернационална федерација за фудбалску историју и статистику за прву утакмицу на којој су играчи носили бројеве на дресовима сматра меч Саут Мелбурн – Колингвуд игран 9. септембра 1911. године у осмини финала Аустралијске фудбалске лиге. 

Од Аустралијанаца су први идеју усвојили Јужноамериканци. Аргентински тим Зона норте и шкотски Ланарк су 10. јуна 1923. на пријатељску утакмицу у Буенос Ајресу изашли са бројевима на грудима дресова.

Играчо Зона норте и Ланарка/Википедија

У марту 1924. године утакмица Националног купа између Виспер бјуика и Фол ривера је забележена као прва у САД на којој су играчи носили дресове са бројевима. 

Идеја о бројевима на дресовима је од Аустралије до „колевке фудбала“ путовала скоро две деценије. У Енглеској ју је први прихватио легендарни менаџер Арсенала Херберт Чепман. На првенствену утакмицу против Шефилд јунајтеда 25. августа 1928. године послао је играче који су на дресовима носили бројеве од један до једанаест.

Херберт Чепмпан/Википедија

Није то Чепмен урадио да би навијачима помогао да препознају играче, већ је сматрао да ће својим играчима помоћи да се боље постављају током игре.

Арсенал је играо у то време најчешћој формацији 2-3-5. Чепмен је двојици централних одбрамбених играча дао бројеве 2 и 3. Везни испред њиг су носили бројеве 4, 5 и 6. Они у нападу су имали бројеве од седам до једанаест.

Већ следеће недеље играчи Евертона су на утакмици против Вулверхемптона носили дресове обележене бројевима од један до једанаест.

Гледаоци су новину добро прихватили, али на састанку Фудбалске лиге предлог о увођењу бројева на дресовима је одбијен уз образложење да не одговара стилу одевања играча.

Играчи Евертона и Манчестер ситија уочи финала ФА купа 1933/Википедија

Фудбалска асоцијација није била тако крута и дозволила је да у финалу ФА купа 1933. Играчи Манчестер ситија и Евертона носе бројеве са дресовима. На утакмици играној 29. априла 1933. на „Вемблију“ играчи Евертона су као званични домаћини носили дресове са бројевима од један до једанаест, а „гости“ из Манчестер ситија су играли у дресовима са бројевима од 12 до 22.

Фудбалска асоцијација је била задовољна реакцијом гледалаца, па су нумерисане мајице носили и репрезенетативци Енглеске на утакмици против Шкотске, 17. априла 1937. у Глазгову.

Отпор Фудбалске лиге је пао 5. јуна 1939. године кад је прописано да сви тимови морају да имају дресове обележене бројевима. Убрзо је избио Други светски рат и фудбал је стао. Такмичење је настављено 1946. и од тада је пропозицијама обавезно да тимови имају дресове са бројевима.

Кад су Енглези попустили, остатак планете је било лако освојити. Пренство света 1950. у Бразилу је прво на коме су репрезентације имале дресове обележене бројевима. Већ на следећем, 1954. у Швајцарској, играчи су носили дресове по списку пријављивања, од један до 22. Бројеви су додељивани обично по линијама тима и позицији у стартном тиму или међу резервама.

Изузетак је направио један – Енглез. Селектор Рон Гринвуд је играче за Првенство света 1982. у Шпанији пријавио по – абецедном реду. Повластицу да задрже уобичајене бројеве имали су једино капитен Кевин Киген (7) и голмани Реј Клеменс (1), Џо Кориген (13) и Питер Шилтон (22).

Бројеви на дресовима су обично откривали позиције играча. Чепмен је поставио основу. Како су се системи развијали, тако су се и играчи померали са почетних позиција. Временом су се бројеви 2 и 3 са места у средини поља померили на страну и постали ознаке бекова. „Гурањем“ у страну „двојку“ је понео десни бек, а „тројку“ леви бек. Тако се наметнуло да се фудбалски тим чита здесна налево, уместо уобичајеним редом слева надесно.

Нагла комерцијализација фудбала с краја 20. века је утицала да нестане традиционално обележавање стартног тима бројевима од један до једанаест. Лиценцирање играча је омогућило да свако игра са бројем под којим је пријављен за такмичење. Енглеска Премијер лига је уочи сезоне 1994/95. додала и презимена изнад бројева играча.

Било је и сналажљивих. Чилеанац Заморано није могао да у Интеру добије своју омиљену „деветку“ јер је била у власништву Бразилца Роналда. Зато је изабрао „1+8“, да би све сабрао у „деветку“.

Биксенте Лизаразу је на крају каријере у Бајерну носио број 69, због висине од 169 сантиметара.

Андреа Пирло је током каријере најчешће носио 21, због датума рођења оца и датума венчања.

Пеле/Википедија

Један број се, ипак, издвојио. „Десетка“ је постала ознака најбољег у тиму. Ниво „десетке“ је поставио Мађар Ференц Пушкаш, прославио ју је Бразилац Пеле, а сачували су је Марадона, Платини, Матеус, Пикси Стојковић, Зидан, Meси…

С друге стране, више од 200 клубова је повукло из употребе одређени број. Углавном су то учинили ради одавања почасти играчу који га је носио. Такве одлуке се доносе обично после извесног времена по завршетку каријере великог играча, ређе одмах по пензионисању, понекад постхумно.

Једини клуб у Србији који је повукао одређени дрес из употребе је Раднички из Ниша. На Чаиру нико не носи „десетку“. Тај број је носио Иван Крстић. Дете клуба, погинуо је 29. маја 2000. на терену од удара грома месец дана пре 20. рођендана. 

Звезда, Србија, заувек Југославија

Вечни град Рим. Аутобусом прилазимо велелепном Олимпику. Грандиозни стадион окружују споменици фашистичке орнаментике. Изненађен, па и збуњен, питам возача зашто споменици који величају период тамне историје и даље стоје испред стадиона.

„Господине, наша историја је дуга 2.700 година. За то време су се смењивали многи владари. Да смо после сваког рушили оно што је направио зато што историја каже да је био лош ништа нам не би остало. Фашизам је део наше историје као и римски цезари и комунисти“, дао ми је возач аутобуса једну од највреднијих животних лекција. 

Насупрот приче из Рима стоји прича о једном фудбалском клубу из Београда. Име је мењао како су мењане државе и историјске околности.

Започео ју је чувени Чика Дача, легендарни српски фудбалски пионир Данило Стојановић (1877-1967).

Данило Стојановић

После успешно окончаног Балканско-турског рата, одушевљен победом наше храбре војске, дао сам својим друговима из крагујевајчке „Шумадије“ свечано обећање, неку врсту завета, да ћу одмах по доласку у Београд основати нови фудбалски клуб коме ћу у знак сећања на ову победу, на овај огромни војно-политички успех наше земље, у знак сећања на овај историсјки догађај, на проширивање наше домовине до својих ранијих граница дати име „Велика Србија“, писао је Стојановић у „Чика Дачиним успоменама“ објављеним 1953. године.

Знао је Чика Дача како се оснивају клубови. Почетком 20. столећа, тачније 1903. године, формирао је први клуб на ондашњој територији, крагујевачку Шумадију. Био је 1911. међу оснивачима Београдског спорт клуба (БСК).

Стојановић је испунио обећање и 6. августа 1913. године основао је клуб коме је да и обећано име – Велика Србија. Према неким наводима, за испуњење завета помогао му је и раздор у БСК-у. Играчи и управа су се поделили око одлуке да путују у Аустроугарску, на утакмицу против Хајдука из Сплита. Тако је у причу о формирању новог клуба од зачетка стављен националистички акценат, мада је овај део тек касније додат као важан, кад су друге историјске околности утицале на развој клуба.

Екипу су чинили Влада Крстић, Миливоје Ивановић, Јосип Фурјановић, Мирослав Најдановић, Милан Стефановић, Милан Ружић… На гол је стао Чика Дача, а за тренера је позван Чех Алојз-Лојда Махек.

О бојама дресова није било много приче. Узето је шта је могло. Јосип Фурјановић је послат у Беч да тамо набави опрему. Вратио се са два комплета, зеленим и црвеним. Зелену, по угледу на тада већ познати и снажни Рапид, добили су првотимци. Црвене је добио подмладак.

Из оснивачког фонда плаћена је изградња стадиона. На Тркалишту, простору где се данас налази Електротехнички факултет у Београду направљено је игралиште. Трибина није било. Природна косина је искорићена за постављање клупа са којих су гледаоци могли да прате утакмицу. Уништено је током рата.

Велика Србија је прву утакмицу одиграла 8. сепмтембра 1913. године против БСК-а. Изгубила је 0:2. Прва победа је остварена недуго потом, против Српског мача (3:1). Убрзо су уследила и гостовања преко границе, у Новом Саду, Темишвару и Араду, а у мају 1914. је освојен и први трофеј, Српски олимпијски куп.

Тим Велике Србије из 1914. године. Данило Стојановић је голман у белом дресу

Велика Србија није дуго стајала на мапи. Почео је Први светски рат. Лопта у Србији није баш стала, али већина играча је дресове заменила униформом.

После четири године мало се њих вратило. Дошло је време да фудбал заиграју неки нови момци. Дошло је време и за промену имена клуба. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца име више није било подобно.

Било је јасно да је име Велика Србија у новим условима уједињене државе постало беспредметно и без сврхе и да је као такво моло да буде само од штете, те га је требало што пре мењати. Због тога је још на првом састанку клуба, на коме је била изабрана и прва послератна управа на челу са мном, ово важно путање добило своје коначно решење. Пошто је дотадашње име клуба имало и национално-политичко обележје, сматрано је да – аналогно догађајима који су претходили његовом крштењу – његово ново име треба да носи ово обележје, те сам предложио својим друговима да му дамо име „Југославија“, што су они једнодушно прихватили“, писао је Данило Стојановић у „Чика Дачиним успоменама“.

Тим СК Југославије из 1923. године

Стојановићева сећања је потврдио и Боривоје Јовановић. Познати новинар листа „Политика“ је као члан клуба у књизи „Четврт века Спортског клуба Југославије“ објављеној 1939. године написао:

„Исход светског рата и нови дух који је завладао нашом омладином условљавао је и промену клупског имена. Идеали Велике Србије проширени су и на нашу браћу Хрвате и Словенце, па је и досадашњем име клуба било у неку руку застарело. Требало је наћи ново име. Дуо се о томе није расправљало. Једногласно по предлогу привременог одбора и председника Данила Стојановића скупштина је променила име клубу. Уместо „Велика Србија“ клуб се од тог момента звао „Југославија“; Ово ново име одговара дугу и тежњама послератних народних и националних генерација. Треба подвући да у то време још у народној свести име Југославија није било популарно и да је наш клуб једно од првуих културних друштава који су ово име с поносом и радошћу понели. Овим именом спортска омладина је била претеча доцнијих политичких промена и усвајањаовог истог имена за назив целе државне заједнице.“

Фудбал је тако покренуо даље историјске токове. У априлу 1919. године је у Загребу основан Југословенски ногометни савез. Уз име клуба у Београду, фудбал је представио Југославију пуних десет година пре него је и држава званично добила исто име.

Уз име, промењене су и клупске боје. Изабрана је црвена. У таквим дресовима је одиграна и прва утакмица. Противник је био тим енглеске морнарице. Југославија је победила резултатом 9:0.

Утакмица СК Југославије у дресовима на
црвено-беле пруге

СК Југославија је често мењала изглед и боју дресова. Понекад је играла у плавим. Најешће су, ипак, ношени црвени. Једно време су коришћени дресови на црвене и беле пруге, потом и на црвене и беле квадратиће, идентични оним какве носи данас репрезентација Хрватске.

СК Југославија се брзо развијала и постала један од најјачих клубова у држави. Освојила је два првенства (1924, 1925), трипут била друга. Освојила је и два Купа Краљевине Југославије (1936, 1939), седам пута била првак Београдског лоптачког подсавеза.

Дала је и првог репрезентативца из Србије. На утакмици против Чехословачке,  на Олимпијским играма 1920. године, међу десеторицом играча из загребачких клубова, једини из Београда био је Милан Ружић, члан Југославије.

Насловна страна књиге “Вечити дерби” Љубише Вукадиновића o утакмицама СК Југославије и БСК-а

Јачањем Југославије развијен је ривалитет са БСК-ом и Београд је добио „Вечити дерби“. Такво име је носила утакмица „плавих“ против „црвених“, БСК-а против Југославије. Одигран је 141 „вечити дерби“. Успешнији је био БСК са 74 победе, Југославија је остварила 25. Много година касније је утакмица других београдских клубова, направљеним на темељима предратних, добила исти назив.

Клуб је променио име, али је остао на Тркалишту. Саграђен је нови стадион, за 2.500 гледалаца, са атлетском стазом. Коришћен је до 1925. године, кад је одлучено да на том месту почне градња Техничког факултета.

Управа клуба је плац за нови стадион пронашла у Топчидеру. Направљен је најмодернији стадион у тадашњој држави. Могао је да прими 20.000 гледалаца, имао је покривену трибину, атлетску стазу, помоћни терен за тренинг… Отворен је 24. априла 1927. године дводневним турниром.

Услови на стадиону били су такви да је 7. априла 1929. са утакмице Југославија – БСК емитован први радио-пренос фудбалског меча. На стадиону Југославије је 22. јуна 1932. године одиграна и прва утакмица под рефлекторима у држави. Гост на историјском догађају био је Расинг из Париза. Југославија је победила резултатом 3:0.

Утакмица СК Југославија – Расинг под рефлекторима

Клуб је имао велике амбиције, па је 1938. године објављен план о градњи новог стадиона са атлетском стазом и капацитета до 30.000 гледалаца. Као модел је узет Олимпијски стадион у Берлину.

Почетак Другог светског рата је онемогућио остварење плана и клуб повео ка нестанку са фудбалске позорнице.

Нови рат је вратио у жижу стари проблем. Име је поново постало неподобно. Окупационе власти сматрале су да СК Југославија не сме да подсећа на постојање истоимене краљевине.

Да би клуб опстао, име је промењено у Спортски клуб 1913 (СК 1913). Иако су сви знали да је Југославија на терну, то име није могло бити коришћено и није помињано ни у новинским извештајима.

СК 1913 је играо све до пролећа 1944. Са БСК-ом и осталим београдским клубовима је често организовао хуманитарне турнире за Божић, Ускрс или друге празнике. Зарадом од продаје улазница куповани су лекови и одећа и слати у логоре у Немачкој. На једној од таквих хуманитарних утакмица између СК 1913. и БСК у фебруару 1943. године продато је 10.585 улазница. Зарађено је 400.300 динара. Захваљујући таквким утакмицама много играча београдских клубова се вратило кући.

Током рата затребала је помоћ и СК 1913. Због новчаних проблема је запретило гашење клубу. У помоћ је прискочио највећи ривал. БСК је позвао СК 1913 да одиграју пријатељску утакмицу. Сав приход од продаје улазница је поклоњен СК 1913 за отплату дуга.

Оно што није урадио рат, урадио је мир. Нове власти више нису виделе проблем у имену клуба, већ у томе што је клуб уопште постојао.

У Београду је 18. фебруара 1945. године одржана Конференција радничких спортских клубова на којој су осуђени сви они клубови који су за време окупације „подржавани од окупатора и народних издајника наставили са својим радом и примедбама“. Као пример су наведени БСК, СК 1913 и БАСК.

„Спортски одбор Србије осудио је рад спортских организација и форума који су изузимајући малобројне случајеве сви ставили се у службу окупатора покушавајући да пажњу народних маса одврате од борбе против фашизма пружајући могућност окупатору да преко спортских приредви стање у Србији прикаже као нормално“, писала је „Борба“ у броју од 22. марта 1945. године.

Осуда је била први потез у обрачуну нових власти са пређашњим поретком. Министарство просвете је 13. априла 1945. године објавило одлуку коју је потписала Митра Миторовић Ђилас (1912-2001), супруга Милована Ђиласа:

„Спортски клубови и фискултурна друштва која су до сада постојала не смеју отуђити своју покретну и непокретну имовину док не регулишу правно своје постојање у духу ове одлуке.“

Следећи ову одлуку, Фискултурноспортски одбор Србије (ФИСОС) позвао је „све бивше спортске клубове и удружења са територије Србије да до 31. марта 1945. регулишу правно своје постојање у смислу одлуке Министарства просвете Србије“.

У овом прогласу упечатљива је формулација „бивши“. 

Будућности за СК 1913 више није било. Суочен са новим историјским околностима, клуб је угашен. Имовина – стадион, дресови, па и играчи – предати су новоформираном клубу, Црвеној звезди, званично основаној 4. марта 1945.

Црвена звезда је настала на темељу СК, али нове власти нису дозвољавале повезивање историје са клубом чије је боје и стадион преузела. Ускоро је направљен и нови „вечити дерби“. Место БСК-а, који је доживео исту судбину, заузео је Партизан. Његов стадион је направљен на месту стадиона Београдског спорт клуба, тешко оштећеног у савезничком бомбардовању на Ускрс 1944.

Време је узело данак. Године су потиснуле некадашњи клуб на маргину историје, занемарујући његов велики допринос развоју фудбала и спорта уопште у Београду, Србији, па и и некадашњој Југославији.

Као и у Риму, неко и овде памти и пише историјске читанке. СК Југославија је занемарена, али није заборављена. Тако су се у једном тренутку у Црвеној звезди досетили да би могли да историју клуба „наслоне“ на постојање клуба од кога су преузели стадион и боје. То се догађало у јеку јачања српског национализма крајем 20. века и чинило се да постоји добра основа да се историја Црвене звезде продужи за четврт столећа. Још једном се као проблем наметнуло име државе. Испречила се навијачка парола „Звезда, Србија, никад Југославија“. Велика Србија је добра полазна основа, али повезивање са Југославијом тада није било пожељно.  

Пречка и ко је измисли

Постоји теорија да би диносауруси и данас господарили планетом да је онај камен што је пао пре 65 милиона година то урадио само два километра даље у континент него што је пљуснуо у воде Мексичког залива.

Лопта пада у гол Западне Немачке у финалу СП 1966/Вккипедија

Ко зна како би изгледала данас историја фудбала да је она лопта на „Вемблију“ у финалу Првенства света 1966. после шута Енглеза Џефа Хартса ударила два сантиметра више или ниже у пречку гола Западне Немачке уместо онако како је обрадовала Енглезе.

Можемо само да маштамо шта би се догодило са нашим фудбалом да је лопта коју је Предраг Мијатовић у oсмини финала Првенства света 1998. са пенала шутнуо два сантиметра ниже у пречку гола Холандије. Mожда би Југославија уместо Холандије стигла до полуфинала Мондијала.

Ово су само две од многих прича које је пречка „испричала“ откако је постављена на два дирека. То се догодило 6. маја 1872. године пред финале првог Купа Фудбалске асоцијације. Пре него су се тога сетили много је канапа прекинуто док су обележавали висину гола.

У раним данима фудбала уз лопту за одлазак на утакмицу обавезан реквизит био је ашов. Требало је на ливади за игру поставити диреке као стативе. Пречка није била потребна. Висина гола дуго није била одређена. Гол је важио ако би лопта пролетела између статива небитно колико високо. Понекад је то било толико високо да су избијале свађе између екипа да ли би гол требало признати.  

Ширина гола, такође, дуго није била тачно одређена. Тек су правила Кембриџа из 1848. године ширину гола су поставила на 15 јарди (13,7 метара).

Објављивањем правила ФК Шефилд у октобру 1853. године ширина гола није била поменута. Тек 1862. године у Шефилдским правилима је ширина гола одређена на 12 јарди (10,8 метара), а висина постављена на девет јарди (8,1 метар). Правила су још једном преправљена 1871. године. Тада је одређено да је ширина гола осам јарди (7,3 метра), а висина осам стопа (2,44 метра). 

У то време је већ постојала Фудбалска асоцијација која је већ у својим Правилима игре из октобра 1863. године ширину гола прописала на осам јарди.

Репрезентација Енглеске/Википедија

Историја фудбала није записала зашто је Фудбалска асоцијација одредила баш ове мере. Према једном прилично слободном тумачењу, то је ширина гола која остаје кад се на линију поређа једанаест играча и да са сваке стране остане довољно простора да прође лопта. Ово тумачење није баш лако прихватити. Број играча на једанаест је одређен много година касније. Тим од једанаест играча је први пут саветован у Споразуму о прописима из 1870. године, али тек 1923. је Борд у Правила игре уврстио пропис о највише једанаест играча у тиму.

Вероватније је објашњење да је осам јарди дужина десет корака просечно високог човека оног доба.

Висину је одредила математика. Фудбалска асоцијација је у одређивање димензија терена користила принцип 1:3. Гол је широк 24 стопе, па је висина постављена на осам стопа (7,32:2,44). Да би висина била и јасно одређена, Фудбалска асоцијација је већ у првим Правилима игре прописала да две стативе буду повезане канапом.

Проблем са канапом било је кидање. Кад би га лопта прекинула, капитени са судијама су већали на који је начин лопта долетела и да ли би требало признати гол. То се догодило и на првој од ФИФА признатој утакмици репрезентација, 30. новембра 1872. године у Глазгову између Шкотске и Енглеске. Пред крај првог полувремена Шкоти су напад завршили шутем ка голу Енглеске. Лопта је прекинула канап и понадали су се да су постигли гол. После разговора капитена и судије закључено је да је лопта пала на канап, да није прошла испод њега. Гол није признат и завршено је 0:0.

Цртеж утакмице Шкотска – Енглеска (0:0) игране 1872. године/Википедија

Енглези су се пред финале првог Купа Фудбалске асоцијације, који су 16. марта 1872. године на Кенингтон овалу у Лондону играли Вондерерс и Ројал инжињерс, досетили да проблем кидања канапа реше постављањем дрвене пречке.

Било је то револуционарно решење, али тек 1882. године је дрвена пречка постала саставни део правила. До тада су је углавном користили клубови из Шефилда.

Нису се, ипак, сви придржавали одредбе о висини гола. Утакмица четвртог кола ФА купа 1888. између Кенингстона и Крув Александре завршена је нерешено 2:2. Крув је уложио жалбу да је један гол био пет сантиметара нижи од другог. ФА је уважила жалбу и одредила да играју нову утакмцу на неутралном терену са правилно постављеним головима.

Стативе и пречка су у почетку били четвртастог облика. Оштре ивице нису биле најсрећније решење. Тешко их је било правилно поставити, а дешавало се и да побвреде играче.

Промена је стигла 1920. године кад је компанија „Стандард гоалс“ из Нотингема произвела прве алуминијумске обле стативе. Обли облик је чинио да стубови буду стабилнији и мање опасни по игрче. Први клуб који је користио металне и обле стативе био је Нотингем форест.

Иван Ћурковић/Сен Етјен

Традицију је, ипак, било тешко искоренити, нарочито тамо где је фудбал поникао. Шкотима није падало на памет да се одрекну четвртастих статива ни кад су на Хемпден парку у Глазгову организовали финале Купа шампиона 1976. између Бајерна и Сент Етјена. Победио је Бајерн резултатом 1:0, а играчи Сент Етјена тврдили да би резултат био другачији да су стативе и пречка били обли. Погодили су два пута оквир гола и били су уверени да би се лопта другачије одбила од облих у односу на четвртасте стативе.

За Сент Етјен је бранико Иван Ћурковић, некадашњи голман Партизана и репрезентације Југославије, па тако имамо и учесника историјске утакмице Купа шампиона. Финале Купа шампиона 1976. је последња утакмица европских купова играна са четвртастим стативама и пречком. Попустили су и Шкоти и убрзо су и на Хемпден парку постављене обли алуминијумски стубови.

Правила игре нису заборавила четвртасте оквире голова. Да ли ће стативе и пречка бити округле, елиптичне или четвртасте зависи од пропозиција такмичења. Дозвољени су сви облици. Превагнуо је избор ФИФА, кад је 1987. године прописала да на својим такмичењима користи елиптични облик, а пречка је закривљена мало према горе због бољег отпора гравитацији. Компанија „Стандард гоалс“ и даље је први сарадник ФИФА у изради оквира голова.

Димензије гола дуже од столећа нису довођена у питање. Учинили су то у Сједињеним Америчким Државама пред крај осме деценије 20. века. Сматрајући да би утакмица била занимљивија ако би се мреже чешће тресле, предложили су Борду да промени димензије гола. Американци су предложили да гол буде широк 7,8 метара, а висок 2,7 метара.

Борд је био спреман на експеримент. Дозвољено је да на неким турнирима голови буду по мерама које су предложили Американци. Провера је дуго трајала, да би 1996. године Борд ставио податке на папир. Бројеви нису ишли у прилог Американцима. Ефикасност није повећана због већих димензија гола.

Занимљиво је да је 1996. године предлог Американаца подржао Сеп Блатер, у то време генерални секретар ФИФА. Швајцарац је у интервјуу за немачки Билд као аргумент за повећање димензија гола истакао податак да је просечна висина голмана с краја 20 столећа износи 190 сантиметара, односно да је савремени голман за око 15 сантиметара виши од голмана из друге половине 19. века.

За одбацивање предлога није пресудила статистика већ економија. Израчунато је да би само у Италији замена голова коштала 77,3 милиона долара. На глобалном нивоу тај трошак би премашио милијарду долара.

„Реформатори који исхитрено инситирају на фундаменталним променама требало би да буду свесни да фудбал не постоји само на међународном и професионалном нивоу, већ до свих нивоа аматерских и јуниорских такмичења“, објавио је Борд.

Постављање статива и пречке уз тачне мере голова није решило све проблеме. Дешавало се да током утакмице избије спор с које је стране гола прошла лопта. У гужви или због силине шута понекад није било јасно да ли је лопта прошла са „унутрашње“ или „спољне“ стране гола.

Једна таква ситуација је утицала на резултат утакмице између Евертона и Акрингтона игране 26. октобра 1889. године у Ливерпулу.

Џон Александер Броди/Википедија

На утакмици на Енфилд роуду међу 10.000 гледалаца био је и Џон Александер Броди (1858-1934), угледни грађевински инжињер чији је предлог о коришћењу армираних бетонских блокова изменио пејсаж Велике Британије. Највеће достигнуће му је изградња Мерси тунела у Ливерпулу, а познат је и као творац урбанистичког плана Њу Делхија у Индији.

Поред свега што је урадио у грађевинарству, упамћен је због доприноса фудбалу.

Евертон и Акрингтон су утакмицу завршили нерешено 2:2. Навијачи домећег клуба су били уверени да су ускраћени за победу, јер судија Бентли није признао да је једна лопта прошла испод пречке гола Акрингрона.

Разочаран је био и Броди, али и одлучан да пронађе решење. Брзо се досетио. Фудбалу је понудио мрежу на голу. Недуго потом на Стенли парку у Ливерпулу је организована експериментална утакмица на којој је Броди поставио мреже на головима. Оно што је видео уверило га је да је пронашао решење и понудио га Фудбалској асоцијацији.

Фред Гири/Википедија

Руководство ФА је одлучило да још једном провери Бродијев предлог и 12. јануара 1891. на Форест граунду у Нотингему организована је утакмица између „Севера“ и „Југа“ са мрежом на головима. После 15 минута игре нападач „Севера“ Фред Гири (1868-1955) постао је први играч који је убацио лопту у мрежу на утакмици Фудбалске асоцијације. Игром случаја, Гири је био центарфор Евертона. „Север“ је победио 3:0.

Провера је донела задовољавајуће резултате и Фудбалска асоцијација је у септембру 1891. године прописала да су мреже обавезне на головима. Утакмица играна 19. марта 1892. године на Кенингтон овалу између бирмингемских клубова Вест Бромвич Албиона и Астон Виле је било прво финале Купа Фудбалске асоцијације на којој је коришћен гол какав данас знамо, са стативама, пречком и мрежом.

Броди је дуго уживао у свом изуму. У Ливерпулу брижљиво чувају успомену на човека који је допринео развоју грађевине и фудбала. Кућа у којој је живео обележена је плавом тачком, симболом историјске знаменитоси.

Колико и иноватор, Броди је био и предузетник. Патентирао је мрежу на голу и дуго уживао у дивидендама њиховог коришћења. Кад су дивиденде престале да стижу, остали су поклици одушевљења кад лопта затресе мрежу.

Четврта молитва и пенал

„Постоји пословица која каже да се човек пре него пође у рат једном помоли, двапут се помоли пре него исплови на море, а три пута пре него крене на венчање. Додао бих да би се пре доношења одлуке да се постане голман требало четири пута помолити… Голман мора бити истински љубитељ игре иначе ће брањење гола из њега извући људскост ако игри није посвећен.“

Овим речима је у књизи „Фудбал Асоцијације и мушкарци који су га створили“ објављеној 1906. године описан Ли Ричмонд Рус (1877-1916), члан више енглеских клубова, један од оних због којих су голмани доспели на глас као особењаци, али голман због кога је Фудбалска асоцијација морала да промени правила игре. Свађао се са навијачима противничког тима, гађао их флашама, седео на пречки или на њој изводио гимнастичке вежбе док је игра била на другој страни терена, али и без размишљања се бацао на лопту са намером да је ухвати док је на нози противничког играча.  

Висок човек који може да се спусти до ниских шутева свакако је бољи од ниског, јер може доћи до шутева које ниједан мали човек не може да дохвати, а ако се његова величина у стасу комбинује са тежином, наћи ће прилике у којима ће му се показати као велика предност. Требало би да поседује брзину ока и руку, активност и окретност и да буде лаган на ногама као плесни мајстор. Није од велике користи човеку који може да се креће само „једном у два месеца“ покушавајући да одбрани простор широк седам метара и висок два метра против шутева који долазе из свих могућих праваца, а када постоји само делић секунде, дозвољено је доћи до лопте и ослободити се је, или шутирањем, хватањем или избацивањем или ударањем рукама напред врх њега. Само голману је познато какво је задовољствo одбранити гол” објашњавао је Рус.

Голман Ли Ричмонд Рус/Википедија

Див из Велса – тако су га доживљавали у време едвардијанске Енглеске иако је био висок само 185 сантиметара – физичке способности није користио само да би одбранио гол, већ и да би помогао саиграчима да организују напад. Имао је одличан осећај за простор и умео је добро да предвиди куда ће лопта кренути. Одлазио је далеко од гола и хватао лопту високо у ваздуху, спречавајући напад противника близу половине терена, а затим је бацао руком или шутирао у поље противника. Таквим стилом омогућавао је својој екипи да има више нападача, а противнике који су знали какав је голман приморавао да лопту држе више на трави, што у оно доба фудбала није било нимало прихватљиво.

Стил игре Ли Ричмонд Руса директно је утицао на одлуку Фудвалске асоцијације да промени правило о игри голмана и игру руком ограничи им на шеснаестерац, у правилима описан као казнени простор.

Прича о голманима у фудбалу почиње много пре појаве Руса.

Најранији записи о присуству голмана, мада не у улози какву данас има, потичу из 17. столећа. Антиквар Ричард Карев (1555-1620), у свом делу „Истраживање Корнвала“ из 1602. године описујући локалну игру „хурлијан“, грубу верзију хурлинга, написао је:

„Они би заболи два штапа у земљу, осам или десет стопа удаљених један од другог. Онда би се њих десет или дванаест против исто толико на супротној страни, трудили да лоптом погоде тај циљ и тако забележе поен. Један од њих био би изабран да то покуша да спречи.“

Присуство голмана у игри описао је и Џон Деј (1574-1638). У делу „Слепи просјак“ написаном око 1600. године поменуо је игру „кампбол“, популарну у области Нортфолка и Северне Англије, регији на граници између Енглеске и Северне Ирске. Игра је била веома насилна и то је разлог зашто је замрла током 19. столећа.

„Ја ћу играти на голу у кампболу“, рекао је један од јунака Дејове књиге и постао један од предака данашњих голмана.

Правила фудбала писана у Кембриџу, Шефилду, Апингему, па и оснивањем Фудбалске асоцијације 1863. године у Лондону нису наводили присуство голмана као обавезног члана тима. Избор и улога голмана остављена је на одлуку екипама у зависности од избора тактике.

У почетку развоја фудбала, голман је остајао само између статива и у акцију је ступао кад би покушао да заустави шут противничког играча. Временом, уз развој нових система игре, голман је добијао све запаженију улогу и све већи простор за игру, па је и Фудбалска асоцијација у допунама Правила игре током осме деценије 19. столећа у Правилу осам одредила:

„Голман може, у оквиру половине терена са своје стране, да користи руке, али не треба да носи лопту“.

Ново правило омогућило је екипама да праве различите тактичке варијанте у којима голман није имао улогу само одбрамбеног играча, већ и организатора напада. Зато су тих година као голмани посебно биле цењене атлете који су се истицали брзином, акробацијама и снагом.  Да би имали предност, клубови су за голмане бирали младиће који су се истицали алтлетским способностима далеко од гола. Међу таквима најбољи и најпознатији био је Ли Ричмонд Рус.

Развој правила временом су мењала улогу голмана. Фудбалска асоцијација је прво условила обележавање ивичних линија игралишта. Затим је повучена попречна линија на средини поља као ознака одакле почиње утакмица и докле голман може да игра руком. До 1887. године су обележена и два полукруга испред гола од по шест јарди (5,5 метра) у којима је био забрањен контакт са голманом. Временом су полукругови спојени у правоугаоник, данашњи „петерац“, такозвани голмански простор.

На најбитнију промену су утицали грубијани.

Правилима игре није био предвиђен пенал. То је дозвољавало силеџијама да заустављају противника знајући да неће направити штету свом тиму.  Ирац Вилијам Мекрам (1835-1932), голман Милфорда, смислио је како да исправи грешку у правилима. Предложио је Фудбалској асоцијацији да ограничи пенал-простор на 12 јарди од гола у коме би прекршаји одбране били кажњавани дозволом противнику да шутира у гол.

Вилијам Мекрам/Википедија

Према наводима потомака, Мекрам је на идеју дошао око 1880. године, али је писмо Фудбалској асоцијацији упутио тек 1890. Кад је позван у Лондон да на састанку заказаном за 2. јун 1890. објасни предлог, добио је само мунут времена да то учини. Увређен, Мекрам је повукао предлог.

Мекрамов предлог је, ипак, остао записан, а фудбал се побринуо да се Енглези сете шта је Ирац смислио. Непостојеће правило пенала направило је велике проблеме у завршници многих утакмица. Играчи су користили могућност да играњем руком или обарањем противника спречавају опасне акције знајући да неће много наудити својој екипи. Често се дешавало да играчи руком одбране гол. Противник би добио слободан ударац на гол-линији aли лопта није могла да прође поред играча поређаних испред ње.

У јулу 1891. године у Лондону су се сетили Мекрама и позвали га да објасни шта је смислио. Мекрам је предложио да се за прекршај у простору од 12 јарди (10,98 метара) од гола на било ком месту између две аут-линије досуди пенал и да се изводи шутем са места где се прекршај догодио.

Фудбалска асоцијација је прихватла Мекрамов предлог, а да би играчи знали где је пенал простор повучене су попречне линије на 12 јарди испред оба гола. Истовремено је тај простор одређен и за границу докле голман може да игра рукама. Да би могао лакше да одбрани пенал, голману је дозвољено да изађе до линије повучене не шест јарди (5,4 метра) испред гола.

ФИФА је захвална за идеју о пеналу Мекрамову заслугу овековечила у камену. Пре пет година је на његовом гробу поставила плочу „Вилијам Мекрам – измислио пенал“.

Временом се испоставило да због места на коме је прекршај направљен тим за који је досуђена најстрожа казна нема предност. То је исправљено 1901. године кад је одређено да се прекршај у пенал-зони казни ударцем са 12 јарди по средини гола. Тако је постављена бела тачка.

Финале ФА купа 1901. Шефилд јунајтед – Тотенхем на стадиону Кристал паласа/Википедија

Поштовањем правила да противнички играчи морају бити удаљени 10 јарди од лопте (9,15 метара)  повучена је линија која данас обележава шеснаестерац и полукруг на њему. Већ до 1907. године полукругови испред гола су у потпуности замењени петерцем, а затим је и пенал-простор ограничен на величину данашњег шеснаестерца, односно казненог простора.

Следеће правило се опет односило на голмане. Успешност одбрана изласком на линију од 5,5 метара је била толико велика да је постављањем беле тачке Фудбалска асоцијација одредила да голман не сме да изађе испред гол-линије приликом брањења једанаестерца. У 21. веку дошли смо до сутуације да рачунари проверавају да ли је голман био неки милиметар испред линије.

После ограничавања кретања голмана по терену на ред је дошло њихово издвајање од екипе по опреми.

Голмане је данас лако уочити на терену. Обавезни су да носе дрес другачије боје од саиграча, како би судија могао да га препозна и процени да ли је играо у складу са правилима.

Скоро пола столећа голмани нису били тако јасно издвојени. Могли су да носе идентичну опрему као и остали играчи тима. Једину обавеза била им је да се пре утакмице представе судији, како би добили дозволу да могу да играју руком у одређеном делу терена.

Није то било баш срећно срочено правило. Судијама је нарочито било тешко да процене ко је у гужви пред голом или у скоку играо руком. Проблем је решен 1912. године кад је прописано да голман мора да носи одећу другачије боје од саиграча.

Поједини голмани су у избор боје дреса увели у оквире науке. Чувени Лав Јашин (1929-1990) остао је познат као „црни паук“ по боји дреса. Носио је црну опрему сматрајући да је тако мање приметан за противничке нападаче. По црној боји дреса су упамћени и некадашњи голмани Црвене звезде Владимир Беара (1928-2014) и Огњен Петровић (1948-2000). Харалд Шумахер (1954- ), некадашњи голман Западне Немачe, сматрао је да црвеним или јарко жутим дресом привлачи пажњу нападача и тако их приморава да чешће шутирају у њега. 

Лав Јашин/Википедија

На крају, чувари мреже се издвајају и по јединственом делу опреме. Носе специјално дизајниране рукавице.

Голманима је одувек велики проблем представљала клизава лопта. Измицала би из руку кад се чинило да је у сигурном стиску.

Тражећи начин да сигурно задрже лопту, голмани су на шаке мазали лепак, али било је то краткорочно решење. Лепак би се брзо осушио или би се, што је био много чешћи случај, за шаке лепила прашина, па би голманима било још теже да ухвате лопту.

Вилијам Сајкс/Википедија

Помоћ је стигла из градића Хорбурија. Енглез Вилијам Сајкс (1852-1910) је у својој фабрици спортске опреме производио фудбалске лопте, али у историји игре записан је по изуму рукавица за голмане од вуне с гумом на шакама. Патентирао их је 1885. године, тако да су се рукавице за голмане појавиле три године пре него је у Енглеској покренута Фудбалска лига.

Нема поузданих података ко је први међу голманима користио рукавице, али сигурно је да их је користио Ли Ричмонд Рус. У књизи „Фудбал Асоцијације и мушкaрци који су га створили“  описано је да је бранио у белим рукавицама, мада је старим фотографијама уочљиво да је носио рукавице црне боје.

Голмани су дуго одбијали да носе рукавице. Одлуку су правдали уверавањем да голих шака лопту „боље осећају“. Појединци су, ипак, били спремнији да прихвате додатне делове опреме. Многи извори на ову тему наводе да је рукавицама светску славу донео Аргентинац Амадео „Тарзан“ Каризо (1926 -2020) одбранама на голу Ривер Плате. Гордон Бенкс (1937 -2019 ), голман репрезентације Енглеске, носио је рукавице током Првенства света 1966. године, мада је такву одлуку правдао као „експеримент“.

Сматра се да су од Првенства света 1970. године одржаног у Мексику рукавице за голмане постале саставни део опреме сваког чувара мреже, мада и даље нису обавезне по одредбама Правила игре.

Обавезни су једино голмани. Правила игре прописују да у тиму, без обзира да ли утакмицу почне седам или једанаест играча, један играч мора бити голман.

Чак ни то не обавезује голмана да стоји пред голом. Бордо је 7. маја 1982. године на утакмицу првенства Француске против Нанта изашао са тимом у коме је имао голмана, али он је играо у нападу. Испред гола су се током утакмице смењивали француски репрезентативци Алан Жирес и Маријус Трезор и поштовали су правило да не смеју да играју руком. Бордо је изгубио 0:6, а фарсу од утакмице је направио из протеста јер је голману Драгану Пантелићу изречена казна забране играња годину дана збопг наводног напада на судију. Бордо је претрпео велике критике због одлуке да од утакмице направи циркус, али Фудбалски савез Француске није имао основа да казни клуб. Голман је био на терену, правила не прописују његову тактичку улогу.

Илија Пантелић (лево) и Драган Пантелић

Потврдио је то и Илија Пантелић (1942-2014). Бранећи за Војводину у првенству Југославије је против Трешњевке постигао хет-трик. Постигао је два гола из једанаестераца.Извео је и трећи пенал, али голман Трешњевке је одбранио тај шут. Лопта се вратила до Пантелића и шутнуо ју је у гол. На утакмици против Атлетика из Мадрида постао је први голман који је постигао гол у Купу шампиона, такође из једанаестерца.

Илија Пантелић био је претеча голмана какав је постао Рожерио Сени (1971-). Бразилац је током каријере постигао 131 гол.

Рикардо Замора/Википедија

Голмани се, ипак, највише цене по броју спречених голова. Студија објављена 2017. године навела је да је славни Шпанац Рикардо Замора (1901-1978) на 40 одсто утакмица сачувао мрежу што га чини најуспешнијим голманом у историји фудбала.

Између два светска рата био је славан колико и Чехословак Франтишек Планичка (1904-1996), голман који је последњу утакмицу за репрезентацију бранио на Првенству света 1938. против Бразила бранио са сломњеном руком.

И данас има одличних голмана. Време ће показати ко ће поред статистике и харзимом заслужити да их упамти историја фудбала.

Како су свиње направиле фудбал

Москва, јануар 2007. године. Интервју са Сепом Блатером, тадашњим председником ФИФА који је допутовао у главни град Русије да лобира за избор Мишела Платинија за председника УЕФА, неприметно се претворио у пријатно необавезно ћаскање у хотелу Метропол.

Усред приче Блатер ми је поставио питање о коме никада нисам размишљао:

„Зашто фудбал нико не игра у време кад је најлепше за игру? Сви завршавају првенства у мају или јуну и не играју до августа или септембра. Зашто нема фудбала током лета, а играју га у новембру, децембру јануару“, ређао је питања Блатер.

Одговор ми није био ни на крај памети.

Дружење са Сепом Блатером у Москви у јануару 2007.

„Зато што су тако одлучили Енглези“, рекао ми је Блатер тоном као да ми открива број шешира у колекцији краљице Елизабете: „У Енглеској нема фудбала преко лета. Тамо им врућина сигурно не смета, а највише играју око Божића и Нове године. Да ли сте се некада запитали зашто је тако?“

Морао сам Блатеру да признам да сам на интервју дошао припремљен за многа питања, али да о томе зашто Енглези не играју фудбал преко лета нисам намеравао да разговарам.

„Рећи ћете – традиција. Тачно. Традиција. Енглези су својом традицијом наметнули свету фудбалски календар. Одредили су кад је време да се игра фудбал и кад су га раширили по свету рекли су и кад би требало играти. А знате ли, господине, ко је најзаслужнији за то што се у Енглеској фудбал највише игра крајем године?“

Седим поред председника ФИФА, најважнијег човека светског фудбала, и слушам његова питања. Размишљам шта да одговорим. Нешто бих и рекао, али кад год сам ћутао нисам погрешио, па одлучим да продужим тишину до тренутка кад ће Блатер закључити да може да настави предавање.

„Свиње, господине! Свиње су заслужне за то што је фудбал данас такав какав јесте. Да није било свиња не би било ни фудбала. Енглези су смислили правила, али захваљујући свињама данас имамо ову лепу игру. Лопте су прављене од свињске коже, а ње је било после свињокоља пред празнике. До лета лопте се распадну и нема фудбала. Нико неће клати свињу због лопте. Зато је годинама фудбал могао да се игра само зими, јер је било коже за прављење лопти. Ђаци су играли у време распуста и тако из године и тако је настала традиција фудбала у време зимских празника.”

У реду би било да ми Швајцарац држи предавање о смучкама или о бобу, али да ми држи слово о историји фудбала није оно што сам могао да очекујем чак и од председника ФИФА. Блатер ми је тада испричао једну од најлепших прича које сам чуо док сам годинама прикупљао материјал за књигу „Како је фудбал порастао“.

У настаку приче Блатер је тражио да замислим како је изгледао свет половином 19. века и тако ме усмерио на истраживање које ме је на различите начине одвело на пут око света. Било је то време кад је спорт тек почињао да се развија и постаје део културе. Спортом су се углавном или чак искључиво бавили студенти.

У Енглеској су универзитети били привилегија за аристократију и припаднике више класе. Студенти су се углавном бавили индивудуалним спортовима, попут веслања, мачевања, стреличарства…

Од колективних спортова екипе су окупљали поло, хокеј на трави и крикет. С полом је било незгодно то што студенти нису могли да поведу на универзитет и коње. Хокеј на трави и крикет су били мање захтевни за организовање игре.

Корени обе игре сежу у далеку историју. У Енглеској су почели да се развијају око 17. столећа, а до 19. века су постали најпопуларнији екипни спортови на универзитетима. Рагби је био много мање заступљен, углавном само на универзитету чије је име понео, и заправо је званично тек млађи брат фудбала.

Историјски списи чувају приче да су хокеј на трави и крикет развијале исте групе студената. Обично су се бавили и једним и другим спортом. Помогло је и то што је једнак број играча, по једанаест. Играли су и на терену сличне величине, а заједничке су им биле лопта и палица.

Утакмица крикета око 1820. у Шефилду/Википедија

Раздвајала их је киша. Прве капи и данас прекидају утакмицу крикета. Они којима чувена енглеска киша није сметала настављали су да играју хокеј.

Крикеташи који нису хтели да играју хокеј измислили су нову игру. Фудбал.

Прича о настанку фудбала је много опширнија и комплекснија. ФИФА је званично признала да је колевка фудбала Кина у којој је пре 2.200 година игран цу-чу, игра слична данашњем фудбалу. Лопту су шутирали и древни Египћани, Грци, Римљани, Јапанци, народи Океаније, у обе Америке…

Краћа прича каже да је игра слична фудбалу постојала у Енглеској још у средњем веку и да није признавала класну поделу. Краљ Едвард Трећи (1327-1377) потписао је чувени документ у коме је наведено:

Наређујемо да забраните под казном затвора све и свашта од бацања камена, дрвета и гвожђа, рукомета, фудбала или хокеја, дрмања и тучњава или других таквих празних игара.“

Наредбу је условило уверење краља да поданици превише врмена проводе играјући се, занемарујући пољске радове.

Краљ Едвард Трећи се сматра кумом фудбала. У документу којим је игра забрањена први пут је забележен писани назив „фудбал“, кованица од енглеских речи за стопало (foot) и лопту (ball).

Наређења нису зауставила развој игре. Забрану нису поштовале ни крунисане главе. У историјским архивама је записано и да је злогласни краљ Едвард Осми (1509-1547) поседовао „…45 пари свилене обуће и један пар ципела за фудбал“.    

Није то био фудбал ни приближан ономе какав данас гледамо. Познат је као моб-фудбал, игра гомиле, руље која је трчала за лоптом без било каквих правила. Обично је игран у време празника између два села са циљем да се лопта донесе у центар противничког табора. „Екипе“ су имале по стотине играча, многи су је завршавали са тешким повредама, а неретко би потрајало и по неколико сати пре него би играчи схватили да је лопта пробушена, изгубљена у неком јарку или да ју је неко однео кући.

Моб-фудбал у Дербиширу око 1840. године/Википедија

Уласком на универзитете игра је почела да добија прве обрисе. Ричард Карев (1555-1620), у свом делу „Истраживање Корнвала“ из 1602. године описао је моб-фудбал и први покушао да уведе каква-таква правила. Једно од правила је забрањивало додавање лопте унапред како би се смањило насиље међу играчима. Проценио је да је играч коме је лопта додата унапред у опасном положају, јер могу да га незаштићеног снажно нападну играчи противничке екипе. Прописао је да лопта може бити додата само уназад, како би играч с лоптом био боље заштићен међу саиграчима.

Гроф од Корнвала није ни слутио да ће по његовим редовима три столећа касније бити прописано правило недозвољене позиције (офсајда) у фудбалу.

На универзитетима је смањивано поље за игру и број играча моб-фудбала. Временом је насиље уступало место вештини, а почела су да се множе и правила. Свака школа је почела да развија своја. Итон, Хероу, Четерхаус, Шрузбери, Винчестер… Правила су одређивала стил игре. Шутни лопту што даље, гурај лопту у гомили, носи лопту што дуже… Заједничко је било донети или догурати лопту до штапова који су означавали крај поља за игру. Квалитет игре давали су ред, дисциплина и тимски дух.

И поред тога, увек је било повређених играча. Зато су се у писање правила укључивали и професори. Под претњом забране играња фудбала у школи, од студената је захтавано мање грубости. То је довело до одлуке неких школа да забране контакте у игри, што је променило игру, па и њено име и облик. У неким школама фудбал је постао „дриблинг игра“ (dribbling game).

Следећи проблем на који су студенти наишли била су различита правила кад су покушавали да организују игру између школа. Све се разликовало, од величине игралишта до величине лопте, броја играча, дозволе или забране играња руком.

Први покушај успостављања заједничких правила је забележен 1846. године, кад су студенти Универзитета у Кембриџу позвали пријатеље из оближњих школа и других универзитета да направе правила „дриблинг игре“. Одзив је био слаб и идеја није заживела.

Више воље је било у октобру 1848. године. На позив Хенрија де Винтона (1823-1895) и Џонса Чарлса Тринга (1824-1909), студената „Тринити колеџа“ Универзитета у Кембриџу одазвали су се представници Итона, Хароуа, Рагбија, Винчестера и Шрузберија. После осам сати разговора, написана су Кембриџ правила.

На жалост, оригинални документ није сачуван. Издање Кембриџ правила из 1856. године чува билблиотека школе у Шрузберију. Историчари верују да је тај документ, који садржи једанаест правила,  у великој мери сличан ономе написаном осам година раније.

Правила Кембриџа се сматрају зачетком савременог фудбала, јер су прописивала почетак игре са средине поља и да је гол могуће постићи само шутем ногом. Колико су важна за историју игре показано је на 170. годишњицу њиховог проглашења. У мају 2018. године у Кембриџу је подигнут споменик темељу фудбала. Оригиналних једанаест правила је записано у камену да будућим поколењима сведочи о данима настанка фудбала.

Споменик правилима фудбала написаним 1848. године у Кембриџу/

Пример Кембриџа су пратили други универзитетски центри и игра је почела да добија све јасније обрисе.

Следећи степеник је пређен у октобру 1857. године. Тада су крикеташи Шефилда закључили да им је доста седења док пада киша и одлучили су да играју нову игру. Основали су ФК Шефилд и написали сопствена правила. У правила Кембриџа додали су да по изласку из поља лопта припада екипи чији играч први дође до ње, убацивање руком је било дозвољено под правим углом у односу на лопту, одређено је и правило извођења ударца из угла (корнера)…

Правила ФК Шефилд из 1859. године

Временом су правила Шефилда дорађивана, па је величина терена ограничена на 200 јарди (180 метара), ширина гола на осам јарди (7,2 метра), висина на десет стопа (2,74 метра), стране терена мењане су после сваког постигнутог гола… Ово последње правило је наметнуто фер-плејом. У то време играно је по ливадама и парковима, често накошеним, па је често мењање страна екипе стављало у равноправан положај.

Шефилд је у другој половини 19. века био снажан идустријски и универзитетски центар Енглеске и вероватно би правила његових клубова превагнула да се у Лондону нису досетили да организују такмичење.

У октобру 1863. године у Лондону је основана Фудбалска асоцијација. Правила су се мало разликовала у односу на она из Шефилда. Основна разлика била је у – офсајду. Од оригиналних 13 тачака Правила игре Фудбалске асоцијације, објављених у децембру 1863, кључна разлика у односу на правила шефилдског фудбала била је дефиниција недозвољене позиције – кад би играч лопту шутнуто унапред, саиграч није смео да је додирне.

Офсајд је сачувао фудбал као игру, али није то правило омогућило Лондону да победи Шефилд већ је то урадио Куп Фудбалске асоцијације. Такозвани Челенџ куп, покренут 1871. године, је прво масовно такмичење које је окупило клубове и школе. У првом је учествовало 15 екипа, у другом 16, у трећем 28… У петој сезони су играла 32 клуба, у десетој 62.

Ако тај број не изгледа велики у поређењу са 736, колико игра у Купу Фудбалске асоцијације 2020/21, покушајте да замислите како је изгледао фудбал и спорт у другој половини 19. века.

Куп Фудбалске асоцијације причу враћа на допринос свиња развоју игре. Први ФА куп је почео 11. новембра 1871. Утакмице су игране у децембру и јануару, финале у марту 1872. Слично је било и у наредним годинама. Тек од 1880. године финала су играна у априлу. Много година је прошло док је успостављено да је термин финала ФА купа трећа недеља маја.

Како се 19. век ближо крају, до лопти се лакше долазило. Индустријализација је захватила и фудбал, спортска опрема није више била привилегија само малог броја студената, а 1888. године је покренуто и прво лигашко такмичење, првенство Енглеске. У исто време, Божић и Нова година остали су једнако важни празници.

Троугласта корнер заставица на стадиону Кардифа/ФК Кардиф

Уз једну традицију иде и друга. Освајач ФА купа стиче право да на угловима терена постави троугласте заставице. Ово нису смислили Енглези, већ Велшани. Троугласте заставице је први поставио Кардиф после освајања ФА купа 1927. године, победом против Арсенала (1:0), да би се локалном ривалу Свонсију показао ко је главни у крају.

Фудбалска асоцијација није озваничила ово правило,тако да мало клубова данас користи могућност да се похвали троугластом заставицом и традиција полако нестаје, као што је нестало и дугогодишње неписано правило да голмани у Енглеској носе зелени дрес, а једино голман репрезентације може да и у клубу носи дрес жуте боје.

Опстаје, ипак, традиција „божићњег лудила“. Једино су лопте промењене. Ричард Линдон је 1862. године пронашао начин да искористи каучук за прављење лопти. Кад је Чарлс Гудјиер усавршио вулканизацију смислио је и начин да направи издржљивије фудбалске лопте. Већ 1872. године Фудбалска асоцијација је званично усвојила Гудјиерове лопте као реквизит за своју игру. Фудбал је могао да крене у свет. Свињама остаје вечна захвалност за жртву коју су поднеле.

ЈУ-лига јефтиних бодова

Од 2005. до 2007. године постојала је Ројал лига, првенство Скандинавије у којој су између два домаћа првенства учествовали клубови из Данске, Норвешке и Шведске. Доминација Данаца, два тријумфа Копенхагена и један Брондбија, умањила је интересовање спонзора. Ниједна телевизија није била заинтересована за четврту сезону, па је Ројал лига угашена.

Једну сезону дуже је потрајала Балтичка лига. Инспирисана Ројал лигом, од 2007. до 2011. је окупљала клубове Естоније, Летоније и Литваније. Прве две сезоне је играна током лета, друге две током зимског периода. Доживела је судбину попут скандинавске лиге. Недостатак интересовања публике је удаљио спонзоре и лига је угашена.

Скандинавска Ројал лига и Балтичка лига

Заједнички проблем Ројал лиге и Балтичке лиге је био тај што су биле ревијалне. Ниједна није водила у европске купове. Клубови су добијали одређену суму новца, а победнику је припадало милион евра. Навијаче није интересовало колико ће новца њихов клуб да заради. Желели су још један корак после освајања пехара, а тога није било. Изостанак такмичарског значаја имао је погубан утицај и лиге су гашене.

Ројал лига и Балтичка лига могу да послуже као објашњење зашто се клубови из некадашње Југославије нису поново окупили у заједничку лигу о којој медији често машатају. Носталгија за добом кад је од Вардара па до Триглава игран добар фудбал често залута у причу да би нека нова „југословенска лига“ попут чаробног штапића напунила стадионе. Завршетак тих прича не стигне ни дотле докле су стигли у Скандинавији и на обалама Балтика.

Основни разлог зашто досад није и зашто још дуго неће бити створена клубова из некададашње југословенске лиге је начин попуњавања европских купова.

Костур попуне такмичења УЕФА свакој од земања на простору некадашње Југославије наменио је по четири европске визе. Хрватска је ове сезоне, због ранијих успеха, имала чак пет учесника, два у квалификацијама за Лигу шампиона и три у квалификацијама за Лигу Европе. При том, сада имамо и клубове са Косова и Метохије у европским куповима. Кад се сви зброје, имамо број од 28 клубова у квалификацијама за такмичења УЕФА.

У таквим околностима јасно је да се ниједан фудбалски савез неће одрећи предвиђеног броја учесника у европским куповима зарад повластица мањем броју клубова. Лако је разумети зашто је боље да игра 28 клубова из седам фудбалских савеза него само три или четири из целог региона.

Свака лига има смисла једино ако је такмичарска, односно ако води у неко следеће такмичење. Ако би се савези некадашњих југословенских република сагласили да формирају заједничку лигу практично би домаћа такмичења спустила за један ранг. У том случају већина клубова би могла да стави катанац на стадион. Преко ноћи би постали друголигаши и борили би се за мрвице којих би се домогли евентуалним уласком у виши ранг, фамозну заједничку лигу.

У причи о некадашњој југословенској важно је како је памтимо после 30 година. У Хрватској се сећају ОФК Београда, нишког Радничког, Војводине… После 30 година никоме тамо емоције не изазивају Радник, Вождовац, Металац, Инђија…  У Србији се сећају Сарајева, Жељезничара, Осијека, Ријеке, Олимпије, Вардара, Вележа… Нико неће потрчати на стадион због Варждина, Горице, Муре, Брава, Шкендије, Крупе, Зрињског…

Ако се оставе емоције по страни, разлог због чега не може бити формирана нека заједничка лига је чисто практичан из угла оних којима је можда и најпотребнија.

УЕФА број клубова за учешће у европ-куповима одређује на основу позиције лиге на континенталној листи. Тако Енглези, Шпанци, Италијани и Немци имају по седам учесника у европским куповима, Французи и Руси по шест…

Лигама бодове доносе резултати клубова у петогодишњем циклусу. Свака нова лига креће са нула бодова. То је ставља на зачеље листе, а земље које се тамо налазе добијају по три места у евро-куповима.

Може да се замисли и овај сценарио. Фудбалски савези формирају заједничку лигу, али при том задрже и своје националне шампионате и квоте које имају на УЕФА листи. У том случају, клубови би морали да изаберу у ком ће такмичењу играти. Они који изаберу заједничку лигу не би могли да играју и у националном првенству. Црвена звезда, Партизан, Војводина, загребачки Динамо, Ријека, Сарајево, Сутјеска и други имају увек гарантована места у европским куповима. Учешће у заједничкој лиги већини би ускратило привилегију коју лако стекне у домаћем првенству. Ако кроз заједничку лигу не би изборили место у евро-куповима, други пролаз би имали још само кроз национални куп.

Корист коју би донела нека заједничка лига, мало већи квалитет утакмица, управо је отежавајућа околност за њено формирање.

Комерцијална лига, попут Ројал лиге или Балтичке лиге, тек на први поглед делује занимљиво. Такмичење које би окупило најбоље клубове из региона сигурно би у почетку привукло велику пажњу, али време и околности би утицале на њен развој.

Комерицијалну лигу могуће је организовати само у првој половини године, односно кад такмичења заврши и оно мало клубова што се домогне групне фазе евро-купова, и током седмице, између два кола домаћег првенства. Таква лига може да заживи једино ако у њој учествују Црвена звезда, Партизан, Динамо, Хајдук, Сарајево, Олимпија… Остале би мало ко хтео да гледа. Уостсалом, као и до сада. Лако је замислити колико би навијача привукла утакмица Крупа – Дечић или Металац – Мура.

Међу оним најбољима осетио би се, ипак, недостатак такмичарског ефекта.

Замислимо ситуацију у којој би у среду Црвена звезда играла у Загребу против Динама, а уочи првенственог гостовања Партизану. Морали би у Црвеној звезди много да калкулишу. Играње са најјачим тимом против Динама носи ризик повреда и умора играча пред „вечити дерби“. Одлазак у Загреб са слабијим тимом могао би да узрокује пораз преко кога навијачи не би лако прешли.

Превелики је ризик вагати између краткорочне добити и дугорочног понижења. Могу о томе много да кажу у Партизану. Утакмица против Кроације (Динама) у лето 1997. донела је мање новца него што је било очекивано, али се зато о дебаклу на Максимиру резултатом 0:5 још пишу есеји. Додуше, била је то утакмица квалификација за Лигу шампиона, имала је велики такмичарски значај. Пријатељске утакмице у Швајцарској током летњих припрема 2003. године прекинуте због туче навијача једва да се неко и сећа.

Једино време кад оживе сећања на дуеле некадашње „велике четворке“ је жреб евро-купова. Тада расте тензија док сви моле Бога да их жреб не састави. Као у песми у којој је „љубав лепа само док се чека“, тако и клубови југословенске „велике четворке“ радије би да се заобиђу у широком луку. Победа доноси мање од онога што узима пораз.

Неколико шанси да се маштања остваре је,ипак, пропуштено.

Куп шампиона Заједнице независних држава

Клубови из бивше Југославије нису се повели примером клубова из некадашњег Совјетског Савеза. Недуго после распада велике земље, 1993. године је покренту Куп шампиона Заједнице независних држава. Било је то такмичење које је окупљало шампионе Русије, Украјине, Белорусије, Казахстана, Узбекистана и других совјетских република. Играно је током јануара и фебруара у Москви, у велелепној Палати спортова, грандиозној хали у којој је било места за фудбалски терен. Често су учествовали и гости из других земаља. Зибру из Молдавије је играо финале 2000. ОФК Београд је 2005. практично предао четвртфинале да би стигао на авион за Турску, где је у Анталији настављао припреме за наставак сезоне.

Куп шампиона Заједнице независних држава је 2011. замењен регионалним првенством младих репрезентације.

Нешто слично на простору некадашње Југославије нико није ни помислио да организује.

Југоносталгију су покушали да искористе Турци.

У Анталији,коју су српски клубови открили 2002. године, повремено су игране утакмице између српских и хрватских тимова, па су прагматични домаћини предложили организацију турнира.  У јануару 2007. на једном месту била је скоро цела лига некадашње Југославије. У хотелу Топ капи у Белеку је организована заједничка вечера. Од српских представника за округлим столом били су Црвена звезда и ОФК Београд. Здравко Мамић је довео Динамо. Мирослав Ћиро Блажевић је био са Загребом. Блаж Слишковић је тренирао Зрињски. Хајдук није хтео да дође због присуства Динама. Са свима је за столом седео Ивица Осим. У Анталију је довео Јапанце, али је дане проводио са „својима“.

Турци су те зиме и касније покушавали да приволе српске и хрватске клубове да учествују на турниру у Анталији, међутим, ниједан предлог није прихаћен. Само су повремено игране утакмице. ОФК Београд је у Белеку играо против Динама нерешено 1:1. За ОФК Београд је играо Александар Коларов, у Динаму је још био Лука Модрић. Играли су „романтичари“ и против Осијека, победили 4:1. Иако је било претпоставки да би за турнир владало довољно велико интересовање телевизија да би био и финансијски исплатив, нико се није усудио да прихвати учешће у пионирском пројекту.

Најдаље је одмакао пројекат Балканског купа. На његовом покретању је пре десетак година радио Зоран Лаковић, некадашњи генерални секретар Фудбалског савеза Србије. Идеја је била да најбољи клубови из Србије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Грчке играју куп-такмичење финансирано од стране локалних телевизија. На папиру је све изгледало лепо, али није спроведено у дело. Труд за куп који у коначном исходу није имао такмичарски значај није био довољно финансијски исплатив.

Једина организација која може да састави такмичарски и финансијски ефекат је УЕФА. Захваљујући европској „кући фудбала“ током 2021. године и у наредним могли бисмо да добијемо регионално такмичење. За почетак биће то Лига конференције.

Ново такмичење УЕФА је замислила као шансу за клубове који нису довољно конкурентни за Лигу шампиона и Лигу Европе, а надомак су континенталне сцене. У Ниону су испланрали да Лигу конференције развијају на локалном ривалитету, па ће се због смањења трошкова, а повећања значаја утакмица трудити да у групе окупе више тимова из региона.

Евро-купови остаће, ипак, и једино место сусрета клубова из бивше Југославије у такмичарским утакмицама. О заједничкој лиги не треба више ни маштати. Њено формирање би уништило и оно мало клубова који како-тако преживљавају. Фудбал у Србији би остао без основе на начин како се то догодило кошарци формирањем Јадранске лиге.

Они који траже примере да су прекогранична такмичења,ипак, могу да погледају Ирце. Прошле године је установљен Све-ирски куп, за који играју шампиони Северне Ирске и Републике Ирске. У току су преговори за покретање Све-ирског шампионата, какав већ играју рагбисти и клубови галик-фудбала. Први покушај је пропао 2008. године јер није имао подршку два фудбалска савеза.

Oд тада Ирци увелико раде на уједињењу. На Балкану је прича другачија.

Они који памте славне дане лиге Југославије данас су у „трећем добу“. Они који су рођени кад је лига расформирана завршавају трећу деценију и немају појма фудбалу у некадашњој Југославији. Деца 21. века о Југославији зна као о земљи у којој је могло да се безбрижно спава на клупи у парку или као комунистичкој тамници са два телевизијска програма.

Пред таквим „навијачима“ свака прича о формирању „екс-Ју“ лиге само једнодневна политика и скупљање јефтиних политичких поена оних који добро знају да је такав пројекат немогуће остварити без договора да се све што тренутно стоји сруши и крене прављење нове фудбалске пирамиде.  Све то имаће далекосежније последице и неће се завршити само на фудбалу, а ту се враћамо на онај део приче о политици.

У децебру 2016. године на сва звона је објављено да је на састанку шест фудбалских савеза некадашње Југославије и приде Мађарске, одржаном у Загребу, договорено покретање регионалних такмичења младих и женских тимова. Од тада следи четири године тишине.

Фудбал се ионако игра негде другде.

Тајна Мошине медаље из Монтевидеа

Диван филм „Монтевидео, видимо се“ из 2014. године у ретким додирима са истинитим догађајима – као копија холивудског филма „Игра њиховог живота“ (The game of their lives, 2005) – утакмицу за треће место на Првенству света 1930. приказао је као игру Југословена и Американаца „на малиће“ иза хотела у Монтевидеу. Југословени су, наравно, победили и освојили треће место.

Лепа прича, али једино што је истина је да су југословенски и амерички репрезентативци боравили у истом хотелу и да су Уругвај напустили као трећи на светском првенству. О томе сведочи медаља из колекције Благоје Моше Марјановића, најбљег играча југословенске репрезентације.

Прича о првом светском првенству је углавном позната. Југославија је у првој утакмици победила Бразил (2:1). То је представљено као велики успех због угледа који су јужноамериканци имали. Сакривен је податак да је то Бразилу била прва утакмица после пет година и да је само један играч пре утакмице у Монтевидеу играо за репрезентацију. Победом против Боливије (4:0), Југославија се пласирала у полуфинале у коме је изгубила од Уругваја (1:6) уз помоћ судије Рега из Бразила.

Уругвај је у финалу победио Аргентину (4:2), која је у претходно у полуфиналу прегазила Сједињене Америчке Државе (6:1).

Американци су у групи победили Белгију (3:0) и Парагвај (3:0) и освојили прво место. Заблуда је да су били сензација турнира. У то време су имали професионалну лигу у којој су добри играчи месечно зарађивали 500 долара.

У билтенима ФИФА и многим другим документима пише да су треће место на Првенству света 1930. освојиле Сједињене Америчке Државе, а да је Југославија четврта.

Такви наводи се појављу се тек од 1986. године. Тада је на Конгресу ФИФА одлучено да се формира пласман за учеснике на свим дотадашњим светским првенствима. Посао није требало да буде тежак, јер је требало свести рачуне на основу резултата.

Проблем је правило прво светско првенство. У Уругвају није играна утакмица за треће место. У програму такмичења је од другог светеској првенства, одржаног 1934. године у Италији.

ФИФА је једно време другачије тврдила. У билтену ФИФА објављеном 1984. године наведено је да је треће место на првом светском првенству освојила Југославија победом против Сједињених Америчких Држава резултатом 3:1.

Тај податак није био тачан. ФИФА је у следћем билтену исправила велику грешку и избрисала измишњену утакмицу.

Касније је светом раширена прича да је репрзентативцима Југославије понуђено да играју за треће место, али су наводно одбили љути због неправде претрпљене у полуфиналу против Уругваја. Такву причу је у књизи „Четири недеље у Монтевидеу: Прича о светском првенству 1930“  објављеној 2009. „потврдио“ и Енглез Хајдер Џевад.

Дозвољавајући да ме тај податак наведе на сумњу да можда постоје подаци који су остали изгубљени у времену, упитао сам аутора књиге да ми открије на основу чега је закључио да је истинита прича о томе како су Југословени одбили да играју. Одговорио је да је то „једини логичан закључак“.

Фотографија из уругвајских новина.

Енглези нису учестовали на турниру у Монтевидеу. У то време нису ни били учлањени у ФИФА. Сматрали су да је фудбал њихова игра и да нема разлога да играју са „остатком света“. У Монтевидеу нису имали ни играче ни извештаче, па су тако сва сазнања Енглеза само посредна, због чега је и логика погрешна.

Више је разлога зашто утакмица за треће место између Југославије и САД није играна.

Кренимо од тога да није била предвиђена програмом такмичења.

Званичан постер Првенства света 1930.

Светско првенство у Уругвају је требало да траје месец дана, од 15. јула до 15. августа 1930. Организаторе је разочарао слаб одзив. Турнир је био „отвореног типа“, учествовало се по пријави, али се Уругвајцима придружило само 12 репрезентација. У таквим околностима је на брзину направљен нови распоред и турнир је трајао само 17 дана, од 13. до 30. јула. Подсећање на првобитно замишљени шампионат остало је само на званичном постеру Мондијала, на коме је задржан оригинални термин.

Времена за организацију утакмице за треће место је било довољно, али Уругвајци за тако нешто нису били заинтересовани.  Пред њима је било финале против Аргентине и коначан обрачун за светски фудбалски престо.

Уругвај је освајао златне медаље на претходна два олимпијска турнира, 1924. и 1928. У то време олимпијски турнири су сматрани незваничним светским првенствима, а финале у Уругвају је било реприза олимпијског финала из 1928. у коме је Уругвај победио Аргентину резултатом 2:1. Уругвајци су чекали потврду да су светска фудбалска велесила тог доба и није их интересовало ништа осим финала.

Најважнији разлог зашто утакмица за треће место није одиграна је тај што Сједињене Државе нису имале довољно играча

Југословенски репрезентативци на пут преко Атлантика нису кренули само да би учествовали на Мондијалу. После турнира у Уругвају, отпутовали су у Бразил и Аргентину где су одиграли две пријатељске утакмице. Играли су под именом Београдског спорт клуба (БСК), најбољег југословенског клуба у предратним годинама, који дао већину репрезентативаца, јед од ФСЈ нису добили одобрење да се представљају као државни тим.

Тако је одлучено због мира у кући. ФС Хрватске, љут због пресељења ФСЈ из Загреба у Београд, није дозволио хрватским фудбалерима да играју на светском првенству. Зато су у Монтевидеу играли само српски фудбалери, а административци „куће фудбала“ нису хтели да доливају уље на ватру одобрењем да Југославију у Јужној Америци наставе да представљају само Срби.

У дневницима репрезентативаца  и њиховим бројним исповестима после Мондијала нико није навео да су одбили да играју утакмицу против САД. Брод за пут у Буенос Ајрес је кретао тек 1. августа,  мада су њиме отпутовали само кофери репрезентативаца. За играче и руководство није било места, јер су брод запосели Аргентинци бесни због изгубљеног финала.

О томе је причао Благоје Моша Марјановић. Најбољи српски и југословенски фудбалер између два светска рата, први који је одиграо 50 утакмица за репрезентацију, причао је новинару Љубомиру Вукадиновићу у књизи „Хиљаду голова Моше Марјановића“:

Насловна страна књиге “Хиљаду голова Моше Марјановића”

На пристаништу је настао хаос. На силу бога маса је хтела да провали у лађу да би заузели места. Један дебели Аргентинац са два револвера у рукама је себи крчио пут кроз гужву. За њим је продирала маса од неколико стотина путнка. Нико није могао да их задржи, иако нису имали крате. Рушили су све пред собом и успели најзад да се докопају лађе. Наши напори остали су узалудни. Капетан је дао знак да се подигне мост јер у лађи више није било места. Тако смо и поред купљених карата остали у Монтевидеу, док је  наш пртљаг отпутовао у Буенос Ајрес. Могли смо да се укрцамо тек сутрадан , али и овог пута са много труда, јер је на пристаништу организација биа очајна.

Другачија је прича са Американцима. У полуфиналу против Аргентине, играног 27. јула, дословце су пребијени. Американци су утакмицу завршили са само осморицом играча, јер су тројица морали да заврше игру због тешких поверда, а још тројица су чврсто стиснули зубе и некако издржали до краја.

Једини голман Џими Даглас је већ у четвртом минуту ишчашио колено, али је остао на терену храмајући јер није имао ко да га замени.

Ралфу Трејсију је у дететом минуту напукла нога. Однесен је у свлачионицу где му је указана  помоћ. У игру се вратио другом полувремену вратио у терен и углавном скакутао на здравој нози надајући се да ће и тако помоћи већ крњој екипи.

Ендрија Олда је у првом полувремену један Аргентинац ударио лактом у вилицу и расекао му образ. Американац се освестио кад му је под нос стављена мирисна со. Рана му је закрпљена шпенадлом, до краја утакмице је играо држећи крпу на образу бришући крв.

Американци без довољно играча, а Југословени без понуде за игру, организатор без плана. То је судбина утакмице за треће место на светском првенству 1930.

Југословени су, ипак, освојили треће место. Припало им је на основу тадашњег обичаја да треће место осваја поражени у полуфиналу од победника турнира.

Поредак је 1986. године променила ФИФА.

Технички комитет ФИФА је за као критријум за формирање распореда поставио укупан учинак. Југославија и САД су групу завршиле са по две победе и претрпеле пораз у полуфиналу. САД су имале укупну гол-разлику 7:6, а Југославија 7:7. Одлучено је да због боље гол-разлике треће место припадне Сједињеним Државама, а да Југославија буде потиснута на четврто. Поредак је направљен 54 године после турнира.

Историја, међутим, не може да се промени сабирањем голова.

За боље разумевање свега што се дешавало у Монтевидеу требало би се вратити у 1930. годину и замислити како је изгледала организација првог светског првенства.

др Михајло Андрејевић (десно)

Мало је недостајало и да Југославија не учествује на турниру. Уругвајци су обећали да ће свима платити пут до Монтевидеа и да ће играчима дати два долара дневнице. У једном тренутку су схватили да су се прерачунали, па су најавили смањење дневнице на пола долара. Југословенски репрезентативци су сматрали да за тај не вреди запуцати на други крај света. Предомислили су се после упорног убеђивања др Михаила Андрејевића.

Велелепни стадион „Сентенарио“ није био завршен до ранијег датума почетка турнира. Зато је светски шампионат почео на мањем стадиону у Монтевидео, а „Сентенарио“, саграђен да Уругвај организацијом светског првенства прослави стоту годишњицу независности, отворен је свечаним дефилеом 18. јула.

Ни ФИФА тада није била моћна сила као данас. Платила је само израду пехара, Златне богиње. Израду медаља је платио Уругвај, по једну за капитене финалиста. На свакој медаљи је са једне стране лик старогрчке богиње победе Нике, а на другој ловоров венац и напис „Монтевидео 1930“.

По завршетку турнира златна медаља је уручена уругвајском капитену Хозеу Назацију. Сребрну је добио Аргентинмац Мануел Фереура.

Касније су Уругвајци направили 21 медаљу од 18-каратног злата за све репрезентативце и украсили сваку именом. Аргентинци урадили исто са сребрним медаљама за своје фудбалере .

Медаља слична као оне које су добили Назацио и Фереира данас се налази у Београду. Чува је породица Благоја Моше Марјановића.

У једној од бројних расправа којима су Американци покушавали да Југословенима оспоре успех, наведено је да је ФИФА потврдила да није доделила медаљу за треће место. ФИФА није знала ни да су постојале две Златне богиње, па не би чудило да не знају и за постојање медаље коју чува породица Марјановић.

Медаљу из Монтевида показао ми је 2001. године Зоран Марјановић, Мошин син. Стајала је у малој кутији обложеној седефом. На жалост, није знао историју вредног антиквитета. Моша је 1960. године претрпео снажан мождани удар од кога је изгубио моћ говора. Преминуо је 1. октобра 1984. Зоран није упамтио причо о медаљи. Више је волео приче о музици – имао је највећу личну колекцију плоча, касета и дискова у Србији -и летењу, био је капетан ЈАТ-а. Очеве сувенире је чувао као успомену на великог играча, са мало података о фудбалу. Зоран је преминуо у пролеће 2019.

Тако остаје тајна откуд медаља код Моше Марјановића.

Из Монтевида је однето много медаља. Разне се данас могу купити на интернет-аукцијама. Онакву какву је чувао Моша добили су само капитени Уругваја и Аргентине.

Благоје Моша Марјановић (лево) и Милутин Ивковић Милутинац

Ако су медаље биле само намењене капитенима, онда би медаљу за треће место добио Милутин Ивковић „Милутинац“, капитен Југославије на првом светском првенству. Нацисти су га 23. маја 1943. стрељали у Јајинцима као комунистичког активисту. Да ли је Моша сачувао медаљу после смрти саиграча или је на неки други начин стигла у његове руке вероватно никада нећемо сазнати.

Уругвајцу су током и после светског првенства „шаком и капом“ делили разне медаље. Породица др Косте Хаџија, вође пута испред ФСЈ, чува комеморативну медаљу. Таква медаља на аукцијској продаји достиже цену око 100 долара. Уругвајци су годинама касније разне медаље делили националним савзима и фудбалерима који су учествовали на светском шампионату.

Биле су разних облика, а једну посебну је е добио и Француз Лусијан Лорен, стрелац првог гола на светским првенствима. Постигао је гол на утакмици против Мексика и тако остао записан у историји фудбала, мада у картијери није урадио ништа значајно. Лорену је додељена медаља оруглог облика на којој је приказана старогрчка богиња победе Ника испод великог торња стадиона „Сентенарио”. Уругвајцима није сметало то што је Француз гол постигао на стадиону „Поситос”. Где год да се то догодило ипак је то био први гол на светском првенству и обележен је посебном комеморитативном медаљом.

Медаља Лусијена Лорена, стрелца првог гола на СП

Облик медаља који је додељиван за пласман није коришћен за исказивање захвалности. Медаље петоуганог облика су добијали играчи најбоље три репрезентације све до Првенства света 1970. у Мексику. Тада је Бразил трећи пут освојио Златну богињу и добио је у трајно власништво. ФИФА је са првим трофејом из употребе повукла и облик медаља. Од 1974. године, кад је представљен Златни глобус, медаље су традиционално ркугле.

Златна медаља капитена Уруваја Хозе Назација и сребрна медаља капитена Уругваја Мануела Фереире

Током деценија много медаља је продато на аукцијама. Играчи су их продавали из разних разлога. Најчешће да би зарадили од старе славе у време кад фудбал није доносио велики новац. Најскупља је продата за 441.397 евра. Толико је коштала медаља коју је добио Бразилац Пеле за освајање трећег светског првенства, 1970. у Мекдику. Медаља Енрикеа Балестерос, голмана Уругваја на шампионату 1930, достигла је цену од за 25.000 долара. Наследници уругвајског репрезентативца Хектора Кастра златну медаљу су на интернет-аукцији продали за 67.000 долара, двоструко више него што је била процењена њена вредност. Вицешампионске медаље Аргентинаца вреде око 10.000 долара, али како време пролази цена расте.

Немогуће је проценити колико вреди Мошина медаља. За српски фудбал је непроцењива. Једана је од две мемораблије за које је познато да су сачуване после учешћа Југославије на Монтевдеу. Други је дневник Бошка Симоновића, селектора репрезентације Југославије која је играла у Уругвају. Одложен је у депоу Музеја физичке културе у Београду.

Create your website with WordPress.com
Get started