Светски рекорди српског фудбала

У току су Првенство Европе и Копа Америка. Статистичари пребројавају утакмице и голове. Дивимо се рекордима Кристијана Роналда, Италије, Лионела Месија, Бразила… У свим поређењима има места за достигнућа српских фудбалера и клубова и нико их не помиње. Имамо и светске рекордере у фудбалу. Нико их не помиње . За њих не знају ни у Фудбалском савезу Србије.

Питајте у Фудбалском савезу Србије који је некадашњи репрезентативац поставио светски рекорд и нећете добити одговор.

Због неорганизованости српске фудбалске организације, сертификат Гинисове књиге рекорда је уместо српском клубу отишао у Бразил.

Историја фудбала је променила ток у француском граду Коломбу, али то није тема на коју може да говори било ко у српској „кући фудбала“, јер и не знају о чему је реч.

Нема ко да исприча како је репрезентација у истом дану играла две утакмце какве ниједна друга није ни покушала. Играно је у градовима удаљеним 17.000 километара.

Ако ни ви не знате, открићу вам на крају текста.

Фудбалски савез Србије нема нешто што бисмо могли да назовемо „историјским“ или „статистичким“ одсеком. Највише што је урађено је да су извештаји са утакмица репрезентација објављивани деценијама у годишњацима преписани и постављени на сајт. Тиме је посао завршен.

Нису даље одмакли ни клубови. Већина клубова нема архиву у којој су пописане утакмице, играчи, њихов учинак… Неколико је формирало солидну базу, међутим, није то довољно да би сачували заоставштину српског фудбала.

Једном сам у Фудбалском савезу Србије питао зашто немају базу података ко је одиграо највише утакмица, постигао највише голова, добио највише жутих или црвених картона. Одговорили су им да је то посао новинара.

Тачно је. То је посао новинара. Лично имам такву архиву. Све на папиру, у књигама, свескама, годишњацима, албумима…

Поента такве архиве није чување података, већ њихово упоређивање. Сваки податак вреди онолико колико може да се упореди с неким сличним. Да би нешто могло да буде проглашено рекордом потребно је знати шта је био пређашњи домет.

Данас се поређење заснива на подацима који су доступни на интернету. На тај начин је могуће само поређење онога што је део електронске архиве. И овде важи – на интернету су подаци, знање је у књигама.

У току прошле седмице ФИФА је променила податке о играчима који су одиграли највише утакмица за репрезентацију. Са првог места је померен Египћанин Aхмед Хасан. Пописано је да је од децембра 1995. до маја 2012. године одиграо 184 утакмице за репрезентацију.

Сох Чин Ан/Википедија

Без рекорда је остао кад су из подрума са архивским подацима изашли статистичари Фудбалског савеза Малезије. Интернационална федерација за фудбалску историју и статистику (IFFHS) и Светска фондација за статистику спорта и фудбала (RSSSF) добили су податак да је Сох Чин Ан у периоду пре интернета, од новембра 1969. до октобра 1884, одиграо 252 утакмице за репрезентацију. ФИФА је проверила наводе. Установила је да је Сох Чин Ан одиграо 28 утакмица против разних „нерепрезентативних“ селекција, па му је признала 224 утакмице за Малезију. Учинила је то 37 година пошто је Ан одиграо последњу утакмицу за репрезентацију.

При том, није Сох Чин Ан баш лако промакао “испод радара”. Играо је за Малезију на Олимпијским играма 1972. у Минхену.

Рекодер је потврђен кад су организације задужене за скупљање и проверу података урадиле свој посао. У српском фудбалу не постоји нешто слично. ФС Србије и Заједница Супер лиге немају сличне архиве којима би могле да упоређују достигнућа.

Тако нам и промичу рекорди којима можемо да се испрсимо пред светом.

Да имамо можда бисте знали одговоре с почетка приче.

Да кренемо редом.

Милан Галић је одиграо 51 утакмицу за репрезентацију и постигао 37 голова. До скоро је био и рекордер. Надмашио га је oве године Александар Митровић.

Милан Галић/Википедија

Галић (1938-2014) је и даље рекордер и то светски. Постизао је голове на десет утакмица репрезентације заредом! Од утакмице против Енглеске (3:3) у Лондону, игране 11.маја 1960, па до утакмице са Данском (3:1) у Риму 10. септембра 1960. на свакој од десет утакмица је тресао мрежу. Постигао је укупно 13 голова.

Податке од Галићевим головима је могуће пронаћи на сајту насоловљеног као сајт о „историји фудбалске репрезентације Србије“ (??) међутим нигде нема навода да је по подацима Интернационалне федерације за фудбалску историју и статистику власник светског рекорда. Славни Мађари Ференц Пушкаш и Тибор Кочиш су серију зауставили на девет утакмица заредом на којима су постизали голове.  Кристијано Роналдо или Лионел Меси се нису ни приближили овим достигнућима.

Црвена звезда је током 2000. године остварила 23 победе заредом у свим такмичењима. Наређала је 17 победа у првенству и три у купу на крају сезоне 1999/2000. и додала још три у квалификацијама за Лигу шампиона 2000/01.

Кад је серија завршена нико није могао да јави међународним статистичким организацијама да упореди достигнуће Црвене звезде са другим клубовима. Да је неко то урадио, Црвена звезда би имала признат светски рекорд. Серија је остала за домаћу употребу.

Председник Куритибе за сертификатом Гинисове књиге рекорда/ФК Куритиба

Тога су се сетили у Бразилу кад је Коритиба током 2011. године наређала 24 узастопне победе. Судије чувене Гинисове књиге рекорда су провериле резултате и призанале рекорд.Куритиба је добила сертификат Гинисове књиге рекорда. Сличан је могла да има и Црвена звезда једанаест година раније.

Реакција Гинисове књиге рекорда је имала одјека у Европи. Холанђани су се сетили да је Ајакс у сезони 1971/71. направио серију од 26 победа заредом у свим такмичењима. Ајаксу је признат светски рекод. Оборио га је велшки клуб Њу сејнтс (The New Saints – TNS). Направио је серију од 27 узасоптних победа. Ајакс је послао честитку за обарање рекорда – 27 гајби пива.

Серија Црвене звезде ни до данас није призната. Нема је међу најдужим серијама победа које наводе ИФФХС и РСССФ. Нема ко да их обавести.

И на крају о Коломбу.

У градићу недалеко од Париза игране су утакмице фудбалског турнира Олимпијских игара 1924. У првом колу 26. маја репрезентација Југославије је играла против Уругваја. Била је то први сусрет између европске и јужноамеричке репрезентације. Тог дана Европљани су први пут видели најбоље фудбалере света Цеу и Скаронеа. Уругвај је победио 7:0, касније освојио и прву златну олимпијску медаљу. На срећу, остале су фотографије тимова направљених пре историјске утакмице. Захваљујући тој фотографији остао је и податак о првом грбу репрезентације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Репрезентација Југославије на Олимпијским играма 1924. године

Утакмица у Коломбу је прво учешће наших фудбалера на олимпијским турнирима. Временом је заборављено, па смо морали да поновимо лекције из историје. Уочи одласка на олимпијски турнир неколико играча није било задовољно радом са селектором Вељком Угринићем. Због мира у кући, Фудбалски савез је сменио Угринића и пред полазак на Олимпијске игре за селектора поставио Тодора Секулића?

Позната прича?

Сличних заборављених прича у „кући фудбала“ је мноштво. Међу њима је и она како је Југославија у истом дану играла не само на два континента, већ и на различитим полулоптама.

Југославија је у новембру 1956. године учествовала на Олимпијским играма у Мелбурну. Освојена је сребрна медаља.

На том путу репрезентација је 28. новембра 1956. играла у Мелбурну против Сједињених Америчких Држава. Победила је 9:1. На клупи је седео Александар Тирнанић.

Магазин ФА пред утакмицу против Југославије

Уочи поласка репрезентације у Аустралију, ФСЈ је добио добру финансијску понуду за пријатељску утакмицу против Енглеске у Лондону. ФСЈ није хтео да пропусти прилику да добро заради и прихватио је позив Енглеза. Састављена је још једна репрезентација и послата на Вембли. Изгубила је 0:3. Вођена је као званична утакмица и наведено је да је селектор Александар Тирнанић. Иако је 28. новембар 1956. провео у Мелбурну, утакмица у Лондону уписана му је као једна од 125 на клупи репрезентације.

Никада касније ниједна репрезентација није у истом дану играла на два континента, утакмице у тако удаљеним градовима. Од Гинисове књиге рекорда нико још није тражио потврду светског рекорда.

У Фудбалском савезу Србије су у праву кад сматрају да су за овакве податке задужени новинари. Посао нам је да их чувамо и шаљемо даље, млађим колегама и читаоцима.

Ту се наш посао и завршава. Свака од ових прича живи само један дан, онај кад је објављена. На само једном месту може да остане заувек. Фудбалски савез Србије није такво место.

One thought on “Светски рекорди српског фудбала

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: