Лопта за левоноге

У српском фудбалу је много тога, можда чак и све, напако постављено. Зато у српском фудбалу никад није досадно. Посебно су „занимљиви“ периоди између две сезоне. Тада има више „игре“ него што се нагледамо између јула и маја. Почињу дриблинзи за фотеље и што боље позиције у хијерархији куће фудбала. Све то нема везе са резултатима. Бодови се стичу повезивањем интересних сфера.

Лето 2021. године ће по много чему бити упамћено по играма ван терена. Сукоб за упражњену позицију председника Фудбалског савеза Србије између колико усамљеног толико и неспретног Марка Пантелића и свих других још једном је потврдио да у фудбалској организацији може да постоји само једна линија коју сви послушно прате.

Другачије не може. Кад је својевремено Саво Милошевић амбициозно и пун ентузијазма кренуо у борбу „прса у прса“ са тадашњим председником ФСС Томиславом Караџићем, од потпредседника Раше Бабића је добио кратак савет.

„Ако хоћеш да мењаш систем, уђи у систем!“

Касније је Милошевић на разне начине сазнао неизречени део савета: кад уђеш у систем, систем ће се побринути за тебе.

Нова тема је смањење броја клубова у Супер лиги. Реч по реч и дошли смо до наопаког разлога за формирање лиге. Уместо да побољшавамо игру и фудбалску организацију, крећемо од питања где ће навијачи моћи да седе.

Предлози о смањењу лиге су увек тресли такозвану „кућу фудбала“ до темеља. У тим данима борба за статус узрокује изношење мноштва прљавог веша на светло дана. Тако је и овог пута, па смо сазнали да је компанија „Матис“, чији је власник Драган Лазовић и председник Фудбалског клуба Јавор, учествовала у опремању просторија ФС Србије у Старој Пазови. Управо је Лазовић први покренуо тему промене броја суперлигаша планираних за следећу сезону.

Лазовићу се не може замерити што штити интересе клуба који води.  Друга је прича што са статусом суперлигаша има и бољу пословну позицију, али то није изум српског фудбала.

Проблем с којим се српски фудбал суочио овог лета није настао преко ноћи.

Последица је непромишљених и политички популистичких одлука донетих прошле године.  Уместо да Супер лига крене у реализацију плана о смањењу на 14 па на 12 тимова, највиши ранг је са 16 клубова проширен на 20. Ниједан тим није испао, а дописана су четири друголигаша. Међу њима и београдски Графичар, филијала Црвене звезде. Пошто се у нашим лигама не такмиче Б тимови нико се није сетио да у прописе упише ставку да у истом рангу не могу да играју два тима једног клуба. Како статус Графичара као филијале Црвене звезде није тајна, смишљено је да не испуњава услове, пре свега инфраструктурне, за учешће у Супер лиги. Тако је место Графичара додељено Новом Пазару. Сезону у Првој лиги је завршио на осмом месту, али пошто има солидан – за српске услове добар – стадион преко реда је угуран у Супер лигу. Финансијско стање клуба није преиспитивано. При том, још један административни улазак Новог Пазара у елитни ранг имао је и политичку основу у време националних трзавица поспешених кризом коју је продубила епидемија ковида.

Таква одлука је донета на основу  заоставштине  од пре 15 година. Тада је Смедерево, касније Сартид, без резултатске основе под изговором „интереса за српски фудбал“ из друге премештен у прву лигу. Учинио је то Одбор за хитна питања, тело које ради без било какве контроле  и чије одлуке чланови Скупштине ФСС – и онда и данас – послушнички аминују подизањем зеленог картона. Сартид данас не постоји, стадион на коме су некада игране квалификације евро-купова је руина.

Одбор за хитна питања је заоставштина Јозефа Блатера. Некадашњи председник ФИФА је осмислио то тело које је требало да доноси одлуке кад нема времена и потребе да се организује окупљање Конгреса ФИФА. Одбор за хитна питања су чинили председници континенталних конфедерација и одлучивали су мање битним, али често заиста хитним, темама за рад ФИФА. Касније те одлуке одобрава или поништава Конгрес ФИФА.

Одбор за хитна питања ФСС је постављен другачије. Председник и потпредседници сроче све што су замислили и њихова одлука има извршну снагу без даље провере њене исправности.

После одлуке о проширењу лиге донета је нова, такође трапаво срочена, о великом резу по коме би Супер лига у наредне две сезоне требало да буде смањена на само 12 клубова, за првенство 2023/24. Процена је била да ће мањи број клубова повећати квалитет такмичења.

Оно што је остало прекривено великом прашином која је подигнута је чињеница да су се за смањење лиге залагали клубови, који и руководе Супер лигом. Званично је Супер лига самостална организација и клубови сами руководе такмичењем. Колико је то заиста истина видели смо у одлукама Извршног одбора ФС Србије. Прво је потврдио, а потом поништио одлуку о плановима за смањење лиге. У наредним годинама остаће како је сада.

Стадион Новог Пазара

Поједини медији су пренели да је на одлуку Извршног одбора ФСС утицао сигнал с врха државе. Председник Александар Вучић је проценио да није добро за српски фудбал да се клубови питају какву лигу желе. Упитао је зашто држава гради стадионе у Врању, Зајечару, Лескововцу и још неколико градова ако тамошњи клубови не могу да играју у највишим ранговима.

Не намерно, али управо у оваквој процени се открива у ком грму лежи зец. Попуњавање лиге административним одлукама по потреби једнодневне политике (по)стаће систем рада српског фудбала.

Српским клубовима стадиони нису битни. Да јесу, налазили би начина да на стадионе доведу већи број навијача и продајом улазница зараде више новца. Не би то били милиони динара или евра, али би том ставком могли да плате бар воду потрошену за заливање терена. Публике на стадионима нема и неће се вратити све док не буде имала шта да види на терену. Столице и лепо окречени зидови неће вратити навијаче српском фудбалу ни у градовима где ће нићи нови стадиони. Мало већи број људи ће доћи на утакмицу кад у град сврате Црвена звезда или Партизан. На остале утакмице ће долазити кад у њиховом тиму буде играча због којих ће потрошити два сата недељног поподнева, кад постане битан ривалитет клубова између Ниша и Крушевца, Крагујеца и Краљева, Ужица и Ивањице, Шапца и Лознице, Лесковца и Пирота, Новог Сада и Београда…

Навијачима су за повратак на стадионе потребне емоције, а не столице. Публике је на трибинама било у много већем броју у време кад су на утакмице морали да носе новине за седење, а није било тешко ни престајати сат ипо ако има шта и има ко да се види на терену.

Стадиони су последња, а не прва ставка у подизању квалитета лиге. Један од примера је Јагодина. Колико се новца слило у изградњу стадиона, а колико поред стадиона, показаће они који се једног дана буду бавили темом потрошње средстава локалне самоуправе. Недуго пошто је стадион отворен фудбалски клуб је угашен. Разлог су дуговања према фудбалерима. Начин на који послују српски клубови не може да намири издатке, а одржавање стадиона их само повећава.

Решење, наравно, није у игрању на ливадама, али увек може да се учи од бољих. Није потребно ни отићи далеко. Довољно је погледати преко плота и видети шта је последњих година урађено у мађарском фудбалу. Кад је скинут знак питања иза регуларности и кад су доведене у ред финансије до мере да су плате играча постале такве да не морају да одлазе у лиге Словачке, Пољске, Чешке и остале сличног ранга на ред су дошли стадиони. 

Стадион аустријског Волфзбергера

Мотив и начин њихове градње у овој причи је споредан. Држимо се редоследа, јер да су стадиони предуслов за квалитетан фудбал Аустрија, Швајцарска или Данска били би међу европским фудбалским велесилама.  Тамо могу да саграде шљаштеће стадионе, али не троше новац на непотребне ставке пре него попуне сва важнија поља. Опет, какви су-такви су, али биће опет пуни кад их отворен после пандемије.

С друге стране, Италијани су згрожени стањем стадиона на који играју њихови клубови, сматрају да су трошни и застарели. И поред тога, чим стадиони буду отворени, публика ће похрлити на утакмице. Не само да би гледала добар фудбал. На Апенинима је фудбалска утакмица и део културног индентитета Италијана.

У Србији и даље покушавамо прво да направимо кров, па потом да поставимо темељ. Није то чудно у земљи у којој нам продају оловке за леворуке. Можда крене на боље ако почнемо фудбал да играмо лоптом за левоноге. То још нисмо покушали.