Фудбал у раљама телевизије

„Да је телевизија измишљена само да би преносила фудбал, то би било довољно“

(Роберто Фонтанароса)

Узбуна подигнута после објаве да је 12 клубова формирало Супер лигу подигла је на ноге Стари континент у одбрани европске фудбалске пирамиде пред „американизацијом“ игре.

Европа је победила, систем такмичења је сачуван. Супер лиге, такмичење самопрокламоване елите која је формирала своју лигу, неће бити бар још неколико година.

Европа, ипак, није добила битку пред „американизацијом“ фудбала. Оно што је у прашини коју је подигла вест о формирању Супер лиге замагљено је да то такмичење није намењено публици која долази на стадионе, већ телевизијским гледаоцима. Намера твораца је да узму новац од оних који не могу да дођу на стадионе, од публике из Азије и обе Америке, на северној и јужној полулопти. До њих ће доћи посредством телевизијских преноса, што ће им обезбедити милионски профит, јер ће ТВ куће искористити прилику да скупо наплате сваки секунд реклама.

Европа је битку против такве врсте „американизације“ фудбала одавно изгубила. Још пре више од пола столећа.

Даном предаје може да се сматра 31. мај 1970. године. Тог дана је почело Првенство света у Мексику, а фудбал је одлучио да искористи нову технологију: сателитске телевизијске преносе. Прва утакмица турнира играна је по највећој јари у подне како би публика у Европи могла да у удобном термину од 19.00 часова прати телевизијски пренос отварања турнира.

Стицајем околности „американизација“ је почела учешћем „империјалног непријатеља“ Америке. Противник Мексика на отварању светског првенства био је Совјетски Савез. У подне је играно и финале Бразил – Италија (4:1), такође због телевизијских гледалаца у Европи.  

Већ на следећем Мондијалу, у Немачкој 1974. године, сатница утакмица је прилагођена телевизијским гледаоцима у Јужној Америци. Утакмица Аргентина – Бразил играна у Хановеру почела је у 16.00 часова. У Јужној Америци је то био такозвани „прај-тајм“, утакмица је почела у 21.00 по локалном времену.  

Фудбал је био у замци, а да није ни приметио. На Првенству света 1978. у Аргентини, утакмица Италија – Француска у Мар дел Плати је почела у 13.45 часова. Наравно , због телевизијског преноса и гледалаца у Италији и Аргентини. И финале Аргентина – Холандија је почело у 15.00, како би Европљани могли да се удобно сместе. У Буенос Ајерсу је мрак, ипак, брзо пао. Јун је средина зиме у Аргентини.

Телевизија је брзо сламала отпор фудбала, али није добијала битке на свим фронтовима.

Дуго година европске утакмице Црвене звезде у Београду су почињале у 18.30 часова. Битан разлог за такву сатницу био је – воз за Бар. Са некада постојеће железничке станице у Београду је полазио у 22.15. Навијачи из унутрашњости Србије и они из Црне Горе могли су после утакмице да стигну на воз и да се врате кући, а новинске редакције су имале довољно времена за штампање провинцијског издања и да стигну на време да га возом пошаљу читаоцима низ пругу. Често је средом у поласку каснио и воз за Книн.

„Одрастао сам у време кад није било фудбала на телевизији“

(Тим Хауард)

Прилагођавање возном реду није био изум Србије. Холанђани су још 60-их година прошлог века прописали да у првој лиги може да игра само клуб из града кроз који пролази железничка пруга.

Сада о времену кад је фудбал био прилагођен онима који долазе на стадионе причамо као о романтичном добу игре. Живимо у времену кад се фудбал прилагођава телевизијским гледаоцима.

Примера је много. Интер и Милан су градски дерби играли у подне како би телевизијски пренос прилагодили гледаоцима у Кини. Реал и Барселона су „класико“ заказали у касном ноћном термину због ТВ публике у Јужној Америци. Пари сен Жермен често добија термин француске лиге од 17.00 због публике у Катару, домивине власника париског клуба, мада лигашке дербије и даље играју у ударном термину по француској сатници.

Енглези нису подлегли телевизијској глобализацији. Уместо уступака гледаоцима са другим континентата подметнули су им Тројанског коња.

Манчестер јунајтед је 2004. године изненадио свет ангажовањем Кинеза Донга и Корејца Парка. Навијачи енглеског клуба питали су се шта је геније попут Алекса Фергусона видео у просечним играчима са Далеког истока. Постало им је јасно кад је објашњено да је Премијер лига захваљујући Манчестер јунајтеду продала ТВ права за тржишта Кореје и Кине. Донг се није наиграо у Јунајтеду, али су зато милиони Корејаца остајали будни до раних јутарњих сати да би видели Парка.

Ји Сунг Парк у дресу Манчестер јунајтеда / Википедија

Пре више од пола века фудбал је искористио телевизију да допре до гледалаца. У 21. веку телевизије користе фудбал. Сама игра им није важна. Битно је колико реклама могу да емитују током телевизијског преноса.

Eвропа први налет “американизације” није схватила озбиљно. Утакмице Првенства света 1994. у Сједињеним Америчким Државама почињале су са пет минута закашњена у односу на најављени термин. Касниле су због емитовања телевизијских реклама. Почињале су тек кад би судија добио сигнал да су телевизије завршиле са емитовањем реклама и да могу да се посвете фудбалу.

У томе је суштина „американизације“ игре. Најпопуларнији амерички спортови су врло погодни за телевизијске преносе. Кошарка, амерички фудбал и бејзбол имају честе паузе током којих гледаоци ТВ преноса уживају у „економско пропагандном програму“. Познато је да за Супер бол, финале лиге америчког фудбала, секунд рекламе достиже цену од више десетина милиона долара.

По америчким стандардима фудбал за тако нешто није подобан. Пауза од 15 минута између два полувремена не привлачи најскупље рекламе. То је један од разлога зашто је МЛС у запећку у односу на остале спортове у САД.

Американци, ипак, не одустају од фудбала. Организоваће Првенство света 2026. и већ су почели да прилагођавају утакмице својим потребама.

Турнир 2026. биће највећи у историји. Учествоваће 48 репрезентација. Да би уклопила турнир у предвиђених месец дана ФИФА је најавила  промену система бодовања. Утакмице у групној фази завршене нерешеним резултатом биће завршаване једанаестерцима. Победник за 90 минта добијаће три бода, победник „на пенале“ два, поражени „на пенале“ бод, док ће поражени у 90 минута остајати без бодова. У нокаут-фази неће бити продужетака, веће одмах победника одлучивати једанаестерси. Све ће стати у два сата ТВ програма, како евентуални продужеци не би мењали ТВ шему.

Тражи се и начин да се уметну рекламе. ФИФА већ сада „брину“ велике врућине током утакмица чији ће почетак бити прилагођен европској публици, па је у разматрању предлог о двоминутној паузи „за освежење“ на половини полувремена. Телевизије такву прилику неће пропустити да наплате и емитују скупо наплаћене рекламе.

Све те рекламе неће видети они који су на стадиону. Није то ни важно. Они су ионако у огромној мањини.

Процена је да је финале Првенства света 2018. Француска – Хрватска гледало 517 милиона људи, односно 7,5 одсто укупног броја људи на Земљи.

Финале Лиге шампиона 2020. Бајерн – Пари сен Жермен гледало је 380 милиона људи у више од 200 земаља. У Немачкој је гледало 13 милиона, пред ТВ је било једанаест милиона Француза.  Најгледанији ТВ пренос из САД, Супер бол је у 180 земања видело 114 милиона људи, од тог броја 103 милиона су ТВ гледаоци у САД.  

Американци, ипак, умеју добро да рачунају. Ван Америке је само једанаест милиона људи гледало Супер бол. С друге стране, имају податак да је финале Лиге шампиона гледало 2,03 људи у САД. На светском нивоу фудбал је много исплативији и то намеравају да ураде током Првенства света 2026.

Телевизији, ипак, не могу да се оспоре заслуге да је фудбал направила најпопуларнијом игром на свету.

Лопту је са стадиона у домове пренела 16. септембра 1937. кад је „Би-Би-Си“ у експерименталном пројекту преносио утакмицу два тима Арсенала. Истина, све што је виђено су играчи који на средини терена стоје чекајући да почне утакмица и њихова имена исписана на екрану, али од нечега је требало почети.

Плакат финала Фа купа 1938.

Већ 28. априла 1938. је први пут емитован ТВ пренос финала Купа Фудбалске асоцијације. Пред 99.000 гледалаца на „Вемблију“ и свега неколико стотина ТВ гледалаца играли су Престон и Хадерсфилд.

За 90 минута није било голова, па су играни продужеци. Кад је утакмица ушла у последњи минут, коментатор Томас Вудруф је пророчки рекао:

„Ако неко постигне гол, појешћу шешир!“

Неколико секунди касније је досуђен једанаестерац за Престон. Џорџ Марч је постигао гол и Престон је победио 1:0.

Вудруф је испунио обећање. Појео је шешир, али му је одобрена олакшавајућа околност. Добио је колач у облику шешира.

Захваљујући Вудруфу и многим другим ТВ коментарима добили смо мноштво антологијских утакмица, али то је већ нека друга тема.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: