ЈУ-лига јефтиних бодова

Од 2005. до 2007. године постојала је Ројал лига, првенство Скандинавије у којој су између два домаћа првенства учествовали клубови из Данске, Норвешке и Шведске. Доминација Данаца, два тријумфа Копенхагена и један Брондбија, умањила је интересовање спонзора. Ниједна телевизија није била заинтересована за четврту сезону, па је Ројал лига угашена.

Једну сезону дуже је потрајала Балтичка лига. Инспирисана Ројал лигом, од 2007. до 2011. је окупљала клубове Естоније, Летоније и Литваније. Прве две сезоне је играна током лета, друге две током зимског периода. Доживела је судбину попут скандинавске лиге. Недостатак интересовања публике је удаљио спонзоре и лига је угашена.

Скандинавска Ројал лига и Балтичка лига

Заједнички проблем Ројал лиге и Балтичке лиге је био тај што су биле ревијалне. Ниједна није водила у европске купове. Клубови су добијали одређену суму новца, а победнику је припадало милион евра. Навијаче није интересовало колико ће новца њихов клуб да заради. Желели су још један корак после освајања пехара, а тога није било. Изостанак такмичарског значаја имао је погубан утицај и лиге су гашене.

Ројал лига и Балтичка лига могу да послуже као објашњење зашто се клубови из некадашње Југославије нису поново окупили у заједничку лигу о којој медији често машатају. Носталгија за добом кад је од Вардара па до Триглава игран добар фудбал често залута у причу да би нека нова „југословенска лига“ попут чаробног штапића напунила стадионе. Завршетак тих прича не стигне ни дотле докле су стигли у Скандинавији и на обалама Балтика.

Основни разлог зашто досад није и зашто још дуго неће бити створена клубова из некададашње југословенске лиге је начин попуњавања европских купова.

Костур попуне такмичења УЕФА свакој од земања на простору некадашње Југославије наменио је по четири европске визе. Хрватска је ове сезоне, због ранијих успеха, имала чак пет учесника, два у квалификацијама за Лигу шампиона и три у квалификацијама за Лигу Европе. При том, сада имамо и клубове са Косова и Метохије у европским куповима. Кад се сви зброје, имамо број од 28 клубова у квалификацијама за такмичења УЕФА.

У таквим околностима јасно је да се ниједан фудбалски савез неће одрећи предвиђеног броја учесника у европским куповима зарад повластица мањем броју клубова. Лако је разумети зашто је боље да игра 28 клубова из седам фудбалских савеза него само три или четири из целог региона.

Свака лига има смисла једино ако је такмичарска, односно ако води у неко следеће такмичење. Ако би се савези некадашњих југословенских република сагласили да формирају заједничку лигу практично би домаћа такмичења спустила за један ранг. У том случају већина клубова би могла да стави катанац на стадион. Преко ноћи би постали друголигаши и борили би се за мрвице којих би се домогли евентуалним уласком у виши ранг, фамозну заједничку лигу.

У причи о некадашњој југословенској важно је како је памтимо после 30 година. У Хрватској се сећају ОФК Београда, нишког Радничког, Војводине… После 30 година никоме тамо емоције не изазивају Радник, Вождовац, Металац, Инђија…  У Србији се сећају Сарајева, Жељезничара, Осијека, Ријеке, Олимпије, Вардара, Вележа… Нико неће потрчати на стадион због Варждина, Горице, Муре, Брава, Шкендије, Крупе, Зрињског…

Ако се оставе емоције по страни, разлог због чега не може бити формирана нека заједничка лига је чисто практичан из угла оних којима је можда и најпотребнија.

УЕФА број клубова за учешће у европ-куповима одређује на основу позиције лиге на континенталној листи. Тако Енглези, Шпанци, Италијани и Немци имају по седам учесника у европским куповима, Французи и Руси по шест…

Лигама бодове доносе резултати клубова у петогодишњем циклусу. Свака нова лига креће са нула бодова. То је ставља на зачеље листе, а земље које се тамо налазе добијају по три места у евро-куповима.

Може да се замисли и овај сценарио. Фудбалски савези формирају заједничку лигу, али при том задрже и своје националне шампионате и квоте које имају на УЕФА листи. У том случају, клубови би морали да изаберу у ком ће такмичењу играти. Они који изаберу заједничку лигу не би могли да играју и у националном првенству. Црвена звезда, Партизан, Војводина, загребачки Динамо, Ријека, Сарајево, Сутјеска и други имају увек гарантована места у европским куповима. Учешће у заједничкој лиги већини би ускратило привилегију коју лако стекне у домаћем првенству. Ако кроз заједничку лигу не би изборили место у евро-куповима, други пролаз би имали још само кроз национални куп.

Корист коју би донела нека заједничка лига, мало већи квалитет утакмица, управо је отежавајућа околност за њено формирање.

Комерцијална лига, попут Ројал лиге или Балтичке лиге, тек на први поглед делује занимљиво. Такмичење које би окупило најбоље клубове из региона сигурно би у почетку привукло велику пажњу, али време и околности би утицале на њен развој.

Комерицијалну лигу могуће је организовати само у првој половини године, односно кад такмичења заврши и оно мало клубова што се домогне групне фазе евро-купова, и током седмице, између два кола домаћег првенства. Таква лига може да заживи једино ако у њој учествују Црвена звезда, Партизан, Динамо, Хајдук, Сарајево, Олимпија… Остале би мало ко хтео да гледа. Уостсалом, као и до сада. Лако је замислити колико би навијача привукла утакмица Крупа – Дечић или Металац – Мура.

Међу оним најбољима осетио би се, ипак, недостатак такмичарског ефекта.

Замислимо ситуацију у којој би у среду Црвена звезда играла у Загребу против Динама, а уочи првенственог гостовања Партизану. Морали би у Црвеној звезди много да калкулишу. Играње са најјачим тимом против Динама носи ризик повреда и умора играча пред „вечити дерби“. Одлазак у Загреб са слабијим тимом могао би да узрокује пораз преко кога навијачи не би лако прешли.

Превелики је ризик вагати између краткорочне добити и дугорочног понижења. Могу о томе много да кажу у Партизану. Утакмица против Кроације (Динама) у лето 1997. донела је мање новца него што је било очекивано, али се зато о дебаклу на Максимиру резултатом 0:5 још пишу есеји. Додуше, била је то утакмица квалификација за Лигу шампиона, имала је велики такмичарски значај. Пријатељске утакмице у Швајцарској током летњих припрема 2003. године прекинуте због туче навијача једва да се неко и сећа.

Једино време кад оживе сећања на дуеле некадашње „велике четворке“ је жреб евро-купова. Тада расте тензија док сви моле Бога да их жреб не састави. Као у песми у којој је „љубав лепа само док се чека“, тако и клубови југословенске „велике четворке“ радије би да се заобиђу у широком луку. Победа доноси мање од онога што узима пораз.

Неколико шанси да се маштања остваре је,ипак, пропуштено.

Куп шампиона Заједнице независних држава

Клубови из бивше Југославије нису се повели примером клубова из некадашњег Совјетског Савеза. Недуго после распада велике земље, 1993. године је покренту Куп шампиона Заједнице независних држава. Било је то такмичење које је окупљало шампионе Русије, Украјине, Белорусије, Казахстана, Узбекистана и других совјетских република. Играно је током јануара и фебруара у Москви, у велелепној Палати спортова, грандиозној хали у којој је било места за фудбалски терен. Често су учествовали и гости из других земаља. Зибру из Молдавије је играо финале 2000. ОФК Београд је 2005. практично предао четвртфинале да би стигао на авион за Турску, где је у Анталији настављао припреме за наставак сезоне.

Куп шампиона Заједнице независних држава је 2011. замењен регионалним првенством младих репрезентације.

Нешто слично на простору некадашње Југославије нико није ни помислио да организује.

Југоносталгију су покушали да искористе Турци.

У Анталији,коју су српски клубови открили 2002. године, повремено су игране утакмице између српских и хрватских тимова, па су прагматични домаћини предложили организацију турнира.  У јануару 2007. на једном месту била је скоро цела лига некадашње Југославије. У хотелу Топ капи у Белеку је организована заједничка вечера. Од српских представника за округлим столом били су Црвена звезда и ОФК Београд. Здравко Мамић је довео Динамо. Мирослав Ћиро Блажевић је био са Загребом. Блаж Слишковић је тренирао Зрињски. Хајдук није хтео да дође због присуства Динама. Са свима је за столом седео Ивица Осим. У Анталију је довео Јапанце, али је дане проводио са „својима“.

Турци су те зиме и касније покушавали да приволе српске и хрватске клубове да учествују на турниру у Анталији, међутим, ниједан предлог није прихаћен. Само су повремено игране утакмице. ОФК Београд је у Белеку играо против Динама нерешено 1:1. За ОФК Београд је играо Александар Коларов, у Динаму је још био Лука Модрић. Играли су „романтичари“ и против Осијека, победили 4:1. Иако је било претпоставки да би за турнир владало довољно велико интересовање телевизија да би био и финансијски исплатив, нико се није усудио да прихвати учешће у пионирском пројекту.

Најдаље је одмакао пројекат Балканског купа. На његовом покретању је пре десетак година радио Зоран Лаковић, некадашњи генерални секретар Фудбалског савеза Србије. Идеја је била да најбољи клубови из Србије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Грчке играју куп-такмичење финансирано од стране локалних телевизија. На папиру је све изгледало лепо, али није спроведено у дело. Труд за куп који у коначном исходу није имао такмичарски значај није био довољно финансијски исплатив.

Једина организација која може да састави такмичарски и финансијски ефекат је УЕФА. Захваљујући европској „кући фудбала“ током 2021. године и у наредним могли бисмо да добијемо регионално такмичење. За почетак биће то Лига конференције.

Ново такмичење УЕФА је замислила као шансу за клубове који нису довољно конкурентни за Лигу шампиона и Лигу Европе, а надомак су континенталне сцене. У Ниону су испланрали да Лигу конференције развијају на локалном ривалитету, па ће се због смањења трошкова, а повећања значаја утакмица трудити да у групе окупе више тимова из региона.

Евро-купови остаће, ипак, и једино место сусрета клубова из бивше Југославије у такмичарским утакмицама. О заједничкој лиги не треба више ни маштати. Њено формирање би уништило и оно мало клубова који како-тако преживљавају. Фудбал у Србији би остао без основе на начин како се то догодило кошарци формирањем Јадранске лиге.

Они који траже примере да су прекогранична такмичења,ипак, могу да погледају Ирце. Прошле године је установљен Све-ирски куп, за који играју шампиони Северне Ирске и Републике Ирске. У току су преговори за покретање Све-ирског шампионата, какав већ играју рагбисти и клубови галик-фудбала. Први покушај је пропао 2008. године јер није имао подршку два фудбалска савеза.

Oд тада Ирци увелико раде на уједињењу. На Балкану је прича другачија.

Они који памте славне дане лиге Југославије данас су у „трећем добу“. Они који су рођени кад је лига расформирана завршавају трећу деценију и немају појма фудбалу у некадашњој Југославији. Деца 21. века о Југославији зна као о земљи у којој је могло да се безбрижно спава на клупи у парку или као комунистичкој тамници са два телевизијска програма.

Пред таквим „навијачима“ свака прича о формирању „екс-Ју“ лиге само једнодневна политика и скупљање јефтиних политичких поена оних који добро знају да је такав пројекат немогуће остварити без договора да се све што тренутно стоји сруши и крене прављење нове фудбалске пирамиде.  Све то имаће далекосежније последице и неће се завршити само на фудбалу, а ту се враћамо на онај део приче о политици.

У децебру 2016. године на сва звона је објављено да је на састанку шест фудбалских савеза некадашње Југославије и приде Мађарске, одржаном у Загребу, договорено покретање регионалних такмичења младих и женских тимова. Од тада следи четири године тишине.

Фудбал се ионако игра негде другде.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: