Како су свиње направиле фудбал

Москва, јануар 2007. године. Интервју са Сепом Блатером, тадашњим председником ФИФА који је допутовао у главни град Русије да лобира за избор Мишела Платинија за председника УЕФА, неприметно се претворио у пријатно необавезно ћаскање у хотелу Метропол.

Усред приче Блатер ми је поставио питање о коме никада нисам размишљао:

„Зашто фудбал нико не игра у време кад је најлепше за игру? Сви завршавају првенства у мају или јуну и не играју до августа или септембра. Зашто нема фудбала током лета, а играју га у новембру, децембру јануару“, ређао је питања Блатер.

Одговор ми није био ни на крај памети.

Дружење са Сепом Блатером у Москви у јануару 2007.

„Зато што су тако одлучили Енглези“, рекао ми је Блатер тоном као да ми открива број шешира у колекцији краљице Елизабете: „У Енглеској нема фудбала преко лета. Тамо им врућина сигурно не смета, а највише играју око Божића и Нове године. Да ли сте се некада запитали зашто је тако?“

Морао сам Блатеру да признам да сам на интервју дошао припремљен за многа питања, али да о томе зашто Енглези не играју фудбал преко лета нисам намеравао да разговарам.

„Рећи ћете – традиција. Тачно. Традиција. Енглези су својом традицијом наметнули свету фудбалски календар. Одредили су кад је време да се игра фудбал и кад су га раширили по свету рекли су и кад би требало играти. А знате ли, господине, ко је најзаслужнији за то што се у Енглеској фудбал највише игра крајем године?“

Седим поред председника ФИФА, најважнијег човека светског фудбала, и слушам његова питања. Размишљам шта да одговорим. Нешто бих и рекао, али кад год сам ћутао нисам погрешио, па одлучим да продужим тишину до тренутка кад ће Блатер закључити да може да настави предавање.

„Свиње, господине! Свиње су заслужне за то што је фудбал данас такав какав јесте. Да није било свиња не би било ни фудбала. Енглези су смислили правила, али захваљујући свињама данас имамо ову лепу игру. Лопте су прављене од свињске коже, а ње је било после свињокоља пред празнике. До лета лопте се распадну и нема фудбала. Нико неће клати свињу због лопте. Зато је годинама фудбал могао да се игра само зими, јер је било коже за прављење лопти. Ђаци су играли у време распуста и тако из године и тако је настала традиција фудбала у време зимских празника.”

У реду би било да ми Швајцарац држи предавање о смучкама или о бобу, али да ми држи слово о историји фудбала није оно што сам могао да очекујем чак и од председника ФИФА. Блатер ми је тада испричао једну од најлепших прича које сам чуо док сам годинама прикупљао материјал за књигу „Како је фудбал порастао“.

У настаку приче Блатер је тражио да замислим како је изгледао свет половином 19. века и тако ме усмерио на истраживање које ме је на различите начине одвело на пут око света. Било је то време кад је спорт тек почињао да се развија и постаје део културе. Спортом су се углавном или чак искључиво бавили студенти.

У Енглеској су универзитети били привилегија за аристократију и припаднике више класе. Студенти су се углавном бавили индивудуалним спортовима, попут веслања, мачевања, стреличарства…

Од колективних спортова екипе су окупљали поло, хокеј на трави и крикет. С полом је било незгодно то што студенти нису могли да поведу на универзитет и коње. Хокеј на трави и крикет су били мање захтевни за организовање игре.

Корени обе игре сежу у далеку историју. У Енглеској су почели да се развијају око 17. столећа, а до 19. века су постали најпопуларнији екипни спортови на универзитетима. Рагби је био много мање заступљен, углавном само на универзитету чије је име понео, и заправо је званично тек млађи брат фудбала.

Историјски списи чувају приче да су хокеј на трави и крикет развијале исте групе студената. Обично су се бавили и једним и другим спортом. Помогло је и то што је једнак број играча, по једанаест. Играли су и на терену сличне величине, а заједничке су им биле лопта и палица.

Утакмица крикета око 1820. у Шефилду/Википедија

Раздвајала их је киша. Прве капи и данас прекидају утакмицу крикета. Они којима чувена енглеска киша није сметала настављали су да играју хокеј.

Крикеташи који нису хтели да играју хокеј измислили су нову игру. Фудбал.

Прича о настанку фудбала је много опширнија и комплекснија. ФИФА је званично признала да је колевка фудбала Кина у којој је пре 2.200 година игран цу-чу, игра слична данашњем фудбалу. Лопту су шутирали и древни Египћани, Грци, Римљани, Јапанци, народи Океаније, у обе Америке…

Краћа прича каже да је игра слична фудбалу постојала у Енглеској још у средњем веку и да није признавала класну поделу. Краљ Едвард Трећи (1327-1377) потписао је чувени документ у коме је наведено:

Наређујемо да забраните под казном затвора све и свашта од бацања камена, дрвета и гвожђа, рукомета, фудбала или хокеја, дрмања и тучњава или других таквих празних игара.“

Наредбу је условило уверење краља да поданици превише врмена проводе играјући се, занемарујући пољске радове.

Краљ Едвард Трећи се сматра кумом фудбала. У документу којим је игра забрањена први пут је забележен писани назив „фудбал“, кованица од енглеских речи за стопало (foot) и лопту (ball).

Наређења нису зауставила развој игре. Забрану нису поштовале ни крунисане главе. У историјским архивама је записано и да је злогласни краљ Едвард Осми (1509-1547) поседовао „…45 пари свилене обуће и један пар ципела за фудбал“.    

Није то био фудбал ни приближан ономе какав данас гледамо. Познат је као моб-фудбал, игра гомиле, руље која је трчала за лоптом без било каквих правила. Обично је игран у време празника између два села са циљем да се лопта донесе у центар противничког табора. „Екипе“ су имале по стотине играча, многи су је завршавали са тешким повредама, а неретко би потрајало и по неколико сати пре него би играчи схватили да је лопта пробушена, изгубљена у неком јарку или да ју је неко однео кући.

Моб-фудбал у Дербиширу око 1840. године/Википедија

Уласком на универзитете игра је почела да добија прве обрисе. Ричард Карев (1555-1620), у свом делу „Истраживање Корнвала“ из 1602. године описао је моб-фудбал и први покушао да уведе каква-таква правила. Једно од правила је забрањивало додавање лопте унапред како би се смањило насиље међу играчима. Проценио је да је играч коме је лопта додата унапред у опасном положају, јер могу да га незаштићеног снажно нападну играчи противничке екипе. Прописао је да лопта може бити додата само уназад, како би играч с лоптом био боље заштићен међу саиграчима.

Гроф од Корнвала није ни слутио да ће по његовим редовима три столећа касније бити прописано правило недозвољене позиције (офсајда) у фудбалу.

На универзитетима је смањивано поље за игру и број играча моб-фудбала. Временом је насиље уступало место вештини, а почела су да се множе и правила. Свака школа је почела да развија своја. Итон, Хероу, Четерхаус, Шрузбери, Винчестер… Правила су одређивала стил игре. Шутни лопту што даље, гурај лопту у гомили, носи лопту што дуже… Заједничко је било донети или догурати лопту до штапова који су означавали крај поља за игру. Квалитет игре давали су ред, дисциплина и тимски дух.

И поред тога, увек је било повређених играча. Зато су се у писање правила укључивали и професори. Под претњом забране играња фудбала у школи, од студената је захтавано мање грубости. То је довело до одлуке неких школа да забране контакте у игри, што је променило игру, па и њено име и облик. У неким школама фудбал је постао „дриблинг игра“ (dribbling game).

Следећи проблем на који су студенти наишли била су различита правила кад су покушавали да организују игру између школа. Све се разликовало, од величине игралишта до величине лопте, броја играча, дозволе или забране играња руком.

Први покушај успостављања заједничких правила је забележен 1846. године, кад су студенти Универзитета у Кембриџу позвали пријатеље из оближњих школа и других универзитета да направе правила „дриблинг игре“. Одзив је био слаб и идеја није заживела.

Више воље је било у октобру 1848. године. На позив Хенрија де Винтона (1823-1895) и Џонса Чарлса Тринга (1824-1909), студената „Тринити колеџа“ Универзитета у Кембриџу одазвали су се представници Итона, Хароуа, Рагбија, Винчестера и Шрузберија. После осам сати разговора, написана су Кембриџ правила.

На жалост, оригинални документ није сачуван. Издање Кембриџ правила из 1856. године чува билблиотека школе у Шрузберију. Историчари верују да је тај документ, који садржи једанаест правила,  у великој мери сличан ономе написаном осам година раније.

Правила Кембриџа се сматрају зачетком савременог фудбала, јер су прописивала почетак игре са средине поља и да је гол могуће постићи само шутем ногом. Колико су важна за историју игре показано је на 170. годишњицу њиховог проглашења. У мају 2018. године у Кембриџу је подигнут споменик темељу фудбала. Оригиналних једанаест правила је записано у камену да будућим поколењима сведочи о данима настанка фудбала.

Споменик правилима фудбала написаним 1848. године у Кембриџу/

Пример Кембриџа су пратили други универзитетски центри и игра је почела да добија све јасније обрисе.

Следећи степеник је пређен у октобру 1857. године. Тада су крикеташи Шефилда закључили да им је доста седења док пада киша и одлучили су да играју нову игру. Основали су ФК Шефилд и написали сопствена правила. У правила Кембриџа додали су да по изласку из поља лопта припада екипи чији играч први дође до ње, убацивање руком је било дозвољено под правим углом у односу на лопту, одређено је и правило извођења ударца из угла (корнера)…

Правила ФК Шефилд из 1859. године

Временом су правила Шефилда дорађивана, па је величина терена ограничена на 200 јарди (180 метара), ширина гола на осам јарди (7,2 метра), висина на десет стопа (2,74 метра), стране терена мењане су после сваког постигнутог гола… Ово последње правило је наметнуто фер-плејом. У то време играно је по ливадама и парковима, често накошеним, па је често мењање страна екипе стављало у равноправан положај.

Шефилд је у другој половини 19. века био снажан идустријски и универзитетски центар Енглеске и вероватно би правила његових клубова превагнула да се у Лондону нису досетили да организују такмичење.

У октобру 1863. године у Лондону је основана Фудбалска асоцијација. Правила су се мало разликовала у односу на она из Шефилда. Основна разлика била је у – офсајду. Од оригиналних 13 тачака Правила игре Фудбалске асоцијације, објављених у децембру 1863, кључна разлика у односу на правила шефилдског фудбала била је дефиниција недозвољене позиције – кад би играч лопту шутнуто унапред, саиграч није смео да је додирне.

Офсајд је сачувао фудбал као игру, али није то правило омогућило Лондону да победи Шефилд већ је то урадио Куп Фудбалске асоцијације. Такозвани Челенџ куп, покренут 1871. године, је прво масовно такмичење које је окупило клубове и школе. У првом је учествовало 15 екипа, у другом 16, у трећем 28… У петој сезони су играла 32 клуба, у десетој 62.

Ако тај број не изгледа велики у поређењу са 736, колико игра у Купу Фудбалске асоцијације 2020/21, покушајте да замислите како је изгледао фудбал и спорт у другој половини 19. века.

Куп Фудбалске асоцијације причу враћа на допринос свиња развоју игре. Први ФА куп је почео 11. новембра 1871. Утакмице су игране у децембру и јануару, финале у марту 1872. Слично је било и у наредним годинама. Тек од 1880. године финала су играна у априлу. Много година је прошло док је успостављено да је термин финала ФА купа трећа недеља маја.

Како се 19. век ближо крају, до лопти се лакше долазило. Индустријализација је захватила и фудбал, спортска опрема није више била привилегија само малог броја студената, а 1888. године је покренуто и прво лигашко такмичење, првенство Енглеске. У исто време, Божић и Нова година остали су једнако важни празници.

Троугласта корнер заставица на стадиону Кардифа/ФК Кардиф

Уз једну традицију иде и друга. Освајач ФА купа стиче право да на угловима терена постави троугласте заставице. Ово нису смислили Енглези, већ Велшани. Троугласте заставице је први поставио Кардиф после освајања ФА купа 1927. године, победом против Арсенала (1:0), да би се локалном ривалу Свонсију показао ко је главни у крају.

Фудбалска асоцијација није озваничила ово правило,тако да мало клубова данас користи могућност да се похвали троугластом заставицом и традиција полако нестаје, као што је нестало и дугогодишње неписано правило да голмани у Енглеској носе зелени дрес, а једино голман репрезентације може да и у клубу носи дрес жуте боје.

Опстаје, ипак, традиција „божићњег лудила“. Једино су лопте промењене. Ричард Линдон је 1862. године пронашао начин да искористи каучук за прављење лопти. Кад је Чарлс Гудјиер усавршио вулканизацију смислио је и начин да направи издржљивије фудбалске лопте. Већ 1872. године Фудбалска асоцијација је званично усвојила Гудјиерове лопте као реквизит за своју игру. Фудбал је могао да крене у свет. Свињама остаје вечна захвалност за жртву коју су поднеле.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: