Српски фудбал без српске деце

Црвена звезда и Партизан неће моћи да добију лиценцу за учешће у европским куповима. То ће бити последица прописа који је одредио Фудбалски савез Србије.  Ако искористе пропис до последњег слова, наши клубови неће испунити квоте УЕФА о броју домаћих играча међу лиценцираним за утакмице европских купова.

Није тајна да српски фудбал иде тамо куда га усмерава Црвена звезда. Углавном је све подређено јачању тима за учешће у Лиги шампиона. За следећу сезону су све карте бачене на ангажовање странаца.

Да би Црвена звезда могла да ангажује што је могуће већи број странаца, ФС Србије је укинуо ограничење њиховог броја.

Да би остао утисак бриге о развоју српских талената остављено је административно ограничење да на терену могу бити највише четворица странаца. У тиму мора бити најмање седам српских играча, уз додатну ставку да бар један мора бити млађи од 21 године. Пошто утакмицу мора да заврши бар један играч млађу од 21 године, такозвани „бонус“, јасно је да може да га замени једино други играч млађи од 21 године.

Кад се стави на папир, лако је израчунати. За првенствену сезону клуб лиценцира 25 фудбалера. За испуњење услова довољно је да има седам домаћих играча и 18 странаца.

Овде долазимо до прописа УЕФА.

За учешће у еврпским куповима клубови лиценцирају 25 играча. Међу њима најмање ОСАМ мора бити домаћих фудбалера, морају да имају држављанство земље клуба за који играју. Међу тих осам играча, најмање ЧЕТВОРИЦА морају да су прошли јуниорски стаж у фудбалској асоцијацији земље из које је клуб.

Јасније речно, српски учесници у евро-куповима морају да имају најмање осморицу играча са српским држављанством. Међу њима најмање четворица морају да су између 15. и 21. године играли у јуниорима неког српског клуба.

Бројеви не лажу. Испуњење квоте странаца за Супер лигу значи да клубови неће моћи да испуне услов УЕФА за лиценцирање играча за евро-купове. Недостајаће им један домаћи играч.

Неће се, наравно, догодити да Црвена звезда, Партизан или било који други српски клуб попуни списак лиценцираних до мере да не може да испуни захтеве УЕФА. Пре свега зато што ће им помоћи двојна држављанства. Црвена звезда тренутно има осморуцу српских играча са двојним држављанством – Борјан (Канада), Драговић (Аустрија), Дегенек (Аустралија), Иванић (Црна Гора), Бабић (БиХ), Гаврић (БиХ), Поповић (Хрватска) , Крстовић (Црна Гора) – и само шесторицу правих странаца : Канга, Бакајоко, Саного, Фалко, Диони, Бен.

Слично је и у Партизану, који има шесторицу српских играча са двојним држављанством – Јовић (БиХ), Брежанчић (БиХ), Сеничанин (БиХ), Шћекић (Црна Гора), Вујачић (Црна Гора) и Холендер (Мађарска) – и двојицу странаца: Бајбек и Гомеш.  

Чак и да се догоди да немају довољно играча у квоти од осам домаћих, као што се Црвеној звезди догодило пре две године, решиће тај проблем такозваном Б листом, на којој су играчи млађи од 19 година, они који носе бројеве веће од 50.

Остаје, ипак, питање зашто је Фудбалски савез Србије, повлађујући најјачим српским клубовима, донео пропис који је у супротности са прописом УЕФА за учешће у европским клубовима. Свакоме је јасно да наши најјачи клубови странце ангажују због бољих резултата у евро-куповима, а не да би играли у Супер лиги. Ако је УЕФА рекла да је 17 странаца највећи прихватљив број у клубу, зашто је Фудбалски савез Србије максималну квоту подигао на 18?

Брига о домаћим играчима сигурно није разлог таквој одлуци, чак и кад се има у виду да је највећи дозвољени број странаца у игри само четворица. Наравно да клубови неће куповати странце да седе на клупи. Ако већ не могу да играју, чему онда дозвола да пријаве седморицу као резервне играче, иако могу да заиграју највише петорица, бар док још важи „привремено правило“ о броју замена?

Одговор  није тежак.

Одлуке су онакве какве траже најјачи клубови. Пре свих Црвена звезда, а привилегије одговарају и Партизану. Остали клубови једва да могу да плаћају домаће играче.

Одлука Фудбалског савеза Србије показује каква је заштита домаћих играча и каква је стратегија за развој српских талената. У оба случаја одговор је – никаква. Не помаже томе ни административно наметање да у тиму мора бити најмање један играч млађи од 21 године. Захтев да се по сваку цену у тим уврсти играч који можда није довољно физички или ментално развијен за игру у највишем рангу више штети него што користи.

Таквим одлукама Супер лига је надмашила чак и неке од лига за које сматрамо да су „легије странаца“, међутим, чак и енглеска Премијер лига има прописе које клубове приморавају да више улажу у развој играча из јуниорских тимова него што га има српски фудбал.

Клубови Премијер лиге условљени су да међу 25 лиценцираних играча имају најмање осморицу „домаћих“ фудбалера, такозваних „хомграун играча“ (home grown players). Није услов да буду Енглези, али морају да проведу најмање три сезоне у клубу пре навршене 21 године како би стекао статус „домаћег играча“.

Грег Дјук, председник Фудбалске асоцијације од 2013. до 2016, залагао се да граница буде померена на период од 15. до 18. године. То би клубове спречило да у већем броју доводе децу у клубове, што би дало више простора за игру енглеским талентима. Клубови су се противили, али Брегзит је помогао у пооштравању критеријума за лиценцирање „домаћих играча“, а Енглези су у међувремену освојили Првенство Европе за кадете и омладинце и Првенство света за играче до 20 година. Имају најмлађу репрезентацију у историји, играли су полуфинале Првенства света 2018. и стигли у финале Првенства Европе са тимом у коме су шесторица играча из селекција које су освајале трофеје у млађим узрастима.

Немачка је усвојила прописе УЕФА. Клубови прве и друге Бундес лиге морају да међу лиценцираних 25 играча имају најмање осморицу „домаћих играча“.  Националност није важна, али у том броју четворица морају да су између 15. и 21. године провели три сезоне у клубу, а остала четворица да су у истом узрасту тренирала у било ком немачком клубу.

Фудбалски савез Италије је задржао исте године играча у квоти од осам играча, али је пооштрио критеријум. Међу осморицом домаћих играча најмање четворица морају да су рођени у Италији.

Шпанци и Французи имају мање строга правила. Задржали су се на ограничењима оправданих прописима Европске уније, али су искористили разне олакшавајуће околности.

Француски клубови могу да ангажују највише четворицу фудбалера ван Европске уније, међутим, статус „ванкомунитараца“ немају играчи из већине некадашњих француских колонија. Тако, на пример, статус једнак играчима из Европске уније имају фудбалери из свих афричких земаља осим Египта, све државе Океаније осим Новог Зеланда…

Шпанци дозвољавају ангажовање највише тројице фудбалера ван Европске уније, међутим, пошто Јужноамериканци доста лако добијају шпанско држављанство клубови једноставно заобилазе овај ригорозан пропис. Аргентинац Лионел Меси је у Барселони „домаћи играч“ јер после пет година рада у Шпанији стекао држављанство. Уругвајац Луис Суарес има преко супруге италијанско држављанство, па је званично играч из Европске Уније. Бразилац Марсело има шпанско држављанство што му је била велика предност при избору новог капитена Реала, који има неписано правило да капитенску траку могу да носе само Шпанци. У недостатку бољег решења, протумачено је да капитенску траку могу да носе само шпански држављани. Марсело је због шпанског држављанства умало пропустио пролетос утакмицу Лиге шампиона против Челзија. Позван је да буде посматрач на локалним изборима.

Чак и северноамеричка Мејџор лига има какав-такав пропис о домаћим играчима. Није обавезно да играч има пасош САД или Канаде, али мора да је живео некој од тих земаља годину дана пре него је уписан на колеџ или провео најмање годину дана у јуниорској академији клуба. Није много, али бар донекле даје предност локалним фудбалерима.  

Иако све лиге, па и оне најјаче, имају прописе о заштити домаћих играча много боље него што их има Супер лига, свесни су да нису довољни да помогну развој талената. Зато поред прописа којима штите домаће играче организују и додатна такмичења која помажу, пре свега, да млади напредују.

Већина европских земања има лигу Б тимова. Формиране су да играчи не би дане проводили само тренирајући и чекајући да заиграју за први тим.

Клубови енглеске Премијер лиге имају Б тимове који обично играју преко седмице. За ове екипе играју играчи до 23 године, а старији могу да буду голман и још тројица првотимаца који су пропустили последњу првенствену утакмицу.

У Мађарско за Б тимове играју они лиценцирани који нису играли последњу првенствену утакмицу и они који на тој утакмици нису играли више од 15 минута. Такође, клубови могу да утакмице Б тимова користе за пробу играча с којим преговарају. Претходно је неопходно да га пријаве Фудбалском савезу Мађарске.

Немци немају лигу Б тимова, али клубови који то могу да приуште имају тимове у ранговима испод друге лиге. Такву могућност су искористили Бајерн, Минхен 1860, Мајнц, Хофенхајм, Борусија из Дортмунда, Келн, Борусија из Менхенгладбаха, Фортуна и многи други чији Б тимови играју у Регионалној лиги, трећем рангу. Једино ограничење које им је наметнуто је да не могу да пређу у другу лигу.

Исто је и у Португалу.

Грци су схватили да морају да подигну квалитет друге лиге. Одлучили су да повећају број друголигаша, али су брзо увидели да немају довољно клубова из треће лиге који би могли да испуне циљ о подизању квалитета лиге. Зато је одобрено да прволигаши формирају Б тимове. Тако ће од следеће сезоне у другој лиги Б тимове имати Олимпијакос, ПАОК, АЕК, Арис и Панатинаикос.Могу и остали да се придруже кад направе Б тимове.

Више од ограничења броја странаца развој домаћих играча поспешује фоморање Б тимова. Руководиоцима српских клубова тако нешто није ни на крај памети, иако су на столу имали предлог о развојној лиги. Саставили су га у Синдикату професионалних фудбалера „Независност“ и практично га поклонили Фудбалском савезу Србије. Предлагано је чак и да синдикад делимично финансира Б лигу из средстава које би обезбедио ФИФПро, светско удружење професионалних фудбалера, међутим, све је остало мртво слово на папиру. Одговор никад није стигао.

У међувремену, млада репрезентација Србије, која је играла финала европских шампионата 2004. и 2007, на последња три турнира на којима је учествовала на девет утакмица није забележила ниједну победу. Омладинска репрезентација је освојила шампионат Европе 2013. Од тада је одржано још пет шампионата, а српски омладинци су играли једино 2014. Српски кадети нису играли на европском првенству од 2010, кад смо организовали турнир и на крају завршили као осми, последњи.

Све ово показује колико је рад са домаћим младим играчима занемарен у српском фудбалу. Најбољи јуниори се не задржавају дуго. Клубови их брзо продају, из мноштво оправдања. Много таквих играча се неколико година касније врати у српски фудбал неиспуњених амбиција у иностранству.

На жалост, док клубови у најбољима виде „златне коке“, пропада много играча који се не развијају истом брзином. Уместо да добију шансу да каснијим сазревањем постану врло чак и одлични, лако пропадају јер немају Новим прописима ФСС за такве неће ускоро бити места ни у најјачим српским клубовима.

One thought on “Српски фудбал без српске деце

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: