С лоптом око света

Музеј фудбала у кинеском граду Линзи/Википедија

Енглеска је, кажу, колевка фудбала. Ако је тако, колевку је мало помало склапао цео свет. Тачније, свака позната цивилизација.

Ово је прича о играма с лоптом које су направиле фудбал.

Лопте пронађене у египатским гробницама/Википедија

Најстарије лопте су пронађене у Египту, на археолошком налазишту у Сакри, удаљеном 30 километара јужно од главног града Каира. Међу ископинама гробова Хотепсехумија, оснивача Друге династије чија је владавина уоквирена између 2845. и 2825. године пре нове ере, и у степенастим пирамидама краља Џосера, оснивача Треће династије који је владао од 2667. до 2648. године пне нађене су ланене лопте пуњене палминим лишћем и папирусом.

Нису, на жалост, откривени и записи како су лопте коришћене. Археолози и историчари претпостављају да су лопте употребљавали свештеници током обредних ритуала, а можда и деца у неким играма. Грчки историчар Херодот (484. – око 425. година пне) је у путописима о Египту писао да је виђао како деца у некој игри трче за лоптом и шутирају је.

О играма с лоптому античкој Грчкој је мало познати, али је понешто од заборава сачувао Хомер у делу „Одисеја“.

Описујући Одисејеву избављење од бродолома, Хомер у Певању шестом пише како је његов јунак доспео на острво Фаијаке. На плажи га је нашла Наусијакија, кћерка краља Аликиноја, док се са дворкињама на обали мора играла лоптом.

Играч с лоптом у античкој Грчкој/Википедија

Конкретан доказ о играма с лоптом у античкој Грчкој налази се у Националном музеју археологије у Атини. На једној од сачуваних камених фасада приказан је младић како дечаку приказује вештину жонглирања лопте.

На каменој плочи из 510. године пре нове ере насликана је група младића међу којима се један од њих припрема да лопту захвати ударцем налик волеј. Више сличних сцена је сачувано на грнчарији.

Грци су имали више врста лопти и имена за њих. Најчешће је коришћена „свахира“, од које је настала реч „сфера“. Обично су прављене од надуване бешике животиње обложене кожом. Пуњене су вуном, коњском длаком, перјем, брашном, песком… Бојене су различитим бојама, у зависности којој су игри намењене.

Највећи допринос старих Грка савременом фудбалу је епискирос, игра о којој је запис оставио Јулијус Полудеукес (150-200), у читељ реторике и говорништва на Академији у Атини. У делу „Речник ономастикон“ из 180. године писао је како се игра епискирос.

„Играју две екипе са по 12 или 14 играча. Одвојени су линијом направљеном од креде, а иза сваке екипе обележена је још једна линија. Циљ игре је добацити лопту преко друге екипе до супротне линије, не прелазећи ону на средини.“

Због недовољно јасног објашењеа како играчи пребацују лопту епискирос својатају рукомет и одбојка.

Много мање непознаница је са харпастумом, игром коју су играли древни Римљани. Назив „игра малом лоптом“ већ наговештава у ком правцу иде прича. Настала је сусретом римских освајача и Грка око 146. године. Римске легије су однеле харпастум у све делове империје, па се игра помиње и у записима из деветог столећа.

Харпастум јеигран малом, тешком лоптом, пречника око 25 сантиметара, направљене од животињске коже напуњене крзном, на правоугаоном игралишту димензија сличних данашњем фудбалском терену. Линије су означавале ивице и средину терена.

Играла су два тима са по пет до дванаест играча. Задатак је био да екипа задржи лопту на својој половини, док су противници покушавали да је преотму и пренесу на своју половину. Правила су одређивала да је дозвољено нападати једино играча са лоптом.

Надгробна плоча из римског доба са играчем харпастума у Сињу/Википедија

Приче из римског доба откривају да је Гај Јулије Цезар (100-44. пне) био страствен и добар играч харпастума.

Харпатсум није био само војничка игра. Веома су је волела и деца. У хрватском граду Сињу пронађена је надгробна плоча која приказује дечака са лоптом за харпатсум.

У Италији последњих двадесетак година организују “утакмице” у харпастуму као туристичке атракције. Игра коју приказују је много ближа рагбију него фудбалу

У земљама Југоисточне Азије и данас је популарна сепактакра, негде позната и као рага.

У игри учествују две екипе са по три играча, на терену величине 13,4:6,1 метара. Циљ је лопту од плетене трске ногом или главом пребацити на половину противника преко мреже на висини од 1,55 метара. Поен добија екипа када лопта падне у поље противника.

Детаљ са утакмице сепакатре/Википедија

Најстарији записи о сепактакри датирају из 15. столећа, а од 2011. године постоје и светски шампионати. Утакмице привлаче десетине хиљада навијача. Најбоље су, наравно, репрезентације из региона Јужне Азије. Такмиче се у три дисциплине у мушкој и женској конкуренцији: парови, екипе са по три члана, мешовито и “хуп”, игра у којој је потребно лопту убацити у мрежу постављену на пет метара висине.

ФИФА је за претечу фудбала признала кинеску игру цу-ју. Име је сложеница две речи: цу- ударити, ју-лопта.

Најстарији записи о цу-јуу потичу из периода познатог као Ратови провинција (476-221. година пне).

Древна слика играча цу-јуа/Википедија

Настала око града Линзија, у зачетку је то била сурова војничка игра у којој су ратници трчали за лоптом не бирајући начин да до ње дођу или да је ударе.

Тако је потрајало до трећег столећа старе ере, кад је Кином завладала династија Хан. Цу-ју је изашао из војничких логора и почела да осваја и високу класу.

Нови играчи су променили правила и забранили насиље. На двору цара Вуа (141. -87. пне), описаног као великог љубитеља цу-јуа, направљено је игралиште на коме је постављено шест „статива“ у облику полумесеца кроз које је требало пробацити лопту

У време династије Танг (618-908) кожналопта испуњена перјем је замењена лакшом, што је омогућило да се развију нове верзије, а три су се издвојила:

Стил пет страна: Играно је на правоугаоном терену међу зидовима. На оба краја терена налазило се по шест „голова“, полукружних рупа у зиду. Пред сваком рупом је стајао „голман“. „Гол“ је било тешко постићи, па је побеђивала екипа која то прва уради.

Кипи-апи: Играчи су се трудили да жонглирањем што дуже задрже лопту у ваздуху. Кад би жонглирали узвикивали би „кипи“, а кад би је додавали другом играчу викнули би „апи“.

Ратнички стил: Ова игра је била део војничког тренинга. Играчи, са по три или четири у екипи, трудили су се да лопту што дуже одрже у ваздуху и на тај начин постигну „гол“ тако што би је убацили у мрежу постављену на стуб у средини поља.

Демонстрација “ратничког стила” цу-јуа у Кини/Википедија

Око осмог века цу-ју је престао да буде игра мушкараца. Заиграле су га и девојке и то вема добро. Сачувана је прича о једној седамнаестогодишњој девојци која је у једној од верзија цу-јуа победила групу војника.

Златно доба цу-јуа је трајало од 960. до 1276. године. Током три века су настали клубови и зачет је „фудбалски професионализам“. Игра је била толико популарна да су играчи плаћали тренере, а клубови играче.

Временом су се развијале нове верзије цу-јуа, у свакој је захтевана одлична вештина играња ногом.

Лопта за цу-ју у Музеју фудбала у Линзију/Википедија

У 17. веку је популарност игре почела да јењава. До почетка 20. столећа сачувана је у манастирима као церемонијална игра. Доласком мисионара који су у Кину донели фудбал скоро је потпуно занемарен.

Цу-ју, ипак, није заборављен. ФИФА је 15. јула 2004. године признала игру као зачетника фудбала. Током посете тадашњег председника ФИФА Јозефа Блатера Кини град Линзи је проглашен за родно место фудбала.  У Линзију је отворен и Музеј фудбала са мноштвом артефаката о древној игри и демонстрацијама раних верзија цу-јуа.

У древном Јапану игран је кемари. Име је, такође, сложеница од две речи: ке – ударити, шутнити, и мари – лопта.

Најстарији запис о игри потиче из 645. године, али историчари сматрају да је игра стигла из Кине четири века раније као цу-ју.

Игра је доста једноставна. Група између два и дванаест играча има задатак да жонглирањем ногом лопту задржи у ваздуху. Лопта, пречника између 20 и 25 сантиметара, прављена је од коже дивљачи и пуњена јечмом.

Демонстрација игре кемари у храму Шинто/Википедија

Играно је на кикутсубу, квадрату страница шесто до седам метара. Аристократија је на својим имањима имала травнате терене, а поред сваке странице сађена је једна врста дрвета: трешња, јавор, врба и бор. Цветајући у различито доба године звек су ширили леп мирис око игралишта.

Играчи су носили карингу, посебну врсту „дресова“, китњасте кимоне уз које је обавезан и велики шешир.

Играчи кемарија су се звали куге. Играч који би први ударао лопту називан је маријаши. Док би жонглирао сваки пут кад би урадрио лопту викнуо би „аријааа“ ( у преводу „имам је“), а кад би је додао другом играчу викнуо би „арио“ (ево је).

Игра није била такмичарска и није било бројања поена. У најраније доба је била део светковина на царском двору. Касније се проширила Јапаном и постала чак део позоришних представа.

Период између десетог и 16. века је било златно доба кемарија. У то време игра је била муза многим песницима и писцима. Сачувана је и легенда о цару, врсном играчу кемарија, који је у жељи да помогне саиграчима жонглирао лопту преко хиљаду пута. Песник је записао да је цар „узео лопту и за небо је закачио“.

Данас кемари може да се види у храму Шинто у Кјоту, где га 14. априла сваке године свештеници играју током обреда посвећеног божанству Седај-мјођин.

ФИФА је признала кемари као једну од претеча савременог фудбала.

О уграма с лоптом у Аустралији је мало познато. Најстарији записи оставњени су у 19. веку, доласком енглеских колониста.

Први запис је сачињен је 1841. године и помиње марнгрук. На језику аустралијских староседелаца из племена Гундитјмара који су настаљивали западну област државе Викторија „марнгрук“ значи – „игра“.

Цртеж с приказом игре мангрук/Википедија

Марнгрук је играло до 50 играча без такмичарског задатка. Једино што су радили било је да трче преко поља и да с једног на други крај носе или шутирају лопту.

Историчари спорта сматрају да је марнгрук имао пресудан утицај на развој аустралијског фудбала, игре сличније рагбију него фудбалу.

Аустралијски староседеоци сматрају мангрук важним делом своје културе и чувају игру од заборава, а то чине и спортисти. Од 2002. године, Лабудови из Сиднеја и Есендон из Мелбурна, једном годишње играју за Мангрук трофеј. Игра се по правилима аустралијског фудбала.

Немачки зоолог Вилијам Бландовски (1822-1878) у путописима кроз Аустралију описао је вогабалири. Писао је како се група деце труди лопту напуњену травом жонглира лопту.

Воганалири је део часова физичке културе у многим аустралијским школама, а 2010. године Фудбалски савез Аустралије је игру представио као део кандидатуре Аустралије за организацију Првенства света 2026.

Народи Јужне и Средње Америке нису познавали писмо, па су прве записе о играма с лоптом у том крају планете оставили шпански освајачи. Познато је много игара, а најчувенија је пок-а-ток.

Први пут је документована 1519. године, али има доказа који је враћају чак до 1600. године пре нове ере.

Цртеж игре пок-а-ток

Пок-а-ток је игран на фестивалима Маја. Верује се да је имао церемонијално значење. Играчи су представљали божанства, а лопта Сунце. Играле су две екипе са по седам играча. Игра је била насилна, па су играчи носили штитнике од јастучића како би се заштитили од удара и до три килограма тешке лопте од каучука. Задатак је био пробацити лопту кроз круг на камену постављеном на разлчите висине.

Најбоље је очувано игралишта за пок-а-ток је нађено у Чичен-Ици, на полуострву Јукатан у Мексику. УНЕСКО га је прогласио светском баштином.  

Једно од седам игралишта у Чичен-Ици је дугачко 166 метара и широко 68 метара, оивичено каменим зидовима на коју су постављени камени са рупом ширине до 15 сантиметара кроз коју је требало пробацити лопту.

Потомци Маја и данас играју верзију пок-а-тока у којој је дозвољено лопту ударити само лактом, коленом, бутином и куком.

Терен за пок-а-ток у Чичен-Ици/Википедија

Према наводима Алфреда Киофа у књизи „Пут Маја“ играчи победничке екипе су били церемонијално жртвовани боговима одрубљивањем главе. Неки историчари су оспорили ове наводе, сматрајући да је вероватније да је жртвован вођа поражене екипе.

Верује се да је пок-а-ток потекао од Олмека и да је настао око 1.200 године пре нове ере. Астеци су између 1200. и 1521. године развили своју верзију игре и и назвали је тлачтли.

Домородачка племена Северне Америке су оставила много трагова о древним играма. Међу њима су сачувани записи о пасукуакоховогу – у преводу „они који су се окупили да ударају лопту ногом“. Записи потичу с краја 16. и почетка 17. столећа, али има разлог за веровање да је игра постојала много векова раније.

У игри су учествовале две групе са по 500 играча. Играно је на великом пољу, а задатак је био лопту, кожну мешину испуњену травом, прегурати преко „гол-линије“. „Утакмице“ су трајале сатима, а по завршетку играчи би се окупљали на великој гозби.

Снег и лед најчешће подсећају на зимске спортове, али Ескими са Аљаске и севера Канаде осмислили су аскатук, игру чији је слободан предвод „лоптање на леду“.

Нема података на основу којих би било могуће одредити кад је игра настала. Познато је једино да се појављује у легендама Инуита, народа који живи на простору САД, Канаде и Исланда.

Аскатук су играле две групе неодређеног броја играча. Уочи почетка екипе би стале на почетак своје „половине терена“. Игра је почињала трком играча према лопти на средини поља. Циљ је био лопту шутирати и гурати до „гола“ обележеног на крају противничке половине.

Играчи аскатука су смишљали имена екипа. Обично су то била имена птица и риба. Група која је изабрала име рибе игру би почињала од стране поља ближег реци, они који би изабрали име птице стајали су ближе шуми.

Док је лопта кружила светом, Европа је прошла кроз мрачни средњи век. С ренесансним добом се вратила и игра.

После пропасти Римског царства на Апенинском полуострву је замро харпастум. Заменио га је калчо.

Сматра се да је калчо настао у 15. веку у Фиренци, где су га на Тргу Санта Кроће играле младе аристократе сваке вечери између Богојављања и почетка ускршњег поста.

Окупљали су се у четири групе, у зависности из ког дела града долазе и имали су „дресове“ различитих боја. Санто спирито су били бели, Санта Марија Новеле су носили црвене мајице, Сан Ђовани је био обојен у зелено, а „домаћини“ из Санта Кроће у плаво.

Калчо на гравури из 1688. године/Википедија

У игри учествују два тима са по 27 играча. Задатак им је да користећи руке и ноге убаце лопту у „гол“ на супротној, противничкој страни терена. У пољу стоји један судија, а шест на линијама игралишта. Све их нагледа врховни судија. Итакмица траје 50 минута. У борби за лопту од животињске коже дозвољене су скоро све врсте грубости, па су тешке повреде уобичајене последице „игре“.

Није познато зашто је калчо у почетку био везан за религијске датуме, али је могуће да је управо због тога Католична црква благонаклоно гледала на насилну игру. Забележено је да је 1574. Године у Венецији током посете француског краља Анрија Осмог (1573-1575) организована утакмица калча. Краљ није био импресиониран. Записане су његове речи.

„Превише мала да би био рат. Превише груба да би била игра.“

Калчо се данас може видети у граду у коме је и настао. Фиренца сваке године 24. јула на прослави Дана светог Јована Крститеља организује утакмицу калча. Догађај је велика туристичка атракција. Калчо је искоришћен и за сцене филма о Џејмсу Бонду „Зрно утехе“.

Римске легије су донеле харпатсум на подручје Француске око 50. године пре нове ере. Игру су презуели Келти из Галије, да би временом направили своју верзију и назвали је – сол, у преводу сунце. Игра се проширила по Француској и у неким деловима земље је позната као соле и шоле.

Историчари обично наводе да је играна на церемонијама посвећеним једној од победа Гала над Римљанима. Лопта је симболично представљала сунце, које је било један од симбола обожавања Гала.

Приказ игре соле на гравури из 1750.године/Википедија

Постоје и претпоставке да је соле име добио јер је игран у време летњег и зимског солстиција. Ово објашење делује уверљивије. Келти су с посебном пажњом обележавали два дана у години, летњу и зимску равнодневицу.

Најстарији документи о игри потичу из 1147. године. У њему стоји запис којим се захтева „исплата новца и седам балона „лопти“ за соле највећих величина“.

Смањењем утицаја Келта и ширењем хришћанства, соле је постао игра за забаву у време Божића и Ускрса, понекад на свадбама или дана свеца заштитника села.

Као и прилику, лако је било пронаћи и игралиште. Добра је била свака пољана, градски трг, шума… Најчешће су у игри учествовала два села. Игра је почињала постављањем лопте на средину поља или на границу између села или парохије. Задатак је био да се лопта трчећи, носећи или шутирајући преко њива, потока, ровова и кроз шуму унесе у свој табор, до сеоског трга или пред цркву. Време игре и број играча нису били ограничени.

Лопта је била прилично велика и обично је прављена од свињске бешике обложене кожом. Уочи игре би учесници изводили ритуално освештење лопте. Опрали би је водом, а затим уваљали у пепео.

Ритуал је имао и практичну сврху. Лопта натопљена водом и обложена пепелом је била чвршћа и издржљивија.

Понекад би у лопту било стављено писмо с поруком, па је на крају игре морала бити симболично пробушена као приношење жртве како би писмо било извађено и прочитано.

Временом је соле постао распрострањен по целој Француској и врло популаран, али је имао и моћне противнике. Сматрајући да насилна игра због повреда одваја сељане од пољских радова, француски краљ Филип Пети (1316-1319) је у последњој години владавине забранио соле. Шарл Пети (1364-1380) је прописао да „соле не може да се појављује међу играма које служе за развој тела“. Шарл Шести (1380-1422) је потврдио забрану соле.

Упркос забранама народ је наставио да игра соле и игра се пробијала кроз векове. Врхунац је достигнут 1841. кад је у нормандијском селу Бел-ен-Холм са 2841 становником одигран соле са 800 играча и 6.000 гледалаца.

Убрзо по тој светковини соле је државним указом забрањен, што је отворило простор за игру која се у то време развијала преко Ламанша, у Великој Британији, под именом фудбал.

О  играма с лоптом на британском острву које су уобличиле фудбал писаћу у једном од следећих текстова.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
<span>%d</span> bloggers like this: