Кажи број, рећи ћу ко си

Јединица, петица, седмица, десетка… Памтимо их по бројевима колико и по играма. Број на дресу је порука о позицији у тиму, карактеру, вештини. Добити одређени број и сачувати га током каријере је постало престиж колико и потврда дуговечности.

Навијачима у рано доба фудбала тешко је било да прате утакмице. Пошто су први клубови направили крикеташи, они су обезбедили и опрему. Носили су беле мајице или црне џемпере.

Први је проблем покушао да реши ФК Шефилд.

Најстарији клуб на свету, основан у октобру 1857. године, дуго није имао противника. Утакмице су играли чланови клуба подељени на мршаве и дебеле, млађе и старије, по абецедном реду, на ожењене и неожењне… Како год да су се поделили, сви су носили белу крикеташку опрему.

У пролеће 1860. је коначно понуђено решење:

„Сваки играч обавезан је да за себе обезбеди једну црвену и једну плаву капу фланелску капу“, уписано је у правила клуба.

Обавеза избора боје дресова дуго година није била саставни део фудбалских правила. Лако је разумети и зашто. У време кад је фудбал био млад, половином 19. столећа, тешко је било саставити колекцију мајици једнаких по боји и десену. Зато су капе биле најпрактичније решење.

Јасно је било да неће тако моћи дуго, па је 1867. године Фудбалска асоцијација објавила препоруку како да се играчи боље распознају:

„Ако је могуће раније уредити, једна страна требало би да има мајице са пругама једне боје, рецимо црвене, а друга са пругама друге боје, рецимо плаве. Ово ће спречити конфузију и даље покушаје отимања лопте међу играчима исте екипе.“

Играчи Ројал инжињерса на фотографији из 1872. годне/Википедија

Покретање Купа Фудбалске асоцијације је дало нови замајац развоју фудбалске моде, па су у финалу 1872. године играчи Вондерерса носили дресове розе и црних пруга, а тим Ројалс инжињерса је играо у мајицама са пругама тамно црвене и светло плаве боје. Розе боја на дресовима Вондерерса није била намерно одређена. У то доба боје на одећи још нису биле постојане. Пруге на дресовима Вулверхемптона су у почетку биле црвене, али су временом прањем избледеле до розе боје.

Нису сви учесници ФА купа били униформисани. У викторијанско доба израда дресова је била скупа. Зато је већина екипа играла у белој опреми са обојеним капама. Дресове су носили играчи из средње и више класе.

Препорука Фудбалске асоцијације о бојама на дресовима је била почетка тачка за даљи развој опреме. Сматра се да је први клуб који се јасно одредио какве ће дресове носити као заштитини знак био Блекбурн роверс.

У „Књизи о фудбалу“ из 1905. године, аутора Џонатана Расела, наведено је да је за опрему Блекбурн роверса основаног 1875. године изабрана плаво-бела капа, бела мајица са Малтешким крстом на левој страни што је знак преузет од Шроузбери школе коју су похађали први играчи тог клуба и браон панталоне.

Дресови Блекбурна 1875-2021.

Десен дреса је убрзо промењен. Десна половина дреса је обојена у тамно-плаво, по жељи чланова клуба са Малвери колеџа, а лева је остала бела са Малтешким крстом. Такве дресове је Блекбурн роверс носио до 1878. године.

Према наводима из „Књиге о фудбалу“, Малтешки крст је уклоњен 1882. године, јер је у међувремену добио негативно значење. У то време је одређено и да мајице буду подељене светло-плаве и беле четвртине. Такви дресови су названи „квотери“ – четвртине.

Како се фудбал развијао и постајао све популарнији, дресови су постајали заштитни знак клубова. Није дуго потрајало до откривања „златне жице“.

Дресови Нотинхем фореста 1865-2021.

Едвард Бак из Стокпорта је 1879. године основао „Букту“, породичну фабрику за израду униформе британске војске. Посао је цветао током Бурског рата (1880-81). Кад је оружје утихнуло морао је да пронађе нове клијенте. Нашао их је у Нотингему. Нотингем форест је од Бака наручио дресове једноставног дизајна: црвене мајице, беле панталоне и црвене чарапе. Од свих других дресови Нотингем фореста су се разликовали по томе што су имали знак произвођача.

Посао се брзо развијао и Бак је 1885. године „Букту“ преселио у Манчестер, где се и данас налази.

Креатори дресова су временом постајали све маштовитији, али једно је недостајало. Тимови су постали јасно подељени, међутим, и даље је било тешко разликовати играче у једном тиму.

Проблем је решен у Аустралији.

Причу како су играчи добили бројеве на дресовима објавио је „Јоркер“, лист Крикет клуба Мелбурн, у пролеће 2011. године.

„У мају 1887. године екипе из суседних колонија, селекција Тасманије и Фудбалски клуб Аделајд, стигле су у Мелбурн. Њихов долазак су омогућили власници спортских компанија Фредерик Бојл и Давид Скот.

Скот је дошао на идеју да сваком играчу стави број на дресу и да штампане картице са бројевима играча продаје гледаоцима по цени од једног пенија како би могли да их распознају.

Скотова идеја је примењена 28. маја 1887. године на утакмици Аделејда против Карлтона. Играчи оба тима носили су дресове са бројевима, али продаја картица није протекла према очекивањима.

Извештач Мелбурн панча је закључио да избор места на које су бројеви постављени није добро решење.

-Место на левој страни груди је лоше за постављање броја, тешко га је уочити – писало је у Мелбурн панчу.

Бејл и Скот су научили лекцију и већ на следећој утакмици, 30. маја, играчи Аделејда и Тасманије носили су дресове са бројевима на леђима. Овог пута су прослављали успех. Јавно су похваљени и од Његове екслеленције гувернера Викторије, сер Хенрија Брогама Лоха.“

Аустралијанцима припадају заслуге за идеју, али ФИФА утакмицу у Мелбурну не признаје за прву на којој су играчи носили бројеве на дресовима. Разлог је скоро па занемарљив. Играна је утакмица аустралијског фудбала, а тај спорт више личи на рагби него на фудбал.

Идеја је, ипак, заживела и Аустралијанци су наставили да је развијају. Интернационална федерација за фудбалску историју и статистику за прву утакмицу на којој су играчи носили бројеве на дресовима сматра меч Саут Мелбурн – Колингвуд игран 9. септембра 1911. године у осмини финала Аустралијске фудбалске лиге. 

Од Аустралијанаца су први идеју усвојили Јужноамериканци. Аргентински тим Зона норте и шкотски Ланарк су 10. јуна 1923. на пријатељску утакмицу у Буенос Ајресу изашли са бројевима на грудима дресова.

Играчо Зона норте и Ланарка/Википедија

У марту 1924. године утакмица Националног купа између Виспер бјуика и Фол ривера је забележена као прва у САД на којој су играчи носили дресове са бројевима. 

Идеја о бројевима на дресовима је од Аустралије до „колевке фудбала“ путовала скоро две деценије. У Енглеској ју је први прихватио легендарни менаџер Арсенала Херберт Чепман. На првенствену утакмицу против Шефилд јунајтеда 25. августа 1928. године послао је играче који су на дресовима носили бројеве од један до једанаест.

Херберт Чепмпан/Википедија

Није то Чепмен урадио да би навијачима помогао да препознају играче, већ је сматрао да ће својим играчима помоћи да се боље постављају током игре.

Арсенал је играо у то време најчешћој формацији 2-3-5. Чепмен је двојици централних одбрамбених играча дао бројеве 2 и 3. Везни испред њиг су носили бројеве 4, 5 и 6. Они у нападу су имали бројеве од седам до једанаест.

Већ следеће недеље играчи Евертона су на утакмици против Вулверхемптона носили дресове обележене бројевима од један до једанаест.

Гледаоци су новину добро прихватили, али на састанку Фудбалске лиге предлог о увођењу бројева на дресовима је одбијен уз образложење да не одговара стилу одевања играча.

Играчи Евертона и Манчестер ситија уочи финала ФА купа 1933/Википедија

Фудбалска асоцијација није била тако крута и дозволила је да у финалу ФА купа 1933. Играчи Манчестер ситија и Евертона носе бројеве са дресовима. На утакмици играној 29. априла 1933. на „Вемблију“ играчи Евертона су као званични домаћини носили дресове са бројевима од један до једанаест, а „гости“ из Манчестер ситија су играли у дресовима са бројевима од 12 до 22.

Фудбалска асоцијација је била задовољна реакцијом гледалаца, па су нумерисане мајице носили и репрезенетативци Енглеске на утакмици против Шкотске, 17. априла 1937. у Глазгову.

Отпор Фудбалске лиге је пао 5. јуна 1939. године кад је прописано да сви тимови морају да имају дресове обележене бројевима. Убрзо је избио Други светски рат и фудбал је стао. Такмичење је настављено 1946. и од тада је пропозицијама обавезно да тимови имају дресове са бројевима.

Кад су Енглези попустили, остатак планете је било лако освојити. Пренство света 1950. у Бразилу је прво на коме су репрезентације имале дресове обележене бројевима. Већ на следећем, 1954. у Швајцарској, играчи су носили дресове по списку пријављивања, од један до 22. Бројеви су додељивани обично по линијама тима и позицији у стартном тиму или међу резервама.

Изузетак је направио један – Енглез. Селектор Рон Гринвуд је играче за Првенство света 1982. у Шпанији пријавио по – абецедном реду. Повластицу да задрже уобичајене бројеве имали су једино капитен Кевин Киген (7) и голмани Реј Клеменс (1), Џо Кориген (13) и Питер Шилтон (22).

Бројеви на дресовима су обично откривали позиције играча. Чепмен је поставио основу. Како су се системи развијали, тако су се и играчи померали са почетних позиција. Временом су се бројеви 2 и 3 са места у средини поља померили на страну и постали ознаке бекова. „Гурањем“ у страну „двојку“ је понео десни бек, а „тројку“ леви бек. Тако се наметнуло да се фудбалски тим чита здесна налево, уместо уобичајеним редом слева надесно.

Нагла комерцијализација фудбала с краја 20. века је утицала да нестане традиционално обележавање стартног тима бројевима од један до једанаест. Лиценцирање играча је омогућило да свако игра са бројем под којим је пријављен за такмичење. Енглеска Премијер лига је уочи сезоне 1994/95. додала и презимена изнад бројева играча.

Било је и сналажљивих. Чилеанац Заморано није могао да у Интеру добије своју омиљену „деветку“ јер је била у власништву Бразилца Роналда. Зато је изабрао „1+8“, да би све сабрао у „деветку“.

Биксенте Лизаразу је на крају каријере у Бајерну носио број 69, због висине од 169 сантиметара.

Андреа Пирло је током каријере најчешће носио 21, због датума рођења оца и датума венчања.

Пеле/Википедија

Један број се, ипак, издвојио. „Десетка“ је постала ознака најбољег у тиму. Ниво „десетке“ је поставио Мађар Ференц Пушкаш, прославио ју је Бразилац Пеле, а сачували су је Марадона, Платини, Матеус, Пикси Стојковић, Зидан, Meси…

С друге стране, више од 200 клубова је повукло из употребе одређени број. Углавном су то учинили ради одавања почасти играчу који га је носио. Такве одлуке се доносе обично после извесног времена по завршетку каријере великог играча, ређе одмах по пензионисању, понекад постхумно.

Једини клуб у Србији који је повукао одређени дрес из употребе је Раднички из Ниша. На Чаиру нико не носи „десетку“. Тај број је носио Иван Крстић. Дете клуба, погинуо је 29. маја 2000. на терену од удара грома месец дана пре 20. рођендана. 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: