Кладионица за мале и велике играче

„Зашто клубови морају да објављују листе повређених играча? Због кладионица!“
(Последњи скаут)

После претпоследњег кола фудбалског првенства 1994/95, у дану са извештајима утакмица, објавио сам у “Спортском Журналу” текст са калкулацијама шта је коме потребно за последње коло. За опстанак су се борили Земун, ОФК Београд и нишки Раднички. Један клуб је морао да испадне.

У последњем колу играли су Земун и ОФК Београд, а Радничком је у Ниш долазио суботички Спартак.  Рачуница је показала да победа Земуна резултатом 2:1 оставља и ОФК Београд у лиги, а да ће испасти Раднички, чак и ако победи.

Чим је текст објављен, Раднички се огласио саопштењем у коме је изразио сумњу да ће Земун и ОФК Београд договорити утакмицу. Београдски клубови су одговорили да са „омраженим градским ривалом“ неће бити договарања и да ће урадити све што могу да комшију избаце из лиге.

Раднички је победио 7:0. Није му било довољно. Земун је победио ОФК Београд резултатом 2:1 и оба тима су остала у лиги.

Утакмица у Горњој Вароши је привукла неколико хиљада људи. Дошли су да виде како ће Земун и ОФК Београд да наместе утакмицу на резултат који им одговара.

Био сам и ја на стадиону. Видео сам једну од најбољих утакмица те године. Оба тима су играла офанзивно, „прштало“ је од дуела, ређале су се шансе… Земун је повео, ОФК Београд је изједначио. Ништа се није променило. ОФК је наставио да напада, а Земун из неколико контранапада није успео да постигне гол. Успео је то тек из једанаестерца.

Завршено је онако како су сви очекивали, али верујем да на стадиону није било човека који је био спреман да „стави руку у ватру“ да је утакмица намештена. А нико није сумњао да јесте. Толико су били уверљиви.

Није то била утакмица да би играчи зарадили на кладионици. Играно је само за бодове и пласман.

Кладионице су променила правила игре. Може да се намести све и свашта.

Енглези су открили да је Вејн Руни намерно добијао жуте картоне како би његов отац зарадио новац на кладионици. Није баш јасно зашто му није дао онолико колико је оцу било потребно, па је у биографији великог голгетера записано да је намерно добијао жуте картоне.

Наместити исход због добитка на кладионици данас је посао за „мале играче“. Они „прави“ се другачије кладе.

Није чак неопходна ни утакмица. Eнглез Киран Трипије је кажњен јер је шапнуо брату да ће из Тотенхема прећи у Атлетико из Мадрида, а он је то искористио да се опклади на будући клуб енглеског репрезентативца. То је званична верзија. У незваничној се Трипије сам кладио у који ће клуб прећи.

Играч који је дуго за хлеб зарађивао у једној европској лиги причао ми је да су тамо утакмице „чисте“ 75 минута. Осталих 15 минута се игра због зараде на кладионици. Кад са трибине стигне сигнал, креће посао по задатку. Први следећи корнер, пенал, жути картон, црвени картон… Тих 15 минута обезбеђују плату. У резултат утакмице нико не дира.

То је унапређен систем онога што се дешавало пре 20-ак година у лиги земље бившег Совјетског Савеза. Кад су гости ушли у свлачионицу тамо их су их чекала два кофера пуна долара и човек који им је објаснио да је све њихово ако изгубе утакмицу. Настала је свађа између оних који би да однесу кофер и оних који нису хтели да продају утакмицу. Гости нису изгубили, а пред њиховим очима онај који им је оставио новац је затворио кофере и однео их. До неке следеће прилике.

Пре неколико година једна домаћа „екипа из краја“ је случајно открила да постоји онлајн-кладионица из Азије која у „закључавању“ понуде касни 30 секунди у односу на реално време на терену. Исплативо им је било да отпутују у Енглеску или Немачку и да се с лица места кладе на следећи гол, корнер, жути или црвени картон. Имали су довољно времена пре него кладионица „закључа“ понуду. Зарадили су солидну суму новца.

Кад се наспрам оваквих прича погледа вест да су српски друголигаши Јагодина и чачански Борац наместили утакмице због зараде на кладионици делује као аматерски чин просечних фудбалера.

ФИФА и УЕФА су са технолошким компанијама развили системе за праћење уплата новца на кладионицама. Добијају информације о сваком поремећају. Није сумњиво ако милиони евра „легну“ на уплате за победе Манчестер ситија, Бајерна, Барселоне… Аларми се пале кад се на утакмицу српских друголигаша уплате десетине хиљада евра. То су оне утакмице на које се нико не клади или се клади онај који очекује да заради више него што је прихватљиво за „газде“

Са ФИФА и УЕФА сарађују и кладионице. Оне не воле да им којекакви аматери узимају новац. Посебно они пацери који се „кладе“ на коначан исход. То су они од којих кладионице зарађују највише новца.

Вероватно многи знају за случај кад су два клуба у нашој лиги договорили утакмицу. Играчи су мудро су смислили да поред коначног исхода и играју и на тачан резултат 3:2. Све је ишло као по лоју до десетак минута пре краја утакмице.

У тренутку је све пропало. Досуђен је прекршај за домаћи тим око половине терена. Играч је одлучио да не прави невољу, па је послао лопту тако да је голман гостију лако ухвати.

План се изјаловио. Голман се саплео, лопта му се измигољила и отишла у гол. Домаћини су повели 4:2.

После су домаћи играчи пустили госте да постигну још један гол и завршено је 4:3. Уплате на тачан резултат су пропале. Голман који је испустио лопту изгубио је 3.000 евра уплаћених у неколико кладионица. Неколико тикета је уплатио у Бечу. Из неког разлога тамошње кладионице су давале необично велике квоте на утакмице наше лиге.

Сличних прича има сваког викена широм Европе. Кладионице су дуже од столећа саставни део фудбала. Време је почело да се мери откако су 1915. године играчи Манчестер јунајтеда и Ливерпула договорили резултат утакмице како би зарадили новац на кладионици.

Али, није лопов онај који краде, него онај који је ухваћен. Играчи Манчестер јунајтеда и Ливерпула били су први који су кажњени због намештања утакмица. Наивно је веровати да су се први досетили.

Наивно је, такође, веровати и да је фудбал спорт са највише намештања због зараде на кладионицама. Збирно је тако, због распрострањености и броја утакмица широм света. Домаће кладионице бележе 95 одсто уплата на фудбалске утакмице. У осталих пет одсто предњаче кошарка и тенис.

Истраживања Европске комисије објављено још 2012. године показало је да је највећи број намештених резултата уз фудбал забележен на тркама коња, снукери и тенису. Слична истраживања на светском нивоу су у први план ставила – сумо рвање и крикет.   

Количина новца је, ипак, у првом плану. Крикет је „локални“ спорт, гледа га две милијрде људи у Индији, Пакистану и земљама Комонвелта. „Остатак“ света се клади на фудбал.

Што се тиче сумо рвања, слично је као и у тенису. Противник не мора ништа да зна.

Много тога, ипак, пролази испод „радара“. Колективни спорт који је најподложнији намештању резултата на кладионицама је – одбојка. Светска лига је донела много додатне зараде на опкладе о добијању првог или другог сета, техничког тај-аута, броја поена…  Задужен за клађење обично је био неки од „статистичара“, који је са лаптопом седео на трибинама и пажљиво бележио „податке“ добијане сигналима са терена. Ћутање светске одбојкашке федерације о томе био је једини начин да окупи најбоље играче.

Кошарка је, такође, подобно тло за „зараду испод стола“. Специјалитет домаћих клубова биле су утакмице на поене разлике. То је обично био процењени хендикеп за нерешен резултат, који је пратила и највећа квота. Касније су се и кладионичари опаметили, па су променили системе клађења за кошаркашке утакмице.

Спорт је, на жалост, толико огрезао у клађењу да је и круг затворен. Новца је толико да су га кладионице понудиле клубовима. Њихов знак стоји на дресовима чак и најтрофејнијих клубова. Свакако може да се постави питање да ли постоји још нека врста „сарадње“ поред оне видљиве.

У међувремену, води се тиха регрутација нових нараштаја. Кладионице нуде опкладе на утакмице омладинских лига, па чак и на Лигу шампиона младих. Клинци још у јуниорским данима могу да се припреме за оно што их чека кад постану првотимци.

На крају остају питања где је мера и какве су казне.

Намештање резултата је веома тешко доказати. Систем упозорења преко кладионица само буди оправдању сумњу, мада ништа не доказује. Докази су могући само кад неко проговори. То се понекад и догоди или кад полиција мешетаре ухвати на делу, као што се догодило у Италији пре 16 година. Давно је прошло романтично време намештања утакмица кад би  судије „случајно“ у хотелским собама затицали бунде за супруге.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: