Навијач, хулиган и послушник

Решење проблема хулиганизма стало је у само две реченице неформалног разговора вођеног између премијера Велике Британије Маргарет Тачер и Берта Миличипа, председавајућег Фудбалском асоцијацијом. Анегдота прича да су се срели на једном пријему у годинама пре него је трагедија на Хејселу у мају 1985. године довела до пресудног обрачуна са британским хулиганима.

„Чујем да имате проблема са навијачима на стадионима“, рекла је Маргарет Течер.

Миличип је, кажу, узвратио одговором који је касније „Челичној лејди“ био путоказ за обрачун са хулиганима.

„Не, госпођо, имамо проблема са вашим грађанима који долазе на стадионе!“.

Берт Миличип

Енглези бележе да су Миличип и Тачер имали „тумбурлентне односе“. Миличип је подржао Тачер кад је казну изречену енглеским клубовима после трагедије на Хејселу са три године, колико је прописала УЕФА, повећала на пет, али јој се жестоко успротивио у намери да уведе обавезне „навијачку личну карту“ за улазак на стадионе.

Миличип је позицију председавајућег ФА напустио 1986. године. Касније је у мемоарима записао да Тачер „фудбал није нимало занимао“ и да је „једино бринула за свој политички рејтинг“. На тај начин је описао посете Маргарет Тачер репрезентацијама Енглеске, Северне Ирске и Шкотске уочи Првенства света 1982. године, у данима кад је Велика Британија на другом крају света ратовала са Аргентином око Фокландских (Малвинских острва)

„Највише је причала о специјалним јединицама и како је Други светски рат утицао на позицију Черчила као ратног вође. Политичка животиња попут Тачер била је свесна да ће добар резултат репрезентација на светском првенству повећати њену популарност у анкетама“, записао је Миличип у мемоарима.

Тачер је успешно добила борбу против хулиганизма, али ју је као вешта политичарка искористила да победи и на другом фронту. Иза борбе против хулигана скривана је и борба против снажних синдиката који су се противили политици либералне економије. Језгро је било у Ливерпулу, који је као лучки град био уз Бирмингем основа британске економије. Навијачки „коп“ су пунили радници, па је удар на њих истовремено био и акција против другог противника. Прво трагедија на Хејселу, уочи финала Купа шампиона 1985. Јувентус – Ливерпул, потом и трагедија у Шефилду у априлу 1989. на стадиону „Хилсборо“ током утакмице Ливерпул – Нотингем форест у полуфиналу ФА купа, искоришћену су за заједничку акцију против хулигана и синдиката. Завршни потез било је претварање оближњег Манчестера у банкарски центар. То је довело до урушавања економије града Ливерпула, а с њим и два највећа градска клуба Ливерпула и Евртона, и јачања Манчестера што је помогло Манчестер јунајтеду да преузме доминацију енглеским фудбалом.

Кад је 8. априла 2013. године преминула Маргарет Тачер, на стадионима у Енглеској су је оплакивали и славили њен утицај у борби против хулиганизма. За то време су на улицама Ливерпула славили и певали „Динг донг, вештица је мртва.“

Доста добар опис година енглеског фудбала које је обележио хулиганизам дао је Џон Кинг у књизи „Фудбалска фабрика“ (The football factory, 1997). Главни јунак је навијач Челзија који кроз фудбал слика социјалну, економску, политичку слику Енглеске, а прелази и границу и кроз навијачке страсти се дотиче и међународних односа.

Прича о спрези фудбала и политике у Великој Британији с краја прошлог века само је једна у мноштву откако игра постоји. Од зачетка је фудбал био у блиској спрези с политиком. Клубови су формирани на националној основи (Атлетик Билбао), верском опредељењу (Селтик, Ренџерс), политичком директивом (мноштво примера)… Било који клуб у Европи и Јужној Америци, који су поставили темељ игри, у зачетку има неку од веза са тренутном политичком климом. Најдетаљенији опис о спрези фудбала и политике може да се прочита између корица књиге Сајмона Купера „Фудбалом против непријатеља“ (Football against enemy, 1994) Сајмона Купера. Проглашена је за најбољу књигу о фудбалу.

О спрези политике и фудбала у новом веки написано је још мноштво одличних књига. Пре свих би пажњу и време требало посветити књизи Габријела Куна „Фудбал против државе“ (Football vs state, 2011). Одлично описује како фудбал спаја национализам, десничарске силе наспрам оних који у фудналу траже само игру. Детаљна студија је проширена на комерцијализацију игре, али то долази тек на крају. Корени су у протестима радничке класе која се у свим навијачким разноликостима ујединила на стадионима.

У мноштву књига које говоре о вези фудбала и политике ниједна није досегла до онога што се у последње три деценије дешава у српском фудбалу. Покушао је нешто Ричард Милс у књизи „Политика фудбала у Југославији“ (The politics of football in Yugoslavia“) али са великим закашњењем – књигу је објавио 2018. – и не дотиче тему која је наша свакодневица. Немогуће је пронаћи државу у којој је навијачки покрет направио толики заокрет да је постао своја супротност. Настао као реакција на отварање некадашње Југославије ка западној Европи дошао је до предводничке позиције ултра-националистичких и конзервативних снага. Затим је окренуо још један круг и са исте почетне тачке дошао поново до станице са које се дуже време не помера.

Детаљну студију о путу који је прешао такозвани навијачки покрет направио је др Иван Ђорђевић, аутор више научних радова, између осталих „Антрополог међу навијачима“, „Политика на фудбалском терену“…

„Ми смо заиста једина земља коју знам где су фудбалски навијачи релевантан политички фактор. Од транспарената који указују како треба да изгледа спољна политика, преко врло отворене кампање против Прајда која је била заиста једна од успешно спроведених кампања која је резултирала отвореним насиљем на улицама преко ,издаје` Косова и свих осталих политичких фактора. Ниједан од наших политичких лидера не воли да га ико помене на стадиону. Јер кад крене то на стадиону, они инстиктивно знају да је време да се полако иде“, рекао је др Ђорђевић у интервјуу за Спорт клуб у априлу ове године.

Прве органозоване навијачке групе српских клубова настале су крајем 80-их година прошлог века. Навијачи Црвене звезде и Партизана, за њима касније навијачи Војводине, Рада, крушевачког Напретка, нишкоф Радничког окупљали су пионири нечега што би могло да се зове овдашњим навијачким покретом. Ипак, ниједна група, иако блиске с клубом, нису биле део организоване клупске структуре. Најближе томе су у зачетку досегле такозване „Делије“, навијачи Црвене звезде, чији се настанака везује за Божић 1989. године кад су се ујединиле групе „Ултраси“, „Ред девилс“ и „Зулу вориорс“. Навијачке „активности“ су, ипак, често биле само параван за одлазак на утакмице евро-купова у иностранство, одакле су се враћали с причама о нередима изазваним на улицама градова које су походили.

Photo by cottonbro on Pexels.com

Политичка ситуација у Југославији је пресудно утицала да навијачи српских клубова, пре свих Црвене звезде и Партизана, са навијачима најбољих хрватских клубова, загребачког Динама и сплитског Хајдука, развију посебну врсту ривалитета, засновану на националној основи. Одговор на везу „Бед блу бојса“, навијача Динама који су отворено подржали Хрватску демократски заједноци (ХДЗ) биле су пароле подршке актуелној српској власти.

„Партизан, то је српски тим, Слободан Милошевић поноси се с њим“, певали су навијачи Партизана. Слично су узвикивали и навијачи Црвене звезде: „Делије, `ајмо сви у глас, Слободан Милошевић навија за нас“.

Није тајна да је управо из тзв „највијачког покрета“, а највише са северне трибине стадиона Црвене звезде, током грађанског рата у последњој деценији 20. века регрутован можда и највећи број добровољаца у паравојним јединицама. И поред тога, деценија је завршена слоганом „Спаси Србију и уби се“, посвећен управо Слободану Милошевићу.

Једном присвојена политичка моћ више није испуштена. „Навијачки покрет“ је тражио део заслуга. Добио их је, али из данашњег тренутка биле су то привилегије „на кашичицу“. Покушаји државних власти да држе под контролом навијачке групе довеле су до преокрета позиције. Песма певана за опроштај од Слободана Милошевића је поновљена и тадашњем председнику Србије Борису Тадићу. Јалов одговор су били прекиди утакмица кад песма загрми. Проблем су били „демократски ставиви“. Власт је морала да покаже да је слобода говора постулат демократских опредељења, па су и навијачи, незадовољни ограниченом слободом деловања ван стадиона, могли да изражавају „политички став“ поруком председнику државе.

др Иван Ђорђевић

„Заправо тај националистички доскурс и та националистичка прича која се везује за навијаче Звезде је инаслеђе где су се навијачи Звезде још кртајем осамдесетих декласирали као да они подржавају српство и да је српство изнад свега и онда кад је то остало као баштина из тог периода. Деведесете су биле чудне у смислу да је та прва екипа која је била тамо отишла на неке друге послове па су дошли неки млади који нису имали то искуство навијања из осамдесетих, али су ту врсту баштине покупили и њихов политички ангажман је био евидентан још од 1997. и протеста, па да не причамо о 5. октобру где је „Спаси Србију и уби се Слободане” постала мантра, а то је почело у јулу или августу на „северу“, много пре 5. октобра. Навијачи Звезде су били присутни и када су били они протести око Студија Б. Онда је то после двехиљадитих почело да се подразумева, да се навијачи питају када су национална питања на дневном реду, навијачи се тада проналазе позвани да буду некакви арбитри, да одлучују у ком правцу треба водити у крајњу линију и државну политику“, рекао је др Иван Ђорђевић за Спорт клуб.

„Навијачки покрет“ је ширио деловање на разне стране и тешко је пописати све испаде, попут паљења аутомобила фудбалера, убиства у масовним тучама, копању гробова на терену клуба, изнудама новца од играча за плаћање бранилаца на суђењу навијача… Клерикална страна је показана притиском на фудбалску организацију да не организује утакмице за Ускрс. Навијачи Рада су се истакли паролом „У недељу нећу бити на утакмици Рада, имам нека посла на улицама града“, којом је поручено да ће учествовати у спречавању организације Параде поноса.

Како се развија моћ навијачких група најбоље је могло да се види кад су фудбалери Црвене звезде изашли 2008. године на утакмицу против Јагодине носећи мајице са натписом „Правда за Уроша“. Показали су тако “солидарност” са навијачем Урошем Мишићем осуђеним на десет година затвора због покушаја убиства жандарма Небојше Трајковића.

„У канцеларију су ми ушла тројица навијача, а кад сам их упозорио да тако нешто протибвно свим фудбалским прописима, они су ми претили, разбили ми саксију са цвећем. Рекли су да их је баш брига за прописе, да треба да платимо казну ако је буде. Рекли су да ће да запале стадион“, испричао је тадашњи председник УО Црвене звезде Добривоје Танасијевић Дан Тана, а пренели спрски медији.

Photo by cottonbro on Pexels.com

Прекинута утакмица у Ђенови Италија – Србија у октобру 2010. године био је део политичког деловања екстремних „навијача“ који су изабрали интересну страну у боррби за превласт у Фудбалском савезу Србије. Кључна реч је „интерес“, јер после Ђенове ништа више није скривано у деловању „навијачких група“. Трибина је постала пословни простор за разне „бизнисе“. То је постала нова копча у спрези са актуелном влати или прихватљивом страначком организацијом. Избор пословног партнера је постао врло важан у навијачком опредељењу.

Евиденто је да свака власт воли да буде у добриом односима са навијачима. Имам утисак да су се створиле одређене врсте синергија између одређених навијачких група и неких државних структура којима они служе као некаква група за притисак. Дакле, свако ко је на власти треба њих у том слислу да држи под контролом и да користи њихове услуге кад затреба или да их бар пацификује одређеним врстама контрауслуга. Показало се да они ту политичку моић имају и ако они одлуче да Прајда неће бити ми добијамо хаос на улицама, а ако добију неку другу директиву или шта год већ да можда тај Прајд заобиђе ове године онда га они заобиђу – говорио је др Иван Ђорђевић у интервјуу за Спорт клуб и додао: – И та суђења од стране државе спровођена као да их је полусрамота што морају да спроведу закон када су у питању навијачи… Није никаква ,јадна особа` која је гурала некоме бакљу у уста. То се у мом свету зове покушај убиства и не постоји оправдање. Можеш да кажеш да је полиција брутална, али то је сада други контекст. То је замена теза. Напиши пријаву против полицајца… Улазимо у причу где навијачи постају и сами себе виде као особе које су изнад закона. Имају неки моралну исправност која је само њима јасна. За Бриса Татона је то деловало као нека навијачка прича. Нарочито зато што није било никакве дискусије о томе да ти људи треба да се покахпсе и они су побегли, али деловало је још да то можеш да продаш као хулиганску причу. Али у свему осталом је печат неке институције врло видљив.“

Руку инстутуције данас видимо на другачији начин. Навијачи нису више „авангарда“, нису више ни хулиганске руље. Развили су разне “приватне делатности”. Поједини су постали “менаџери”, разни “виђенији” са трибине су развили лине уносне послове. Везе са подземљем су много пута прежвакане по медијима. Није тајна ни да навијачке групе држе монопол на “обезбеђњу” сплавова на обалама београдских река и кафића.

Да би им сви послови били омогућени, они што су се наметнули као “вође навијача” регрутовали су добро контролисане одреди задужени за спровођење дневне политике. Упад припадника „Гробара“ на источну трибину стадиона Партизана током утакмице против Дунајске Стреде као чин дисципллиновања „неистомишљеника“ нови је чин у деловању „навијачког покрета“. Пре 30 година чинили су га ентузијасти који су у копирању навијачке сцене Енглеске и Италије видели приближавање Европи. Данас су то послушници задужени за прљаве послове.

„Клуб није посао. То је популистичка демократија“, закључио је писац Сајмон Купер.

One thought on “Навијач, хулиган и послушник

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: