Четврта молитва и пенал

„Постоји пословица која каже да се човек пре него пође у рат једном помоли, двапут се помоли пре него исплови на море, а три пута пре него крене на венчање. Додао бих да би се пре доношења одлуке да се постане голман требало четири пута помолити… Голман мора бити истински љубитељ игре иначе ће брањење гола из њега извући људскост ако игри није посвећен.“

Овим речима је у књизи „Фудбал Асоцијације и мушкарци који су га створили“ објављеној 1906. године описан Ли Ричмонд Рус (1877-1916), члан више енглеских клубова, један од оних због којих су голмани доспели на глас као особењаци, али голман због кога је Фудбалска асоцијација морала да промени правила игре. Свађао се са навијачима противничког тима, гађао их флашама, седео на пречки или на њој изводио гимнастичке вежбе док је игра била на другој страни терена, али и без размишљања се бацао на лопту са намером да је ухвати док је на нози противничког играча.  

Висок човек који може да се спусти до ниских шутева свакако је бољи од ниског, јер може доћи до шутева које ниједан мали човек не може да дохвати, а ако се његова величина у стасу комбинује са тежином, наћи ће прилике у којима ће му се показати као велика предност. Требало би да поседује брзину ока и руку, активност и окретност и да буде лаган на ногама као плесни мајстор. Није од велике користи човеку који може да се креће само „једном у два месеца“ покушавајући да одбрани простор широк седам метара и висок два метра против шутева који долазе из свих могућих праваца, а када постоји само делић секунде, дозвољено је доћи до лопте и ослободити се је, или шутирањем, хватањем или избацивањем или ударањем рукама напред врх њега. Само голману је познато какво је задовољствo одбранити гол” објашњавао је Рус.

Голман Ли Ричмонд Рус/Википедија

Див из Велса – тако су га доживљавали у време едвардијанске Енглеске иако је био висок само 185 сантиметара – физичке способности није користио само да би одбранио гол, већ и да би помогао саиграчима да организују напад. Имао је одличан осећај за простор и умео је добро да предвиди куда ће лопта кренути. Одлазио је далеко од гола и хватао лопту високо у ваздуху, спречавајући напад противника близу половине терена, а затим је бацао руком или шутирао у поље противника. Таквим стилом омогућавао је својој екипи да има више нападача, а противнике који су знали какав је голман приморавао да лопту држе више на трави, што у оно доба фудбала није било нимало прихватљиво.

Стил игре Ли Ричмонд Руса директно је утицао на одлуку Фудвалске асоцијације да промени правило о игри голмана и игру руком ограничи им на шеснаестерац, у правилима описан као казнени простор.

Прича о голманима у фудбалу почиње много пре појаве Руса.

Најранији записи о присуству голмана, мада не у улози какву данас има, потичу из 17. столећа. Антиквар Ричард Карев (1555-1620), у свом делу „Истраживање Корнвала“ из 1602. године описујући локалну игру „хурлијан“, грубу верзију хурлинга, написао је:

„Они би заболи два штапа у земљу, осам или десет стопа удаљених један од другог. Онда би се њих десет или дванаест против исто толико на супротној страни, трудили да лоптом погоде тај циљ и тако забележе поен. Један од њих био би изабран да то покуша да спречи.“

Присуство голмана у игри описао је и Џон Деј (1574-1638). У делу „Слепи просјак“ написаном око 1600. године поменуо је игру „кампбол“, популарну у области Нортфолка и Северне Англије, регији на граници између Енглеске и Северне Ирске. Игра је била веома насилна и то је разлог зашто је замрла током 19. столећа.

„Ја ћу играти на голу у кампболу“, рекао је један од јунака Дејове књиге и постао један од предака данашњих голмана.

Правила фудбала писана у Кембриџу, Шефилду, Апингему, па и оснивањем Фудбалске асоцијације 1863. године у Лондону нису наводили присуство голмана као обавезног члана тима. Избор и улога голмана остављена је на одлуку екипама у зависности од избора тактике.

У почетку развоја фудбала, голман је остајао само између статива и у акцију је ступао кад би покушао да заустави шут противничког играча. Временом, уз развој нових система игре, голман је добијао све запаженију улогу и све већи простор за игру, па је и Фудбалска асоцијација у допунама Правила игре током осме деценије 19. столећа у Правилу осам одредила:

„Голман може, у оквиру половине терена са своје стране, да користи руке, али не треба да носи лопту“.

Ново правило омогућило је екипама да праве различите тактичке варијанте у којима голман није имао улогу само одбрамбеног играча, већ и организатора напада. Зато су тих година као голмани посебно биле цењене атлете који су се истицали брзином, акробацијама и снагом.  Да би имали предност, клубови су за голмане бирали младиће који су се истицали алтлетским способностима далеко од гола. Међу таквима најбољи и најпознатији био је Ли Ричмонд Рус.

Развој правила временом су мењала улогу голмана. Фудбалска асоцијација је прво условила обележавање ивичних линија игралишта. Затим је повучена попречна линија на средини поља као ознака одакле почиње утакмица и докле голман може да игра руком. До 1887. године су обележена и два полукруга испред гола од по шест јарди (5,5 метра) у којима је био забрањен контакт са голманом. Временом су полукругови спојени у правоугаоник, данашњи „петерац“, такозвани голмански простор.

На најбитнију промену су утицали грубијани.

Правилима игре није био предвиђен пенал. То је дозвољавало силеџијама да заустављају противника знајући да неће направити штету свом тиму.  Ирац Вилијам Мекрам (1835-1932), голман Милфорда, смислио је како да исправи грешку у правилима. Предложио је Фудбалској асоцијацији да ограничи пенал-простор на 12 јарди од гола у коме би прекршаји одбране били кажњавани дозволом противнику да шутира у гол.

Вилијам Мекрам/Википедија

Према наводима потомака, Мекрам је на идеју дошао око 1880. године, али је писмо Фудбалској асоцијацији упутио тек 1890. Кад је позван у Лондон да на састанку заказаном за 2. јун 1890. објасни предлог, добио је само мунут времена да то учини. Увређен, Мекрам је повукао предлог.

Мекрамов предлог је, ипак, остао записан, а фудбал се побринуо да се Енглези сете шта је Ирац смислио. Непостојеће правило пенала направило је велике проблеме у завршници многих утакмица. Играчи су користили могућност да играњем руком или обарањем противника спречавају опасне акције знајући да неће много наудити својој екипи. Често се дешавало да играчи руком одбране гол. Противник би добио слободан ударац на гол-линији aли лопта није могла да прође поред играча поређаних испред ње.

У јулу 1891. године у Лондону су се сетили Мекрама и позвали га да објасни шта је смислио. Мекрам је предложио да се за прекршај у простору од 12 јарди (10,98 метара) од гола на било ком месту између две аут-линије досуди пенал и да се изводи шутем са места где се прекршај догодио.

Фудбалска асоцијација је прихватла Мекрамов предлог, а да би играчи знали где је пенал простор повучене су попречне линије на 12 јарди испред оба гола. Истовремено је тај простор одређен и за границу докле голман може да игра рукама. Да би могао лакше да одбрани пенал, голману је дозвољено да изађе до линије повучене не шест јарди (5,4 метра) испред гола.

ФИФА је захвална за идеју о пеналу Мекрамову заслугу овековечила у камену. Пре пет година је на његовом гробу поставила плочу „Вилијам Мекрам – измислио пенал“.

Временом се испоставило да због места на коме је прекршај направљен тим за који је досуђена најстрожа казна нема предност. То је исправљено 1901. године кад је одређено да се прекршај у пенал-зони казни ударцем са 12 јарди по средини гола. Тако је постављена бела тачка.

Финале ФА купа 1901. Шефилд јунајтед – Тотенхем на стадиону Кристал паласа/Википедија

Поштовањем правила да противнички играчи морају бити удаљени 10 јарди од лопте (9,15 метара)  повучена је линија која данас обележава шеснаестерац и полукруг на њему. Већ до 1907. године полукругови испред гола су у потпуности замењени петерцем, а затим је и пенал-простор ограничен на величину данашњег шеснаестерца, односно казненог простора.

Следеће правило се опет односило на голмане. Успешност одбрана изласком на линију од 5,5 метара је била толико велика да је постављањем беле тачке Фудбалска асоцијација одредила да голман не сме да изађе испред гол-линије приликом брањења једанаестерца. У 21. веку дошли смо до сутуације да рачунари проверавају да ли је голман био неки милиметар испред линије.

После ограничавања кретања голмана по терену на ред је дошло њихово издвајање од екипе по опреми.

Голмане је данас лако уочити на терену. Обавезни су да носе дрес другачије боје од саиграча, како би судија могао да га препозна и процени да ли је играо у складу са правилима.

Скоро пола столећа голмани нису били тако јасно издвојени. Могли су да носе идентичну опрему као и остали играчи тима. Једину обавеза била им је да се пре утакмице представе судији, како би добили дозволу да могу да играју руком у одређеном делу терена.

Није то било баш срећно срочено правило. Судијама је нарочито било тешко да процене ко је у гужви пред голом или у скоку играо руком. Проблем је решен 1912. године кад је прописано да голман мора да носи одећу другачије боје од саиграча.

Поједини голмани су у избор боје дреса увели у оквире науке. Чувени Лав Јашин (1929-1990) остао је познат као „црни паук“ по боји дреса. Носио је црну опрему сматрајући да је тако мање приметан за противничке нападаче. По црној боји дреса су упамћени и некадашњи голмани Црвене звезде Владимир Беара (1928-2014) и Огњен Петровић (1948-2000). Харалд Шумахер (1954- ), некадашњи голман Западне Немачe, сматрао је да црвеним или јарко жутим дресом привлачи пажњу нападача и тако их приморава да чешће шутирају у њега. 

Лав Јашин/Википедија

На крају, чувари мреже се издвајају и по јединственом делу опреме. Носе специјално дизајниране рукавице.

Голманима је одувек велики проблем представљала клизава лопта. Измицала би из руку кад се чинило да је у сигурном стиску.

Тражећи начин да сигурно задрже лопту, голмани су на шаке мазали лепак, али било је то краткорочно решење. Лепак би се брзо осушио или би се, што је био много чешћи случај, за шаке лепила прашина, па би голманима било још теже да ухвате лопту.

Вилијам Сајкс/Википедија

Помоћ је стигла из градића Хорбурија. Енглез Вилијам Сајкс (1852-1910) је у својој фабрици спортске опреме производио фудбалске лопте, али у историји игре записан је по изуму рукавица за голмане од вуне с гумом на шакама. Патентирао их је 1885. године, тако да су се рукавице за голмане појавиле три године пре него је у Енглеској покренута Фудбалска лига.

Нема поузданих података ко је први међу голманима користио рукавице, али сигурно је да их је користио Ли Ричмонд Рус. У књизи „Фудбал Асоцијације и мушкaрци који су га створили“  описано је да је бранио у белим рукавицама, мада је старим фотографијама уочљиво да је носио рукавице црне боје.

Голмани су дуго одбијали да носе рукавице. Одлуку су правдали уверавањем да голих шака лопту „боље осећају“. Појединци су, ипак, били спремнији да прихвате додатне делове опреме. Многи извори на ову тему наводе да је рукавицама светску славу донео Аргентинац Амадео „Тарзан“ Каризо (1926 -2020) одбранама на голу Ривер Плате. Гордон Бенкс (1937 -2019 ), голман репрезентације Енглеске, носио је рукавице током Првенства света 1966. године, мада је такву одлуку правдао као „експеримент“.

Сматра се да су од Првенства света 1970. године одржаног у Мексику рукавице за голмане постале саставни део опреме сваког чувара мреже, мада и даље нису обавезне по одредбама Правила игре.

Обавезни су једино голмани. Правила игре прописују да у тиму, без обзира да ли утакмицу почне седам или једанаест играча, један играч мора бити голман.

Чак ни то не обавезује голмана да стоји пред голом. Бордо је 7. маја 1982. године на утакмицу првенства Француске против Нанта изашао са тимом у коме је имао голмана, али он је играо у нападу. Испред гола су се током утакмице смењивали француски репрезентативци Алан Жирес и Маријус Трезор и поштовали су правило да не смеју да играју руком. Бордо је изгубио 0:6, а фарсу од утакмице је направио из протеста јер је голману Драгану Пантелићу изречена казна забране играња годину дана збопг наводног напада на судију. Бордо је претрпео велике критике због одлуке да од утакмице направи циркус, али Фудбалски савез Француске није имао основа да казни клуб. Голман је био на терену, правила не прописују његову тактичку улогу.

Илија Пантелић (лево) и Драган Пантелић

Потврдио је то и Илија Пантелић (1942-2014). Бранећи за Војводину у првенству Југославије је против Трешњевке постигао хет-трик. Постигао је два гола из једанаестераца.Извео је и трећи пенал, али голман Трешњевке је одбранио тај шут. Лопта се вратила до Пантелића и шутнуо ју је у гол. На утакмици против Атлетика из Мадрида постао је први голман који је постигао гол у Купу шампиона, такође из једанаестерца.

Илија Пантелић био је претеча голмана какав је постао Рожерио Сени (1971-). Бразилац је током каријере постигао 131 гол.

Рикардо Замора/Википедија

Голмани се, ипак, највише цене по броју спречених голова. Студија објављена 2017. године навела је да је славни Шпанац Рикардо Замора (1901-1978) на 40 одсто утакмица сачувао мрежу што га чини најуспешнијим голманом у историји фудбала.

Између два светска рата био је славан колико и Чехословак Франтишек Планичка (1904-1996), голман који је последњу утакмицу за репрезентацију бранио на Првенству света 1938. против Бразила бранио са сломњеном руком.

И данас има одличних голмана. Време ће показати ко ће поред статистике и харзимом заслужити да их упамти историја фудбала.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: