Шешир господина Андрејевића

“Борсалино” шешир

Знате ли причу о шеширу Михаила Андрејевића?

То је вероватно најлепша легенда нашег фудбала. Прича о томе како је чувени Андрејка преварио Италијане и репрезентацију Југославије увео у финале фудбалског турнира на Олимпијским играма 1960.

Југославија је у полуфиналу играла у Напуљу против Италије. Селектор Aлександар Тирнанић је на турнир повео веома јак тим. У репрезентацији су били Бора Костић, Душан Маравић, Милутин Шошкић, Благоје Видинић, Фахрудин Јусуфи, Силвестер Такач, Томислав Кнез… План је био освојити златну медаљу, после три узастопна „сребра“.

У полуфиналу је пред Југославијом стајала Италија. Утакмица играна 5. септембра 1960. у Напуљу је после велике борбе у 120 минута завршена нерешено 1:1. Голови су постигнути у продужецима. Југославија је повела голом Милана Галића у 107. минуту, Италија је изједначила у 107. голом Тумбуруса.

Тадашња правила нису предвиђала да после нерешеног резултата победника одлуче једанаестерци. Исход утакмице је препуштен жребу.

Михаило Андрејевић

Тако је било и у Напуљу. Судија Јозеф Кандлбиндер из Западне Немачке позвао је представнике тимова да одреде ко ће проћи у финале.

Југославију је представљао најугледнији члан Михаило Андрејевић (1898-1989), члан Извршног комитета ФИФА, председник Медицинске комисије ФИФА. Никуда није ишао без шешира, па је свој позајмио као реквизит за жреб у који су убачени папирићи на којима је писало Италија и Југославија. Италијански селектор Ђузепе Вијани је џентлментски препустио да Андрејевић, као гост, из шешира извуче цедуљицу са именом финалисте. Андрејка је кратко „мешао“ папириће. Извукао је један и погледао шта на њему пише. Скочио је од радости и потрчао ка играчима да с њима подели радост због пласмана у финале. Италијани су поздравили судију, махнули Југословенима и напустили терен. 

Следећег дана у италијанским новинама је освануо наслов „Где је папир, господине Андрејевићу?“. Италијани су се сетили да Андрејка није показао шта је писало на папиру који је извукао.

Касно. Југославија је пет дана касније у Риму победила Данску (3:1) у утакмици упамћеној само у архивама и освојила једино фудбалско олимпијско „злато“.

Причали су касније да се Андрејка увек клео да је на папиру писало Југославија.

Дивна прича. Штета што није истинита. Тачно је само да је Андрејкин шешир био врло важан „учесник“ жреба.

Шта се заиста догодило испричао је лично Михаило Андрејевић у биографији „Дуго путовање кроз фудбал и медицину“.

Биографија Михаила Андрфејевића

„Стенли Раус (ген сек ФИФА) је позвао мене и нашег председника Савеза Душана Ђурђића, као и председника Фудбалског савеза Италије Ањелија да се тај жреб обави. Од мене је затражио мој шешир да би извршио ту процедуру, јер смо седели на трибини и није било никаквог погодног пехара за извлачење жреба. Раус је исписао две цедуље са именима Италија и Југославија. Кад је требало да се извлаче цедуље и ко ће то први да учини, наш председник Ђурђић дао је предност Италијану, а председник Ањели је то одбио и великодушно понудио да жреб прво извлачи председник Ђурђић. Онда се Ђурђић није више колебао, мада ми није било лако око срца. Завукао је руку у мој шешир и предао цедуљу Стенлију Раусу. Раус је отворио цедуљу и прочитао:

-Југославија!

Тиме је судбина италијанске репрезентације била запечаћена. Ваљда овладан неком сумњом и председник Ањели је завукао руку у шешир и извукао цедуљу на којој је писало Италија.

Тада ме је Ањели замолио да му уступим мој шешир. Ја сам се извинио и рекао му да је то предмет који је нама донео срећу и да не разумем зашто инсистира да му дам тај шешир. Он је рекао да сматра да би шешир требало да буде у њиховом спортско-фудбалском музеју као успомена због њиховог малера. Опет сам одбио да му испуним ову жељу, али је онда дошао њихов представник у ФИФА, инжињер Оторино Бараси, који је мој пријатељ, па ме је и он молио да им дам шешир. Онда сам узео мој шешир и показао сам им унутрашњост где је писало да је то шешир италијанске фирме „Борсалино“, да сам га купио у Венецији пре доласка овде. Према томе, и они могу да коме један исти такав шешир. Тиме је питање око мог шешира који нам је донео срећу било решеном.“

Никад нисам успео да проникнем кад је настала прича о Андрејкиној „превари“ у Напуљу и ко је први објавио измишљену причу. Знам је одавно, још из времена пре него је интернет почео да шири светом разне „истине“.

Могу само да претпоставим да је била инспирација за причу коју је смислио један „цењени“ хрватски новинар како је капитен загребачког Динама Славен Замбата преварио капитена Спартака из Брна у реваншу првог кола Купа сајамских градова.

Динамо је 5. октобра 1966. у Загребу победио Спартак резултатом 2:0. Истим резултатом је у првој утакмици победио клуб из Брна. Пропозиције су предвиђале да у том случају победника одлучи бацање новчића.

Судија Гинтер Мунинг, опет из Западне Немачке, позвао је капитене на центар терена. Замбата се окренуо ка саиграчима и довикнуо:

„Кад скочим почните да се радујете!“

Кад су капитени одабрали стране новчића, судија га је бацио. Пао је у блато. Пре него је судија стигао да подигне новчић, Замбата је скочио на њега, укопао га у блато и повикао „Добили смо“, а играчи Динама скочили један другом у загрљај славећи пролазак у следеће коло.

Прича каже да нико није видео на коју је страну пао новчић и да су то признали и гости из Брна на заједничкој вечери после утакмице, али да нису замерили Загрепчанима.

Динамо је прошао у друго коло, а касније и освојио Куп сајамских градова, победом у две утакмице финала против енглеског Лидса (2:0, 0:0).

Куп сајамских градова је једини европских трофеј загребачког клуба. Дуго година касније нису могли да забележе иоле пристојан резултат, испадали су већ у првом или другом колу неког од евро-купова. Објашњење је пронађено у „Замбатиној клетви“. Настао је мит да Динамо плаћао дуг због преваре капитена.

После више од пола века сетили су се да питају Замбату шта се заиста догодило на „Максимиру“. Загребачки „Јутарњи лист“ је 24. децембра 2009. године објавио интервју са некадашњим репрезентативцем Југославије. Замбата (1940-2020) је испричао мање маштовиту причу.

Славен Замбата

„Мене су касније зезали да сам судији увалио новчић, са две `главе` и да нисам могао да промашим. И није истина да сам момцима довикнуо „скачите“. Пре утакмице, на центру, бирали смо стране. Како ми је клађење у крви, кад се баца новичић, увек одаберем ,главу’. Први пут сам тог дана одабрао ,писмо’ и изгубио. Рекао сам себи ,није важно, свеједно на коју ћемо страну’. Долазе продужеци, поново се баца новчић и кажем – ,није важно’ и опет одаберем ,писмо’, И опет изгубим. Но, долази стани-пани, одлучује се ко ће у друго коло. Напетост је велика. Кроз главу ми пролази шта да одаберем. И опет кажем – писмо. Судија баци новчић, али је запео у блату. Дошло је до гужве, судија узима новчић и одлази на атлетску стазу. Икружили смо судију. Он баца, ми вичемо ,писмо, писмо’. И пало је ,писмо’ и почело је весеље“, причао је Замбата демистификујући клетву.

 „Легенде“ се у фудбалу лако смишљају, брзо шире и дуго трају. Опстају чак и у тако великим клубовима какав је Ливерпул.

Уочи утакмице енглеског клуба против Црвене звезде у новембру 2018. у Београду, локални „Ливерпул ехо“ је објавио причу о необичној утакмици из 1936.

Ливерпул је те године гостовао у Београду и одиграо две утакмице против БСК-а. У првој играној 21. маја 1936. победилo је 2:0. Београдски спорт клуб је 25. маја узвратио победом 3:2.

„Ливерпул ехо“ је подсећајући на турнеју објавио да је реванш против БСК једина утакмица у коју су играчи Ливерпула играли без дресова. Наведено је да је то био уступак домаћем тиму због исте боје дресова, а као извор је наведена фотографија на којој играчи Ливерпула заиста полуголи, без дресова, позирају испред гола на стадиону БСК-а.

Фотографије су аутентичне и многи медији су је пренели као занимљивост из давног доба фудбала.

Причу која је пратила фотографије је смислио неко врло маштовит. Довољно је почети од тврдње да је Ливерпул имао дресове исте боје као БСК. Ливерпул од оснивања 1892. године игра у црвеним дресовима, БСК је носио плаве мајице.

Играчи Ливерпула на стадиону БСК

Сведочанство о утакмицама у Београду је оставила „Политика“. Извештавала је са обе утакмице и уз детаљан опис игре објавила и фотографије. На обе се јасно види да су играчи Ливерпула у белим дресовима, на другој такође могу да се виде да су играли у тамним, за претпоставити је црвеним.

Прича о утакмици без дресова вероватно делује занимљивије од приче како су играчи Ливерпула током боравка у Београду тренирали полуголи и после тренинга се освежавали пивом.

На жалост, неке дивне приче су занемарене, чак и преобликоване.


У квалификацијама за Првенство света 1954. Шпанија и Турска су морале да играју мајсторицу. Шпанија је у првој утакмици победила 4:1, Турска у другој 1:0. У то време није важило правило о гол-разлици, већ су пропозиције предвиђале трећу утакмицу. За „мајсторицу“ је изабран Рим и стадион Олимпико.

„Мајсторирица“ Шпаније и Турске је завршена нерешено 2:2. Пропозиције нису предвиђале да једанаестерци одреде учесника светског првенства, већ је то препуштено жребу.

ФИФА је у подацима о квалификацијама за Првенство света 1954. дуго година наводила да је победник утакмице у Риму одлучен бацањем новчића.

Није било тако.

Кад је утакмица завршена, настала је гужва и у разговору много вреле медитеранске крви, између Шпанаца, Турака и судије Италијана, тражен је начин како како спровести жреб.

Одлучено је да одлучи неко непристрасан. Изабран је 14-годишњи Луиђи Франко Гема, син радника на одржавању „Олимпика“. Да би били сигурни да неће некако варати, очи су му покривене марамом, а пред њега је стављен шешир са папирићима на којима је писало Шпанија и Турска. Луиђи је после неколико тренутака оклевања на светско првенство послао Турску.

Захвали победници су се италијанском дечаку одужили доделом Медаље части.  

ФИФА је 17. марта ове године променила наводе о жребу у Риму и озваничила причу о учешћу дечака у одлуци ко ће играти на светском првенству 1954.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
<span>%d</span> bloggers like this: