У Монтевидеу је било другачије

Монтевидео. Најлепша прича српског фудбала. Толико лепа да је о учешћу репрезентације Југославије на првом светском првенству, 1930. године у Уругвају, снимљен и филм. Оставимо сада по страни то што је „Монтевидео, Бог те видео“ лепа и успешна копија филма „Игра њиховог живота“ (The game of their lives, 2005), филму о учешћу репрезентације Сједињених Америчких Држава на Првенству света 1950. године на коме су сензационално победили Енглеску (1:0) у Бело Хоризонтеу. У  оба филма „уметничка слобода“ је занемарила моштво чињеница и истинитих догађаја који су чак невероватнији и занимљивији од свега што је смишњено за филм.

Фудбалски свет ових дана обележава 91. годишњицу одржавања првог светског првенства. Играно је у Уругвају од 13. до 30. јула 1930. године. Отуд и ово подсећање на одлазак „белих орлова“ на далек пут и учешће на турниру у Монтевидеу кроз документа и записе које су оставили путници за Уругвај.

Уругвај је организацију светског првенства затражио да би обележио 100. годину независности. У то време најбогатија земља Јужне Америке и најјача фудбалска сила – освајач златне олимпијске медаље 1924. и 1928 – није питала за цену. Упустила се у градњу новог, велелепног стадиона „Сентенарио“ и понудила да плати трошкове путовања свим селекцијама које се пријаве за учешће на турниру.

И поред плаћеног пута већина земаља није послала репрезентацију на турнир. Клубови нису дали подршку светском првенству. Професионализам је већ био дубоко укорењен у европском фудбалу, па је дуго одсуство играча због играња за репрезентацију клубовима било неприхватљиво. Југословенски, тачније српски, фудбалери су играли на светском првенству.

Подстрек из Румуније

Европу су ка Јужној Америци кренуле само четири селекције. Жил Риме, у то време председник ФИФА, успео је да наговори Фудбалску федерацију Француске да окупи репрезентацију за учешће на светском првенству, али не без великих проблема. Селектор Гастон Баро и најбољи одбрамбени играч Мануел Анатол нису хтели да крену на пут.

Велики део посла овавио је потпредседник ФИФА, Белгијанац Родолф Силдрајерс у својој земљи. Убедио је Фудбалски савез Белгије да попут Француске пошаље репрезентацију у Уругвај. Нису ни Белгијанци послали најјачи тим. Нападач Рајмонд Брајн, стрелац 141 гола на 142 утакмице за Бершот, остао је без бродске карте јер је отворио ресторан. На тај начин је прекршио прописе ФС Белгије који су забрањивали да играчи поред зараде у клубовима имају допунске приходе и није позван на светско првенство.

У Румунији краљ Карол Други је сео на престо само месец дана пре почетка светског првенства. Једна од првих заповести новог краља била је амнестија свим играчима који су из било ког разлога суспендовани, а потом је „наговорио“ многа предузећа, па и енглеску нафтну компанију за коју су радили неки од најбољих играча, да репрезентативцима одобре плаћено одсуство због учешћа на светском првенству. Такође је и лично изабрао путнике за Монтевидео.

Југославију су на пут ка Монтевидеу покренуле пријатељске везе са Француском и Румунијом.

Др Михаило Андрејевић

Прича како Југославија умало да пропусти светско првенство је углавном позната. Своди се на свађу због пресељења Фудбалског савеза из Загреба у Београд. ФС Хрватске је због тога није дозволио хрватским фудбалерима да играју за репрезентацију. Др Михаило Андрејевић, тада секретар Југословенског ногометног савеза (ЈНС) за спољне послове, није дозволио да се одлука испречи визионарском подухвату. Инсистирао је да се због пријатељства са Жилом Римеом и Француском пошаље репрезентација на светско првенство.

У филму је истакнуто да је у последњи час помогао краљ Александар Карађорђевић. Познато је да је помагао развој фудбала (види „Златни куп краља Александра и остала блага) , међутим, што се тиче подршке учешћу репрезентације на светском првенству нема података да се било како умешао. Признао је то и Владимир Станковић, аутор књиге „Монтевидео, Бог те видео“ по којој је снимљен филм.

-Прича о тражењу пара од њега (краља Александра) за пут у Уругвај је „драматуршка потреба“ за филм. Новац уопште није био проблем. Уругвај је све плаћао, чак су и играчи добијали и дневнице, јер је био проблем да се сакупи довољан број учесника – рекао је Станковић у интервјуу за Новости 26. јануара 2014. године.

Подршка краља свакако није изостала, али не у новцу, већ у прећутној подршци да репрезентација крене према Уругвају. Према румунским изворима, пресудио је утицај породичних односа. Краљ Александар је оженио румунску принцезу Марију, сестру краља Карола Другог. Управо је, тврде Румуни, румунски краљ убедио зета да дозволи одлазак репрезентације на светско првенство.

Ујпешт подигао морал

Много више посла је завршио др Михаило Андрејевић. Писао је о томе у књизи „Дуго путовање кроз фудбал и медицину“.

Почетком 1930. године Жил Риме је упутио ЈНС-у преко мене свог потпредседника, инжињера Фишера, иначе председника Мађарског фудбалског савеза, да бисмо разговарали и договорили се о учешћу југословенске репрезентације у такмичењу за првенство света… Фишер ми је објаснио да је Риме наишао на тешкоће код многих фудбалских савеза, на пример у Енглеској, Италији, Аустрији, Немачкој . Тада су ови савези већ имали развијен професионални систем и нису желели да им играчи дуже времена одсуствују из клубова и ремете одржавање државних првенстава. Фишер је по налогу Римеа изнео у кратким цртама повољне услове за учешће на светском првенству што се односило на покривање материјалних трошова и друго…

Инжињеру Фишеру сам рекао да се начелно слажем са изнетим предлозима и да ћу се лично заузети за повољну одлуку нашег Савеза уколико се оцени да су услови учешћа повољни за нас. Путовали смо потом заједно у Рим. У возу није било ресторана, па је моја супруга за ручак изнела печено пиле, а Фишер и његов секретар неке колаче, па смо се богато почастили у возу.

Касније сам добио од доктора Бауера (амбасадор Уругваја у Белгији, п.а) детаљна обавештења о свему, а што је најглавније добили смо гаранције да ће сви предложени услови бити испуњени уз гаранцију уругвајске државе.

У нашем Југословенском ногометном савезу разговарали смо о свему овоме и после дуже и свестране расправе ЈНС је одлучио да се пријави за учешће на Првом светском првенству. Послата је и наша пријава у ФИФА и председнику Жилу Римеу.

Међутим, при свему томе наша једина тешкоћа састојала се у томе што ми као Фудбалски савез нисмо били у стању да саставимо најбољи тим. Наиме, због премештања Савеза из Загреба у Београд, настала је таква анимозност код загревачких фудбалских фукнционера да су одбили да нам дају играче за репрезентацију Југославије.

У тако насталој ситуацији савезни капитен Бошко Симоновић дошао је на идеју да састави репрезентацију од ихграча из београдских клубова, који су у оно време били у најбољој форми и који су могли да замене играче из Загреба и Сплита чији би играчи иначе дошли у избор у државну репрезентацију. И једна и друга повољна околност допринела је оваквој идеји савезног капитена. Тада је гостовао у Београду првак Мађарске Ујпешт из Будимпеште. Овај мађарски клуб био је један од најбољих у средњој Европи и БСК је с њим имао уговорену утакмицу.

Утакмица је одиграна 8. јуна 1930. године  и она се сматра за оно време за једну од најлепших и најбољих утакмица. БСК је пружио технички лепу и дотерану игру и победио 5:3. Ова утакмица је одиграна недељу дана пред полазак репрезентације у Монтевидео. Играчи БСК предвиђени за репрезентацију су положили велики и тежак испит, односно пробу, што је послужило савезном капитену Бошку Симоновићу да се определи за састав репрезентације како је и намеравао“.

Није, дакле, било никаквог пиштоља под браду председнику бугарског фудбалског савеза и преузимање места у Монтевидеу, како је приказано у филму. Утакмице са Бугарском је заиста било, играна је 13. априла 1930. у Београду и завршена је заиста победом Југославије резултатом 6:1, како је и у филму приказано, али никаке драме и преокрета није било. Југославија је после 22 минута водила 2:0, а голман Милован Јакшић није постигао гол за коначних 6:1.

Репрезентација је на пут кренула 17. јуна са возом из Београда. Путовање преко Аустрије и Швајцарске је трајало три дана, до приспећа у Марсељ. Није путовано спаваћим колима. Уругвајци су плаћали трошкове само за другу класу.

Забава на броду

У Марсељу су се екипи придружили „интернационалци“ Ивица Бек, Бане Секулић и Љубиша Стевановић. Екипа се укрцала на брод „Флорида“.

Брод СС Флорида

Био је то једини преостали избор. У време кад је одлучено да репрезентација крене на пут, Французи, Белгијанци и Румуни су већ попунили „Конте Верде“. Румуни су се први укрцали, 21. јуна у Ђенови. У луци Виљефранс-сур-Мер придружили су им се Французи, председник ФИФА Жил Риме, који је носио и трофеј намењен светском прваку, и још тројица судија, а у Барселони и Белгијанци.

Југословенима је на „Флориди“ требало да се придружи и репрезентација Египта. Били су једина афричка селекција која се одазвала позиву Уругвајаца, међутим, закаснили су на укрцавање у Марсељу и Југословени нису имали сапутнике на броду, а Египћани нису стигли на турнир.

Током путовања репрезентативци су кондицију одржавали тренинзима на палуби брода. Више времена је протекло у забавама. Прелазак екватора је била посебна прилика за прославу. Сачувано је неколико фотографија са путовања преко Атлантског океана. Данас су нарочито занимљиве оне које могу да се погледају на блогу World Cup 1930 Project@WC1930blogger. Савременом технологијом су колоризоване, па млађи нараштаји могу да боље погледају у прошлост.

Репрезентативци Југославије на забави на броду
поводом преласка екватора
World Cup 1930 Project@WC1930blogger

„Конте Верде“ је први допутовао у Монтевидеу. То је омогућило да Риме лично дочека последње путнике из Европе. Остала је фотографија југословенских репрезентативаца са председником ФИФА пред искрцавање у луку.

Организатори су се надали да ће на турниру учествовати бар 16 репрезентација и тако су направили распоред утакмица. Планирано је да такмичење почне 15. јула и да траје до 15. августа. Због мањег броја учесника план је померен, турнир је скраћен, мада су на званичним плакатима Мондијала остали првобитно замишљени датуми.

„Мораш, Момо! За Србију“

Југославија је прву утакмицу играла 14. јула на стадиону Централ. Победила је, како су тада звали, Бразилију резултатом 2:1.

Према сведочењу голмана Милована Јакшића објављеном у листу Спорт и у књизи „С лоптом кроз свет” објављеној 1944. године, југословенски репрезентативци су били уплашени вештином бразилских играча. Припремајући се за утакмицу тренирали су истовремено са противником на истом терену. Да би одржавао квалитет тренинга, Бразил је у Монтевидео повео два тима. Југословенски репрезентативци су били импресионирани брзином и вештином Бразилаца.

Извештај “Политике” о победи против Бразила

Иако је увржено да је Бразил био међу фаворитима на првом светском првенству, истина је другачија. Уругвај, освајач олимпијског злата 1924. и 1928. био је суперсила тог доба. Једино му се супростављала Аргентина.

Бразилци су били на добром гласу, али имали су велики проблем. Репрезентацију су окупили први пут у пет година! Иако је у периоду од 1925. до 1930. било утакмица бразилске селекције, биле су то незваничне утакмице, често неког тима који је играо под заставом Бразила. Један такав је 1928. изгубио од Шкотске резултатом 0:5.

Утакмица против Југославије била је прва за репрезентацију чак десеторици Бразилаца. Једино је капитен Нило раније играо за репрезентацију.

Милован Јакшић са дечаком српских исељеника

Утакмица је привукла велики број гледалаца. Бразилци су покушали да их придобију на своју страну. На терен су изашли носећи заставу Уругваја.

Имала је подршку и Југославија. Јакшић се сећао да је на Централу било око 5.000 наших људи. Међу њима и дечак, дете српских исељеника, који је постао маскота репрезентације. 

Пре изласка на терен, др Михаило Андрејевић је играчима одржао мотивациони говор:

Сматрам за своју дужност да вам као синовима Србије проговорим коју реч о великом значају борбе у коју ступате. Да вас подсетим на херојску борбу српског народа кроз векове… Од вас у име отаџбине захтевам да у борбу са великим и опасним противником уђете мушки и јуначки као прави и достојни противници див-Обилића“, сећао се Јакшић.

После бацања новчића Бразилци су изабрали да у првом полувремену нападају низ ветар. То им је омогућавало бржу игру. Наши су нападе спремно дочекали, а најбољи је био голман Јакшић. Ипак, кад би узели лопту, југословенски репрезентативци су било веома опасни. Потврдили су то головима Тирнанића у 21. и Бека у 30. минуту.

Милован Јакшић и Милутин Иваковић испред бразилских фудбалера World Cup 1930 Project
@WC1930blogger

Друго полувреме је протекло у непрестаним и снажним нападима Бразила. Поред пожртвованих Југословена за противника су имали ветар и несавладивог Јакшића.

Бразилци су успели да смање резултат у 62. минуту. У старту на лопту петорица Бразилаца су Јакшића угурали у гол. Приписан је Пергињу

После гола Јакшићу је пришао Ђокић и пожалио се да више нема снаге за игру. По личном сведочењу, Јакшић му је одговорио:

„Мораш, Момо! За Србију!”

Ђокић је наставио, и сви остали, а Јакшић је летео пред голом и све лопте хватао. Остало је 2:1. 

Закључани у собама

Победа Југославије је представљена као велика сензација која је преко ноћи прославила наше фудбалере. Јакшић је касније причао да је убрзо после утакмице добио понуду да заигра у Сједињеним Америчким Државама: 20.000 долара за потпис уговора, 500 долара месечне плате. 

Јакшић је навео да је на све понуде одговарао молбом да разговарају после турнира иако је признао да му се памет помутила од понуђених свота.

Јакшић није био једини коме су обећавали куле и градове. Зато је руководство репрезентације пооштрило режим. Јакшић је сведочио да су од доласка у Монтевидео играчи само једном добили дозволу да изађу у град. Искористили су је тако што су отишли у ресторан једног Мађара да се наједу гулаша. После утакмице са Бразилом нису могли даље од хотела, а собе су им по одласку на спавање закључаване.

Репрезентативци су повремено напуштали хотел у коме су били заједно са репрезентативцима Мексика и САД. Боравак у Монтевидеу била је прилика за сусрете са српским исељеницима. Др Андрејевић је у књизи објавио фотографију за брода „Иво Рачић“ на коме је приређен пријем за југословенске репрезентативце.

Док су боравили у Уругвају, репрезентативци су слали писма у домовину. Једну од разгледница је сачувао Милан Јовановић, син репрезентативца Миодрага Јовановића.

О томе је пред Првенствои света 1974. године писао „Темпо“, спортски недељник који је објављивала “Политика”. На малој разгледници писало је:

„Много поздрава после сјајне победе над Бразилијом“ и уз својеврсне потписе репрезентативаца наведен је датум 15. јун 1930.

Јогурт за победу

Југославија је у другој утакмици победила Боливију резултатом 4:0. Играно је 17. јула, опет на Централ парку, јер Сентенарио још није био отворен.

Југословенима је после победе против Бразила углед нагло порастао. Кладионице су на победу Југославије одредиле квоту 1,10. Боливијци су рачунали на подршку домаће публике, а потрудили су се и да појачају емоције.  Играчи су на грудима дресова имали слово, а кад су се поређали за фотографисање, исписали су „Вива Уругвај” (Живео Уругвај).

Југославија је испунила прогнозу о лакој победи, али резултат 4:0 не показује да је игра била једнако добра. Извештач Политике Бора Јовановић јавио је да је прво полувреме било „рђаво” јер је југословенски тим потценио противника. Друго полувреме је било много боље. Искоришћена је предност играча више. Боливија је од 28. минута играла без Гомеза, који је теже повређен у судару са „Милутинцем” Ивковићем. Попустила је после сат игре. Југославије је од 60. до 65. минута постигла три гола.

Југославија је имала десет ипо играча. Моша Марјановић се једва кретао, изнурен од прехладе коју је навукао још током пута на броду. Постигао је, ипак, један гол. Бек је дао два, а Вујадиновић последњи. 

И Југославија је утакмицу завршила са десеторицом. У 78. минуту, при резултату 3:0, из игре је због повреде ноге изашао Момчило Ђокић

И поред убедљиве победе, извештач Политике је међу најбоље играче Југославије истакао голмана Јакшића

После утакмице је у хотелу приређен банкет и прослављен пласман у полуфинале. Било је много гостију. Голман Јакшић је касније причао да је гостима точено много шампањца, а играчима – јогурт.

Дан после утакмице, 18. јула 1930. године, званично је дефилеом учесника светског првенства отворен стадион Сентенарио. Упркос великом труду, Уругвајци нису успели да на време заврше огроман стадион. Зато је и дефиле одржан пет дана по почетку турнира после кога је и Уругвај одиграо своју прву утакмицу, против Перуа.

Мало је недостајало да репрезентација Југославије пропусти дефиле. При доласку на стадион аутобус у коме су били играчи стао је у маси Уругвајаца који су похрлили на Сентенарио. Играчи су морали да пешке дођу до стадиона, али кад су тамо стигли капија кроз коју је требало да уђу већ је била закључана. Једини начин да уђу било је да прескоче ограду. Најтеже је то било дежмекастом селектору Бошко Симоновић и пропустио је дефиле, стигао је тек по изласку екипе на терен.

Поштујући абецедни ред, Југословени су на терен изашли последњи, после Уругваја. Заставу је носио голман Милован Јакшић.

Победом против Боливије је освојено прво место у групи и изборен пласман у полуфинале. Противник је био најтежи могући – Уругвај.

Блата доста код куће!“

У филму је занемарен битан детаљ. Турнир је игран у јулу, током зиме у Уругвају. Забележено је да је на дан утакмице Југославије против Бразила у Монтевидеу падао снег. Бразилци су играли у дебелим дресовима који су више личили на ролке. На малобројним сачуваним наших фудбалера види се како улицама Монтевидеа шетају у капутима, шаловима и шеширима.

У зимско доба, Уругвајци су се од првог дана припремали за игру у блату до колена, па су и данима кад није било кише поливали терен да га расквасе.

Југословени су другачије радили. Користили су погодности да тренирају на добрим и сувим теренима.

„Блата нам је било доста код куће“, сећао се голман Милован Јакшић у књизи „С лоптом кроз свет” објављеној 1944. године.

Други проблем Југословена је била храна. Доручак, ручак, вечера и две ужине у луксузном хотелу су додали још килограма на оно што су стекли током путовања бродом. На мерњу пред утакмицу са Уругвајем, цео тим Југославије је био за 140 килограма тежи него пред пут у Уругвај. У просеку, сваки играч се за мало више од месец дана угојио за 12 килограма!

Јакшић је касније причао да је и то био један од разлога за лошу игру против Уругваја.

Југословенски играчи су до стадиона одвезени луксузним аутобусом. Пут је трајао дуже него што је планирано јер су улице биле закрчене масом људи који су кренули на утакмицу. На крају, ни аутобус није могао до планираног одредишта, па су играчи опет морали последњи део да прођу пробијајући се кроз гужву пред стадионом.

Уругвајска штампа се потрудила да подигне атмосферу. На дан утакмице у новинама је објављен измишљени интервју са голманом Јакшићем у коме је „открио” да се кладио да ће Југославија да победи, а да он неће примити гол.

Уругвајци су се трудили да на све начине уплаше противника. Тако је у свлачионицу југословенског тима стигла вест да је полиција на улазу у стадион од гледалаца одузела 2.700 пиштоља. 

Југословенски репрезентативци су узвратили пркосно. На терен су изашли мирни, махањем поздрављали публику на крцатом Сентенарију. Јакшић се касније сећао да није било страха од публике. Трибине је од терена одвајао седам метара широки јаз испуњен водом. До терена се могло само преко покретног моста. Кад су сви били спремни за утамицу мост је подигнут и до играча нико није могао да дође, осим ако не преплива базен.

После интонирања химни, на терен су изашле девојке из Женске школе. Најлепша међу њима (ствар укуса) била је огрнута уругвајском заставом. Капитенима Ивковићу и Назацију су поделили поклоне.

О утакмици се мање-више све зна. Југославија је одлично почела. Повела је већ у четвртом минуту. Постигла је и други гол, Вујадиновић је погодио мрежу, али је поништен због офсајда.

Уругвајци су у 10. минуту изједначили на 1:1 голом из очигледног офсајда, али га судије нису виделе. Да је било офсајда забележили су и фоторепортери. Сачуване су и фотографије објављене у уругвајским новинама као сведоци шта се догодило. Уругвајци су помоћ искористили да преокрену на 2:1. У 26. минуту поништен је гол Марјановића због офсајда, иако је реаговао на лопту одбијену од уругвајског играча.

О чувеном трећем голу Уругваја све се зна. Лопта је после напада Уругваја по крилу отишла у гол-аут. У поље ју је вратио полицајац, а Анселмо шутнуо у гол. Судија је признао гол. 

Уругвајци тврде да је ова фотографија овековечила гол Уругваја постигнут на нерегуларан начин
Судија Рего са капитенима
Аргентине и Француске

Судија чије име нам је остало као синоним за неправду био је Бразилац Рего. Додељено му је полуфинале светског првенства иако је имао врло мало искуства у суђењу репрезентацијама. Утакмица Уругвај – Југславија била му је тек друга међународна утакмица у каријери. Прва је била Аргентина – Француска (1:0) на којој је заборавио да одсвира – крај утакмице. Играно је десетак минута док остали нису схватили да је судија заборавио да погледа сат и упозорили га да је 90. минут одавно прошао. Постоје сумње да није заборавио на време, већ да покушавао да помогне Уругвајцима дајући шансу Француској да изједначи. Уругвајци су знали да им је Аргентина највећа препрека за освајање светског првенства и тражили су разне начине да је спрече да дође до финала. Сматра се да је Рего помогао колико је могао.

Неискусни и збуњени Рего је кривицу за признат нерегуларан гол Уругваја касније правдао грешком помоћника. Причао је је велики број фоторепортера и полицајаца који су стајали поред гол-аут линије чак стајао и у терену и да није знао да је лопта изашла из поља.

Заниимљиво је да о спорном голу Уругваја није било ни речи у првом извештају Боре Јовановића за „Политику“. Тек следећег дана, у проширеном извештају, наведено је неколико реченица о нерегуларном голу.

До краја више није било сумње како ће утакмица бити завршена. Уругвајци су о даље играли прљаво, а Југословенима живци попуштали. Одговарали су на неправду, па се и голман Јакшић у другом полувремену потукао са Скалонеом.

Фотографије са утакмице откривао да је Јакшић бранио у два дреса. У првом полувремену је носио црни, а у другом бели дрес. Исто је радио и на утакмицама против Бразила и Боливије. У полувремену је скидао прљав и облачио чист дрес.

Завршено је 6:1 за Уругвај, који је у финалу победио Аргентину (4:2) и после две златне олимпијске медаље освојио и светско првенство.

На грбу Уругваја данас стоје четири звездице. Обично означавају број титула светског првака. Уругвај је другу титулу освојио 1950. Олимпијски турнири између два светска рата, а до турнира у Монтевидеу, били су најјача међународна такмичења и сматрана су светским шампионатима. Уругвај признаје и те две медаље као „звездице“.

Прекрајање поретка  

Према распореду такмичења, утакмица за треће место није била предвиђена. У то време уобичајено је било да за трећег буде проглашен тим који је изгубио од победника турнира, а то је била Југославија.

У многим текстовима наведено је да је ФИФА хтела да организује утакмицу за треће место, али да Југословени нису пристали љути због неправде на утакмици против Уругваја. Википедија се, на пример, за такву тврдњу позива на књигу извесног Енглеза Хајдера Џавада.

Не буде ми тешко, заинатим се и преко друштвених мрежа га пронађем. После краће преписке, питам га откуд му податак да Југославија није хтела да игра:

То је мој закључак. Не видим други разлог да ФИФА прогласи САД трећим осим да је Југославија одбила да игра.

Дакле, поредак је направљен на основу личног записа једног „хроничара“.

У даљој расправи морао сам да га разуверим чињеницама потхрањеним чак и документацијом Фудбалског савеза САД.

Американци су на турнир дошли са само 16 играча. Довели су једног голмана који је повредио колено у полуфиналној утакмици против Аргентине. Аргентинци су играли толико грубо да нису бирали начин како да дођу до лопте и десетковали су противника повредама. Један амерички репрезентативац је сломио нову, још двојица су теже повређена, један Американац је утакмицу чак завршио са раном на образу зашивеном шпенадлом како би екипа имала довољанброј играча да остане на терену. После повреде јединог голмана Американци нису имали тим којим би могли да играју утакмицу за треће место.

Даље, Југословени јесу били љути због суђења у полуфиналу против Уругваја, али нису могли да одбију оно што им није понуђено. Ионако су остајали у Уругвају довољно дуго јер су настављали на турнеју по Аргентини и Бразилу.

ФИФА је у септембру 1930. објавила да је Југославија трећа јер је у полуфиналу испала од победника турнира Уругваја, што је био у то време олимпијски принцип расподеле позиција.

Занимљво је да је ФИФА магазин објављенн 1984. године измислио да је играна утакмица и да је Југославија победила 3:1. Нејасно је како се та утакмица „појавила“. Наравно, никад више слична грешка није поновљена.

Промена поретка је условљена одлуком ФИФА да организацију Првенства света 1994. Усмери ка Сједињеним Америчким Државама. Извршни комитет ФИФА је 1984. године одредио да направи јединствен систем за утврђивање поретка на светским првенствима. Тако је одлучено да се за Мондијал 1930. направи поредак на основу учинка. Пресудила је гол-разлика. САД су имале 7:6, Југославија 7:7. САД су проглашене трећим, а 1988. су добиле организацију СП 1994. Југославија је тек од 1986. званично четврта.

По завршетку светског првенства, југословенски репрезентативци су отпутовали у Бразил и Аргентину. Играли су две пријатељске утакмице, али не под именом земље. Није им било дозвољено да се представљају као Југославија, па су играли под именом Београдски спорт клуб (БСК). Утакмице им се, ипак, броје за репрезентацију.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: