Лопта

Некада смо имали “Пуму”, “Адидас” и “Спорт”.

Иако је “Адидас” био некако лепши, “Пуму” су носили Црвена звезда и Хајдук. Не сећам се шта је носио Динамо, нит ме било брига, знам да је Партизан пре него га је обукао “Адидас” имао дресове “Спорта”, оне се звездицама.
Знам и да су тате навијачи Звезде могли деци да купе црвено-беле “спортове” дресове, исто оне са препознатљивим звездицама у пругама.
Остатак лиге је такође углавном носио “Спорт”.

Било је то у време кад је цела лига ондашње, велике Југославије играла лоптама Комбината “Спорт”. Оним црно-белим бубамарама. Велике, тешке, али какви су само мајстори њима играли.

“Пума” се, колико знам, није бавила лоптама, па кад је из “Адидаса” стигао “танго” гледали смо га као чудо. Исто округла, само другачијих шара. Није била бубамара. А и била је мало мекша. За нас децу из Улице Хаима Давича на Старој Карабурми, ту одмах иза стадиона ОФК Београда, боље лопте од бубамаре није било. Није је ни могло бити. Стизала је директно са фабричке траке. Гланц нова.
У нашој улици живео је господин Миле Срејић. Директор “Спорта”. Кад би затребале лопте знали смо коме да се јавимо.

И стизале су. А ми смо имали само један задатак. Да проверимо колико могу да издрже у најсуровијим условима које фудбал може да понуди: дечје игре на асфалту, бетону, некад на трави ако бисмо се ушуњали на помоћни терен стадиона ОФК Београда, мада тамо траве није ни било, само земља и шљунак.
Оне које би прошле тест са најбољом оценом – које би најдуже потрајале – постајале су лопте Прве лиге Југославије.

Име нису имале. Звале су се једноставно: лопте Комбината “Спорт”. Тако су и рекламиране у оној чувеној, најслушанијој радио-емисији старе Југе, “Време спорта и разоноде”. Оне због које на Радио Београду 1 нису емитоване “Вести у три”, јер суботом и недељом није било важније вести од резултата домаће фудбалске лиге.Једног дана господин Срејић, за нас комшија Миле, донео је жуто-црну бубамару. А наш задатак исти. Шутирај, лупај, ударај, ради шта знаш, па да видимо докле ће да издржи. Први дан је прегурала. Ништа јој, ни огреботине. Издржала је и други. Прође седмица, а ми и даље играли црно-жутом бубамаром. И тако још недељу дана. Лопти ништа. Као нова. Издржа цео месец.

Узме је Миле, а да ми не би зажалили донесе другу лопту, обичну црно-белу бубамару. Потраја та неко време, па дође време за замену.
Ону црно-жуту бубамару никада више нисмо видели. Успешно је прошла све тестове, остала неокрњена, и никада се није појавила на фудбалском терену нити у нашој улици.

Касније смо сазнали да је била направљена од материјала од којих је “Спорт” правио оне своје чувене чамце. Испоставило се да није исплатива, јер се не цепа и не буши. Коме треба таква лопта?
Данас гледам како онај “Адидас” има роботе који проверавају квалитет лопте и онда објашњавају како је више округла од претходне, брже лети, нагло пада, свашта ради.

И кошта бар 100 евра. По комаду. И данас имамо “Адидас” и “Пуму”. И још неке. А на месту где је био Комбинат “Спорт”, тамо где су прављене оне чувене бубамаре саграђен је велики тржни центар, оно што зову шопинг-мол.
Сада тамо можемо да купимо лопте да се деца играју.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: