Плава копачка

Пролеће 1973. године, 23. дан марта. У дербију 21. кола првенства Југославије загребачки Динамо је на Старој Карабурми против ОФК Београда после првог полувремену водио 2:0. У другом полувремену је играо само Слободан Сантрач. За 45 минута постигао је четири гола. ОФК Београд је победио 4:2.

„Не знам шта нам је било. Обично бисмо водили 1:0 кад би противник дошао до рампе пред стадионом“, причао ми је Сантрач кад сам га током припреме материјала за монографију ОФК Београда подсетио на утакмицу против Динама.

Сантрач је цео дан могао да прича о фудбалу. Само га је требало питати и кренуо би надуго и нашироко.

На две теме никад није хтео да прича.

Једна је живот ван фудбала. Ретко је давао интервјуе и кад је требало да прича о утакмицама, а живот ван стадиона је био недодирљив. Лако му је и било, у оно време новине су биле пристојне. Синове, Александра и Ненада је доводио на стадион, долазили су на утакмице, али није их гурао на терен.  

Друга тема о којима није говорио су голови. Лично је избројао да је постигао 1.301 гол, али ни клештима нисам могао да му извучем причу о бар једном од два које је постигао у најлепшем финалу Купа Југославије, у победи ОФК Београда против загребачког Динама резултатом 6:2.

Тим ОФК Београда са пехаром Купа Југославије 1966.

А посебно је волео да тресе мрежу Динама. У септембру 1972. ОФК Београд је у Загребу победио 4:0. Сантрач је постигао три гола.

„Тада није било снимака са утакмица које смо могли да гледамо и анализирамо противнике, али могло је понешто да се сазна. Ја сам увек гледао шта раде бекови и халфови противника. Знао сам им добре и лоше стране, знао сам како стартују на лопту, која нога им је одразна. Много смо разговарали на тренинзима, причали смо како лопта може да се одбије од стативе, где ће да падне ако је бек лоше удари. Наша тактика је била да противника натерамо да погреши“, причао је Сантрач о својим головима.

Много година касније, и кад је постао селектор, више је причао о играчима одбране него о нападачима. После једног дербија Црвене звезде и Партизана на „Маракани“ повезао ме је до редакције. Због клупске припадности према мени је обично био отворенији него према другим колегама причајући о мукама које је имао пред Првенство света 1998.

„Лако ћемо за напад. Пикси, Дејо, Мијат… Даће неко од њих гол. Наши проблеми су у одбрани. Немамо бекове. Погледај Бразил. Сви причају какве нападаче има Бразил и ко даје голове. Нико не види како Бразил игра одбрану, а Бразилци имају најбоље дефанзивце на свету. Лако им је да нападају кад имају најбољу одбрану. Освојили су светско првенство 1994. играјући са двојицом играча у одбрани, јер су бекови играли као крила. Кад бисмо ми имали бар мало од тога“, причао је Сантрач.

Колико је добро познавао одбрамбене играче показао је рекордом југословенских шампионата. Постигао је 218 голова. У сезони 1971/72. постигао је 33 гола на 34 утакмице. Кад је постигао 30. гол и оборио рекорд Боре Костића у броју голова у првенству, саиграчи из ОФК Београда су га на раменима однели до центра терена Омладинског стадиона.

Рекордом је освојио Бронзану копачку Европе. Златну је однео чувени нападач Бајерна Герд Милер са 40 голова, и даље недостижним рекордом у Бундес лиги. Сребрна је припала Грку Антонису Антонијадису из Панатинаикоса са 39 голова.

Сезону раније Златну копачу је освојио Сантрачев клупски саиграч Јосип Скоблар, али је то урадио као нападач Олимпика из Марсеља. Скобларова 44 гола и даље су рекорд француских шампионата.

„Сантрач је био изнад и испред свих. Давао је голове невероватном спретношћу. Играо је изврсном техничком умешношћу, интелигенцијом и интуицијом. Тако здружене три врлине анулирале су недостатак његове физичке конституције, висину средњег раста, али ближе нижима. Није имао мишићну масу, па се против кршних и високих штопера борио умом, лукавством, техником и хитрином. Као мунгос знао је у правом моменту да скочи ка плену – лопти – и пошаље је у гол“, записано је у монографији ОФК Београда.

Слободан Сантрач је рођен 1. јула 1946. у Коцељеви, између Уба и Ваљева. Голгетерски ген је показао већ на школским турнирима. На једном је за противника имао тим школе месец дана старијег Драгана Џајића. Завршено је 4:4. Џаја је дао четири гола, Сани је одговорио истом мером.  

Сантрач и Џаја су се срели и у финалу Омладинског купа 1963. Џаја је играо за јуниоре Црвене звезде, Сантрач за омладински тим ваљевског Металца. Трофеј је однео Сантрач. Металац је победио после једанаестераца.

Кад су се замомчили, Џајић је прешао у Црвену звезду. Сантрача су „уловили“ ловци на таленте ОФК Београда. У јулу 1965. дошао је на тренинг да покаже шта зна. Одмах је изборио место у тиму. Створен је чувени „трио С“. Дивили смо се нападу Барселоне Меси-Нејмар-Суарез. Ливерпул годинама хара са тројком Салах-Мане-Фирмино. Пре више од пола века ОФК Београд је имао нападачку тројку Самарџић-Сантрач-Скоблар

Слободан Сантрач и Јосип Скоблар

На жалост, заједно су играли само једну сезону, 1965/66. Донели су ОФК Београду четврти Куп Југославије, победом против Динама 6:2. Убрзо после те утакмице Скоблар је отишао у Олимпик из Марсеља, Самарџић холандски Твенте. Сантрач је остао да са Илијом Петковићем води напад „романтичара“.

За ОФК Београд је играо до 1974, а онда отишао у Швајцарску, у Грасхоперс. Знао сам да није пристојно питати га зашто је отишао међу „скијаше“, уместо у „фудбалске земље“ попут Француске, Холандије или Немачке и ретко сам посезао за том темом.

„У ОФК Београду смо играли за славу, али се од славе не живи“, рекао би кад би наслутио да чекам одговор.

Слободан Сантрач

Никад га нисам питао зашто је то урадио. За дечака који је одрастајући на Старој Карабурми чекао суботу да би гледао како Сантрач постиже голове прелазак у други градски клуб био је поступак који није могао да се објасни и нисам ни тражио објашњење. Могли смо да причамо о свему другом, само не о томе зашто је отишао у Партизан и како је тамо играо.

Испоставило се да није лоше играо. За три сезоне је на 64 утакмице постигао 29 голова. То му је био просек слабијих сезона у ОФК Београду.

У лето 1980. године је прешао у Галенику. Незамисливо. Велики Слободан Сантрач је из Партизана прешао у локални земунски фабрички клуб. Касније смо сазнали да га је Партизан уступио Галеници за млађег нападача. Сантрач је отишао у Галентику, а у Партизан је дошао Драган Манце.

Сантрач је за Галенику играо три сезоне. Постигао је још 31 гол и окачио копачке о клин.

Од фудбала је дуго одмарао. Повремено је долазио на Стару Карабурму, погледао неку утакмицу првог тима, чешће бацао поглед како играју омладинци.

Оно што се касније догађало није више прича о великом голгетеру.

Неколико година је одмарао од фудбала. Тренерског посла се латио кад га је Миљан Миљанић наговорио да заједно спасавају фудбал у време санкција у првој половини последње деценије прошлог века. Поставио га је за селектора репрезентације Прве лиге која је склепана играла неке утакмице по „остатку“ Југославије.

Кад су санкције пале, Миљанић је Сантрача именовао за селектора. Тада почиње прича коју углавном знају данашњи „љубитељи фудбала“. Тим пун звезда светске класе је одвео на Првенство света 1998. у Француској. Квалификације су завршене данас чувеним баражом против Мађара и победама 7:1 у Будимпешти и 5:0 у Београду.

Сантрач је жреб за бараж пратио са новинарима у просторијама Фудбалског савеза. Кад смо добили Мађаре радосно је скочио са столице. Сутрадан су у новинама освануле критике због таквог поступка селектора.

„Шта је требало да урадим? Да плачем? Могли смо да извучемо Белгијанце, Русе или Украјинце, а добили смо Мађаре. Па сви су скочили од среће, зашто не бих и ја“, одговарао ми је годинама касније.

После Мондијала 1998. уз визионарску препоруку Миљанића је отишао у Кину, у Шандонг. Био је међу пионирима који су развијали фудбал у земљи која је тек одшкринула врата према свету.

„Шандонг је скроман клуб, из мале провинције од 80 милиона људи“, објашњавао је где ради.

Радио је само кад би проценио да има добрих разлога да се сели из Београда. Прихватао је посао селектора Саудијске Арабије (2001), касније и Македоније (2005), повремено би „скокнуо“ до Кине.

Пензионисао се 2011. и вратио у ОФК Београд да помогне угледом и именом, као члан Скупштине и саветник. Није хтео у управу, ни на тренерску клупу. Само је хтео да буде близу.

Једном се вољом ловаца на сензационалистичке приче нашао у измишљеном догађају. Креатори „Инсајдера“ су у документарцу „Правила игре“ навели глупост да је Сантрач био „омражен селектор“. Као „доказ“ су понудили причу са анти-владиних простеста током 1996. године наводећи да су демонстранти носили транспаренте „Слобо Сантраче“, поредећи тадашњег селектора са Слободаном Милошевићем.

Стицајем околности, баш тих дана је репрезентација играла против Шпаније утакмицу квалификација за СП 1998. Имали смо „страшан“ тим, али смо глатко изгубили 0:2. Мало ко је знао да су Шпанци тада намерно утакмицу заказали у Валенсији, где је на лечењу био син Предрага Мијатовића.

Слободан Сантрач у војничкој униформи са синовима

Разочарање после утакмице било је велико. За пораз је окривљен Сантрач због опрезне тактике, али једина веза између демонстрација и фудбала био је духовити „шетач“ који је пред Фудбалским савезом Југославије на Теразијама 35 подигао транспарент на коме је заиста писало „Слобо Сантраче“, као поређење политике Слободана Милошевића са једном фудбалском утакмицом.

Све ово сам написао и у тексту у Спортском Журналу. Кад је објављен, позвао ме је Ненад Сантрач и захвалио ми се. Сантрач сениор је само одмахнуо руком.

„Пусти то. Заборавиће то људи за три дана. Изгубили смо од Шпаније, али смо играли на светском првенству“, причао је Сантрач.

Никад га нисам питао „шта би било да је било“. Како бисмо завршили светско првенство да смо у другом колу у групи задржали вођство 2:0 против Немачке (2:2) и освојили прво уместо другог места у групи? Играли бисмо против Мексика, овако смо отишли на Холандију. Шта би било да је Мијатовић против Холанђана из једанаестерца погодио гол, а не пречку? Да ли би нам у четвртфиналу било боље против Хрвата или Аргентинаца? На таква питања није хтео да одговара.

Слободан Сантрач је преминуо 13. фебруара 2016. од срчаног удара. Трофеј намењен најбољем стрелцу српског првенства носи његово име.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: