Доба заборава

У октобру 1999. године путовао сам у Рим да извештавам са утакмице Лацио – Партизан. Док је аутобус прилазио великом „Олимпику“ изненађено сам посматрао споменике и орнаменте који су украшавали стадион. Архитектура фашистичког доба, у коме је саграђен стадион, и даље је била његов саставни део.

Опрезно, покушавајући да не увредим возача аутобуса који је имао и улогу водича, упитао сам како је могуће да око стадиона и даље стоје споменици постављени у доба диктатора Мусолонија.

„Знате, господине… Наша историја је дуга две ипо хиљаде година. Да је свако ко је владао 20 или 30 година склањао оно што му се није свиђало ништа нам не би остало. Фашизам је део наше историје. Не поносимо се тим добом, али то је део наше историје као што је и оно што је било пре две хиљаде година и оно што је било пре 20 година“, подучио ме је возач аутобуса у Риму.

Какав је наш однос према спортској историји? Укратко – не постоји.

Пре 30-ак година постојала је „Спортска књига“. Велика продавница се налазила у приземљу Палате Албанија. Све што је штампано о спорту у некада великој Југославији могло је да се нађе у „Спортској књизи“. Кад је пропала земља, пропала је и „Спортска књига“. Тај дан би могао да се одреди као гранични кад је престало колективно памћење спортских достигнућа. Све се свело на ентузијазам појединаца и све мањи број оних који су знање стицали у књигама.

У доба кад слушамо о грађевинским подвизима попут градње стадиона, можемо да се подсетимо подвига српских неимара у јуну 1930. године. За одржавање Првог Свесоколског слета за само два месеца је саграђен дрвени стадион за 45.000 гледалаца.

На месту где се данас налази Машински факултет у Београду почетком 20. столећа постојало је Тркалиште. Био је то центар спортских активности тадашњег Београда. На Тркалишту се налазио први хиподром и игралишта Београдског спорт клуба (БСК) и СК Југославије.

Соколски слет 1930. године/Википедија

У децембру 1929. године краљ Александар је прогласио оснивање „Савеза Сокола Краљевине Југославије“. Следеће је била организација Свесоколског слета на који су позвани чланови соколских друштава из Чехословачке, Пољске и руски Лужички Срби.

Градња дрвеног стадиона/Википедија

За организацију великог слета био је неопходан и велики стадион. По пројекту архитекте Момира Коруновића градило га је 500 зидара, тесара, електричара и других мајстора разних заната. Министарство шума је обезбедило 51.000 кубних метара дрва. Кад је укуцано 35 тона ексера, Београд је видео највећи дрвени стадион у то доба у Европи.

На стадион је могло да уђе 45.000 људи. Имао је 189 ложа за 1.802 људи. Направљена је посебна велика ложа за краља.

На стадиону је направљена пошта и постављене телефонске кабине и посебан простор за боравак новинара. Испод трибина су направљене свлачионице и вежбанице, а један део је издвојен за бифе и млекару.

Дрвени стадион у Београду/Википедија

Колико је стадион добро урађен и да ли је безбедан за велики број људи пре слета проверила су три пука војске. Укупно 6.000 људи се премештали су се са трибине на трибину. Закључено је да трибине могу да издрже двоструко више гледалаца.

Грађевинци се нису задржали само на стадиону. Да би гледаоцима омогућили прилаз улице око стадиона су поплочане.

Још током градње знатижњљним Београђанима је омогуће да виде како напредују радови. За улазницу која је коштала два динара могли су недељом и празницима да разгледају стадион. Новац је одлазио у слетски фонд.

Слет је трајао од 8. до 30. јуна 1930. године. На слету је учествовало 3.500 вежбача. Кад је слет завршен, стадион је растављен је даску по даску.

Слет у Београду дао је био део великог успона спорта у предратној.

Детаљ са утакмице на стадиопну БСК/Монографија БСК

Предњачили су најбољи у граду, СК Југославија и БСК. Због градње техничких факултета на простору некадашњег Тркалишта, СК Југославија и БСК су се преселили на крај града, тамо где је данас Аутокоманда.

Први је нови стадион саградио БСК. Направљен је на месту где је данас стадион Партизана. Могао је да прими 35.000 гледалаца и сматран је јединим од најмодернијих у Европи. Са тог стадиона је 7. априла 1929. године емитован први радио-пренос фудбалске утакмице у Србији. Репортер Раде Стоиловић је извештавао са „вечитог дербија“ БСК – Југославија.

Имао је много посла. На стадион је дошло само 3.000 гледалаца. Многи су одустали очекујући да ће због очекиваног невремена утакмица бити одложена. Невреме је заобишло Београд, утакмица је одиграна, БСК је победио 7:1.

СК Југославја – Расинг/Википедија

Југославија је узвратила 22. јуна 1932. године. Тог дана је, на месту где се данас налази стадион Црвене звезде, одиграна прва утакмица под рефлекторима у Србији. У госте Југославији дошао је Расинг из Париза, у то време један од најбољих клубова из Западне Европе. Пред 12.000 гледалаца победила је Југославија резултатом 3:0. Са историјске утакмице је сачувано неколико драгоцених фотографија.

БСК је две године касније поставио најмодерније „филипсове“ рефлекторе и укључио их 24. јуна 1934. за утакмицу против Рапида из Беча. Ускоро су засветлели и рефлектори на игралишту суботичког САНД-а, у Бачкој Паланци, Нишу, па чак и у Оџацима.

Душан Милошевић/Монографика БСК

Да би фудбал и спорт могли да се развијају на такав начин неопходни су били свестрани спортисти. Спортисти попут Душана Душка Милошевића.

Душко је био српски олимпијац на Олимпијским играма 1912. у Стокхолму. На државном такмичењу је победио с временом 12,00 секунди. У Стокхолму је у квалификацијама трчао 11,6 секунди, што није било довољно за пласман у следећу трку. На циљу се пожалио на болове у стомаку. Одведен је у болницу, где је у његовој крви пронађен арсен. Никада није откривено како је Милошевић отрован. По повратку из Стокхолма Милошевић је приступио Београдском спорт клубу (БСК) у коме је играо центархалфа. Преминуо је 1967. године у Београду.

Драгутин Томашевић

На Олимпијским играма 1912. је учествовао и први српски маратонац Драгутин Томашевић. За дуге трке се припремао тркајући се с возовима.

Забележено је да је 1909. године победио парну машину. Кренули су истовремено из Пожареца. Томашевић је воз сачекао на станици у Петровцу на Млави.

Данас не би имао с ким да се трка.

Сличних прича има на десетине. На жалост, мало ко за њих зна. Остале су заробљене у превирањима које је доба боље. Стари подвизи су занемаривани зарад нових јунака, а они су опет плаћали цех неком другом, новом добу.

Кад је прошле године преминуо Илија Петковић једва да је неки медиј могао да напише коју реч више о фудбалској каријери једног од најбољих крила Европе с краја 60-их година прошлог века. Није било података на интернету које су могли да препишу у хвалоспевима о некадашњем селектору. Шта је радио док је играо свело се на реченицу-две о годинама проведеним у ОФК Београду.

Илија Петковћ у Пењаролу

Имао сам част да велики део живота поделим са Петковићем, па сам знао оно што није хтео да прича ако други не помену. Петковић је први европски фудбалер који је позван да заигра у јужноамеричком клубу. Уругвајски Пењарол га је позвао да гостује на једном турниру у Монтевидеу. Петковић је одиграо пет утакмица. После турнира је требало да потпише уговор, али му је на последњој утакмици сломљена нога и договор је пропао. Кад је из Србије до Уругваја стигла вест да је Петковић преминуо, Пењарол је вест објавио на клупском сајту у црном оквиру.

Илија Пантелић, некадашњи голман Војводине и репрезентације Југославије, уписан је у историју фудбала као први чувар мреже који је постигао хет-трик на утакмици. Подвиг је направио 1963. године у првенству против загребачке Трешњевке из три једанаестерца.

Оно што је урадио Пантелић поновио је тек 1999. године чилеански голман Хозе Луис Чилаверт као голман Велеза у победи против Феро Карила (9:1).

Илија Пантелић

Пантелић је, такође, и први голман који је постигао гол у европским куповима. Војводина је 1966. освојила титулу првака Југославије. На јесен је играла у Купу шампиона. Противник у Новом Саду је 16. новембра 1966. био Атлетико из Мадрида. Пантелић је у 73. минуту извео једанаестерац. Голман Атлетика је одбранио шут, али се лопта вратила Пантелићу и он ју је мирно послао у гол, отворивши тако ново поглавље у историји европских купова. Први је на листи од 26 голмана који су постигли гол у Купу шампиона и Лиги шампиона.

Ово су само неке од фудбалских прича отргнуте из заборава. Као и у много чему другом, у фудбалу и спорту уопште нисмо сачували временску линију као путоказ ка успеху. Увек на новом почетку, никако да стигнемо до краја. Успех на првом светском првенству 1930. године у Уругвају је прешао у оквире мита захваљујући филму „Монтевидео, Бог те видео“. Лепо би било имати више таквих филмова, али на жалост, уметничка слобода је занемарила исто тако занимљиве чињенице.

Где је крај, наравно да нико не зна. Никако да одмакнемо од почетка. Спортски хероји овог доба по навици ће бити замењени новим, само кад за то дође погодно време.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: