Бачена Последња вечера

Часовник је заустављен у 15.04. Из преполовљене летилице поред писте аеродрома у Минхену куљао је дим. Прича о 6. фебруару 1958. године и даље је једна од најтужнијих у историји фудбала. Дан кад су „Безбијеве бебе“ прешле у легенду, а да нису стигле да ураде оно што им је предвиђано.

Страдање фудбалера енглеског клуба занавек је спојило три града. Манчестер, Минхен и Београд. Сваки на свој начин памти несрећну генерацију клуба са Олд Трафорда. На жалост, Београд најмање и све мање.

Пре тачно 63 године Манчестер јунајтед је 5. фебруара 1958. у Београду на стадиону „Југословенске армије“ играо против Црвене звезде утакмицу четвртфинала Купа шампиона. Прва утакмица у Енглеској је завршена победом Јунајтеда резултатом 2:1. Реванш је завршен нерешено 3:3 и у полуфинале на утакмицу против Милана се пласирао Манчестер јунајтед.

Гости из Енглеске су преноћили у Београду. Одсели су у хотелу „Мажестик“. Следећег дана су кренули на пут. Морали су да пожуре. Фудбалска лига се противила учешћу Манчестер јунајтеда у Купу шампиона и није желела да им због гостовања у Београду одложи суботњу утакмицу против Вулверхемптона.

Авион компаније „Бритиш јуропиан еирвејза“ (British European Airways) полетео је са Старог аеродрома, који се налазио на простору где данас ничу све виши новобеоградски облакодери. На путу за Манчестер било је предвиђено доливање горива у Минхену.

Журба је узела велики данак. Снег на писти у Минхену онемогућио је „елизабетана“ двапут да полети. Трећи покушај је био кобан. Летилица није достигла неопходну брзину да би се подигла са тла, излетела је са писте и ударила у оближњу кућу. Од 44 путника и чланова посаде на месту је погинуло 20, још троје је преминуло у болници. Погинула су осморица фудбалера, међу њима и 21-годишњи Едвард Данкан, за кога кажу да је био најталентованији играч који се појавио у енглеском фудбалу.

Хари Грег, Весна и Вера Лукић у документарном филму Би Би Сија.

Несрећу су преживели трудна Вера Лукић и њена двогодишња кћерка Весна. Из запаљеног авиона изнео их је голман Хари Грег. За Веснин 25. рођендан „Би Би Си“ је снимио дирљив документарац o поновном сусрету са спасиоцем. Кратак филм може да се погледа на Јутјубу. Касније су слични сусрети постали редовни, па је Грег долазио и у Београд.

Минхенску трагедију је преживео и тадашњи југословенски дипломата Небојша Бато Томашевић (1929-2017). Задатак му је био да у јеку Хладног рата Енглезима помогне око административних послова на царини.

Последње године је проживео у Есену. Неколико година пре него је преминуо позвао сам га телефоном с намером да га питам за сећања о страдању Безбијевих беба. Његова кћерка није дозволила интервју, сматрајући да је већ „много пута испричао причу и да ништа ново нема да каже“.

Била је у праву. Томашевић је оставио детаљне записе о несрећи у Минхену.

„Сећам се да сам се пробудио на писти, потпуно го са јаким болом у нози… Чак сам био и без ципела. Видео сам авион који гори иза, људе који трче и јаучу. Једна жена је тражила бебу, улетела је у ужарену олупину… Онда сам видео голмана Харија Грега како излази из авиона са дететом у наручју. Била је то сцена из пакла“, записао је Томашевић у књизи „Орлов крш“.

Минхенска трагедија је овековечена и у одличном филму „Јунајтед“ из 2011. године. Филм је оживео приче како су неки од играча сматрали да је боље да седе у задњем делу авиона. Томашевић је у својој књизи написао нешто слично.

Један од стјуарда је пре последњег покушаја да узлетимо молио да седне на моје место у задњем делу авиона, па сам ја прешао на његово у предњем делу. Он је погинуо, ја сам преживео“, сећао се Томашевић.

Писао је Томашевић и да му је Мат Безби, чувени тренер и творац тима који је назван „Безбијеве бебе“ током опоравка у болници у Минхену причао да се више никада неће ући у авион. Опоравио се и на сву срећу прекршио дато обећање.

У Манчестер јунајтеду су деценијама одржавали контакт са Томашевићем. Клуб му је уредно слао позиве за обележавање сваке годишњице страдања у Минхену. Редовно их је одбијао. Прихватио је тек 2008. године да присуствује обележавању 50. годишњице Минхенске трагедије. Тада је први пут посетио Олд Трафорд и први пут се срео са преживелим сапутницима.

У Манчестеру сваке године одају почаст страдалима у Минхену. На Олд Трафорду је постављена спомен плоча са фотографијом тима који је последњу утакмицу играо на данашњем стадиону Партизана. Први пут после много година делегација клуба неће положити цвеће поред споменика у Минхену. Немачке власти су због пандемије ковида забраниле летове из Уједињеног краљевства.

Меморијална плоча на Олд Трафорду

Немци брижљиво чувају успомену на страдале путнике „елизабетана“. У минхенском предграђу Трудеринг, тамо где се 1958. године налазио аеродром, постављен је дрвени споменик. Само неколико метара даље, 2004. године је постављен мали гранитни споменик чију израду је платио Манчестер јунајтед.

Сећање на Безбијеве бебе у Београду је дуго чувао хотел „Мажестик“. У фебруару 2014. године сам затражио дозволу да фотографишем успомене хотела на госте из Енглеске и о томе напишем текст у „Спортском Журналу“. Љубазно особље ми је дозволило да фотографишем шта желим. Девојка чије име се нисам ни потрудио да запамтим, а која се представила као „пи-ар хотела“, потрошила је доста времена да пред мене стави све брижљиво укоричене новинске текстове о утакмици из 1958. године и многе писане касније. Оригиналне фотографије из дана кад је Манчестер јунајтед гостовао у Београду биле су постављене у једном ходнику, на жалост мало даље од очију гостију.

Мени са аутограмима фудбалера Манчестер јунајтеда

У том ходнику успомена стајало је нешто посебно драгоцено. Мени за 5. фебруар 1958. године украшен аутограмима свих фудбалера Манчестер јунајтеда. У сећању ми је још неколико мањих сличних картица са мањи бројем потписа. Запис о последњој вечери Безбијевих беба.

Урадио сам шта сам могао. Иако нисам био задовољан квалитетом фотографија, закључио сам да боље нећу тада моћи да направим. Морао сам да пожурим назад у редакцију и напишем текст. Знајући шта има у „Мажестику“ могао сам боље да се припремим за неку следећу причу.

Последња фотографија Едварда Данкана

Следећа прича је дошла у фебруару 2018. године. Манчестер јунајтед је послао јуниорски тим у Београд на утакмицу омладинске Лиге шампиона против Бродарца. Гостовање се подударало са обележавањем 60. годишњице Минхенске трагедије. Дечаци из Јунајтеда су положили цвеће на терен стадиона Партизана и минутом ћутања одали почаст несрећним Безбијевим бебама.

Годишњица ми се чинила као одлична прилика да направим нову причу и боље фотографије из „Мажестика“. Поново сам отишао до хотела. Овог пута у холу ме је сачекао рмпајлија у елегантном оделу светло-браон боје. Објаснио сам му зашто сам дошао и замолио га да ми дозволи да поново видим успомене о боравку Манчестер јунајтеда у Београду.

О, па ми смо то бацили онда кад смо реновирали. Биле су то неке старе новине и слике“, рекао ми је рмпајлија на акценту јужне државе која има море.

Бацили? Старе новине? Старе слике?

Жао ми је што није било никога да услика мој израз лица док сам у глави понављао оно што сам чуо, не верујући да је неко то изговорио. Нисам могао да обрадим информацију да је некоме пало на памет да баци успомене на последњу ноћ Безбијевих беба, још мање да је неко то заиста урадио.

Нестале су последње фотографије генерације играча Манчестер јунајтеда којима је предвиђано да ће на другачији начин заузети место у историји фудбала у односу на онај како им је судбина то наменила. Портрети, фотографија тима, јеловници са аутограмима, новински записи…

О, па ми смо то бацили онда кад смо реновирали.“

Запрепашћен, без речи сам се окренуо пред рмпајлијом и кренуо као излазу хотела. Даље сам једва пронашао пут до редакције.

Бачено!

Нешто сам, ипак, урадио. Написао сам целу страну о 60. годишњици Минхенске трагедије. За следећи дан сам имао заказан интервју са тренером Јунајтедових омладинаца Никијем Батом. Да бих показао Енглезима колико смо озбиљна новина, понео сам неколико Журнала да виде како смо обележили годишњицу Минхенске трагедине. Представник за медије Манчестер јунајтеда замолио ме је да му оставим све Журнале. Објаснио ми је да ће их однети у Манчестер и изложити у клупском музеју. Није му сметало то што је текст на ћирилици, важан му је био документ о времену садашњем и прошлом.

У октобру следеће године је Манчестер јунајтед дошао у Београд на утакмицу Лиге Европе против Партизана. За госте из Енглеске је организована свечана вечера. У „Мажестику“. Енглези су знали где долазе и у хотел су улазили као у храм. У лобију хотела на неком штафелају стајао је репринт једне фотогафије на којој су били обележени чланови експедиције Манчестер јунајтеда из 1958. године. На брзину је негде пронађена новинска фотографија оригиналне фотографије и направљена је копија. Оригинална фотографија је стајала урамљена у „ходнику успомена“, на позлаћеној полочици је на српском и енглеском писало „Вечера у ресторану хотела Мажестик“.

Касније сам сазнао да није баш све уништено. У неким ранијим дипломатским акцијама, једном од амбасадора Велике Британије у Југославији је поклоњена једна од картица са менијем и потписима 14 играча. Син амбасадора је продао картицу на аукцији у Лондону. Купио ју је један приватни колекционар за 12.000 фунти.

One thought on “Бачена Последња вечера

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: