Земља изгубљених шампиона

У мају 2012. године током Сајма спорта у Монте Карлу интервјуисао сам Викторију Раву.

„То је као кад бих ја интервјуисао Месија“, објаснио ми је колега са одбојкашке рубрике.

Организатори су обезбедили преводиоца са француског, али није зарадила дневницу. Са једном од најбољих одбојкашица свих времена веома добро сам се разумео и без преводиоца. Она на свом матерњем грузијском, ја на српском, савршено смо се разумели без посредника.

Како то обично бива после дуге приче почне „контра-интервју“. Рава је мене упитила:

„Како је могуће да тако мала земља каква је Србија има толико добрих спортиста? Ви сте феномен. Разумела бих да сте добри у једном или два спорта, али ви сте одлични и кошарци, фудбалу, одбојци, рукомету, ватерполу, тенису… Како успевате да у тако малој земљи направите толико добрих спортиста? Кад год ми неко каже да се појавила талентована девојчица, први питам да ли је из Србије и обично ми кажу да јесте. Шта радите кад имате толико талентоване деце?“

Једно што сам могао да јој кажем било је да много волимо спорт.

Са Лотаром Матеусом, у време док је био тренер Партизана, много сати сам провео на београдским сплавовима. Испричао ми је сјајне приче о методологији рада у немачким клубовима. Једног дана је прекинуо моје одушевљење оним што сам слушао:

Како је могуће да никад нисте били светски или европски прваци? Кад би Немачка имала толико талентованих играча освајала би сваки шампионат. У Немачкој смо срећни кад се у три или четири генерације појави један играч високе класе. Ви их имате по неколико у свакој генерацији. Где налазите толико одличних играча.“

Ништа нисам морао да му објашњавам. Брзо му је све постало јасно.

Многе колеге из иностранства су постављале слична питања. Чини ми се да су највише одушевљени били Румуни.

„Волео бих да смо у спорту добри као Србија. Већа смо земља, имамо више спортиста, али нисмо тако добри у спорту.  Понекад смо добри у фудбалу, а Србија је одлична у свим спортовима“, причао ми је једанрумунски колега на стадиону Црвене звезде пред утакмицу квалификација за Првенство света 2010.

Уживао сам у њиховом одушевљењу, а знао сам да виде само фасаду.

У доба Олимпијских игара најбоље може да се види у каквом је стању српски спорт. Описује га погрешно питање: колико кошта медаља?

Чим српски спортиста освоји олимпијску медаљу сви знају с колико новца ће га наградити држава и колику ће имати „спортску пензију“. Златна медаља вреди три просечне нето плате. Статистика ће одредити суму.

Право питање je: колико кошта спориста?

Photo by Andrea Piacquadio on Pexels.com

Није тајна. Кошта много. Много више него што држава улаже у било ког спористу који донесе олимпијску медаљу. Свака медаља, са било ког такмичења, резултат је пре свега индивидуалног напорног рада на развоју талента. Систем у коме држава долази као последња подршка, тек кад се спортиста личним радом и улагањима удаљи од просека, нема везе са системским развојем спорта.

Србија нема системски развијен спорт. Имају га земље чије се заставе вијоре у великом броју на такмичењима у гимнастици, пливању и атлетици. То су такозвани „базични спортови“, они из којих се развијају сви остали. Земље које имају снажан „базични спорт“ освајају и највише медаља на такмичењима.

У таквим земљама деца у спортски систем улазе кроз школски спорт. Управо су безични спортови први с којим се деца упознају. Зато се и зову „базични“, јер омогућавају здрав развој деце. Гимнастика поспешује гипкост, атлетика брзину, пливање снагу, сви чувају и здравље. Из „базичних“ спортова се даље разврставају у све остале спортове. Неки остану у „бази“, многе интересовање и таленат одведу у друге спортове.

Србији је то добро познат систем. Некадашња Југославија је имала веома добро развијен школски спорт. Са данашње дистанце могу се наћи мане и ставити примедбе, али поређења нису умесна. Пре 40 и или 50 година већина основних школа имала је греду, разбој, карике и струњаче, све неопходне гимнастичке справе. Школе су водиле децу на базен како би ученици научили да пливају, бар тамо где је базена било. Спортске секције су се подразумевале и нису зависиле од воље и интересовања учитеља. Верујем да већина старијих од 35 година памте наставнике физичког као занесењаке који су предано радили ударнички посао који је исклесао многе шампионе.

Школска такмичења на општинском, градском и републичком нивоу су редовно организована, а сврха им није био резултат и медаља. Таква такмичења су били „регрутни центри“ за попуну клубова. „Дођи у понедељак и понеси две фотографије“ покренуле су многе каријере.

Систем спорта у некадашњој Југославији се заснивао на пирамидалном систему. Фудбал највишег ранга је игран у Београду, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Сплиту, Новом Саду, односно регионалним центрима. Кошарка је спуштана на нижи ниво, па су одличне клубове имали Чачак, Шибеник, Задар… Бјеловар је имао најбољи европски рукометни клуб у седамдесетим годинама прошлог века, Шабац у осамдесетим. Ватерполо је био привилегија градова с мора, Дубровника и Котора.

Било је, наравно, изузетака. Велики градови попут Београда, Загреба или Сарајева могли су да „издрже“ клубове у више спортова. Континентом су „харале“ рукометашице београдског Радничког, ватерполисти београдског Партизана и загребачке Младости, кошаркаши Босне…

Тадашњи врхунски спортисти на пут ка врху су кретали из система школског спорта. Пут их је водио у клубове у којима су се даље развијали уз помоћ врхунских тренера.

Photo by Snapwire on Pexels.com

Оно што у почетку раздваја тај од данашњег система је да је развој талената плаћала – држава. Родитељи нису плаћали клупску чланарину и тренинге. Деца су добијала и опрему. Родитељи су могли да помогну куповином бољих патика или тренерки.

Такав систем је омогућавао – објективност. Наставници у школама и тренери у клубовима нису били заробљени „чланарином“. Могли су да селектирају децу на основу талента. Ако родитељи плаћају тренинге имају пуно право да траже да њихово дете добије исту „минутажу“ или пажњу као и талентованије дете.

Данашњи систем спорта децу не ставља у једнак стартни положај. Спорт је доступан деци чији родитељи могу да плате 30, 40, 50 или више евра месечних издатака за тренинге. Неопходно је платити чланарину, опрему, одлазак на припреме, иза свега и појачану исхрану… Тренирају они који имају, а не они који могу. У таквим условима спорт се претвара у рекреацију и привилегију.

Зато је школски спорт основа системског спорта. Спорт у школи, такмичење са вршњацима и спознаја разлике гради шампионе.

На жалост, спорт у Србији није на том путу. „Љубитељи спорта“ у Србији се диве Новаку Ђоковићу, занемарујући да није изданак „српске школе спорта“. Пут ка звездама поплочала је породица финансирајући тренинге и путовања на турнире. Истина је да Ђоковић, као и Ана Ивановић, Нађа Хигл, Милорад Чавић или Милица Мандић нису „направљени“ кроз систем, већ радом малог броја људи ван система.

Тенис је добар пример колико Србија системски развија спорт. Лично је Ђоковић пролетос објавио да је у Србији број деце који тренира тенис за пет година смањен за око 5.000. Основни разлог је што издатак који породица мора да поднесе за издржавање младог, а талентованог тенисера на годишњем нивоу износи око 70.000 евра.

Photo by Pixabay on Pexels.com

Једног дана неки дечак или девојчица ће можда сав тај новац вишеструко вратити. У скорије време неће. „Нови Ђоковић“ родиће се вероватно око 2070. године. До тада много деце неће моћи ни да узме рекет у руке, јер неће имати 200 евра да га купе.

Има још примера. Девојчица која жели да тренира синхроно пливање моћи ће да испуни жељу ако родитељи могу да плате чланарину која на годишњем нивоу 400 евра. На то се додаје куповина купаћих костима, наочара за пливање, котизација за такмичења, одлазак на припреме… На годишњем нивоу тај издатак достиже 1.000 евра.

Новац за дете ће се некако и наћи, али ко зна колико златних медаља је испуштено јер многе талентоване девојчице немају ни базен у свом граду у коме би могле да тренирају.

Спорт се бори и са предрасудама. У САД чак 92 одсто колеџа има женски фудбалски тим. Заступљенији спортови су само кошарка (98 одсто) и одбојка (93 одсто). Девојчица која у Србији игра фудбал може глатко да добије стипендију у САД ако заигра за школски фудбалски тим. Потребно је да има сертификат у фСС. Поред тога што девојчице могу да тренирају фудбал у само десетак градова проблем су и предрасуде према девојкама у фудбалу. Недавна акција “Фудбал је за девојчице” лепо је покушала да скрене пажњу на спорт, али нема то везе са реакцијом државе. ФС Србије је од УЕФА добио 150.000 евра за промоцију женског фудбала. Новац су добиле и све остале чланице УЕФА у исту сврху. Морао је бити потрошен на нешто видљиво, па отуд спот. Идеја УЕФА је била организација турнира и такмичења која би повећала интересовања девојчица за фудбал.

Најбоља слика српског спорта је можда гимнастика. У Београду постоје ДВА гимнастичка клуба. Боље рећи, један ипо, јер један од та два клуба има само две справе за тренинге. Деца која би да тренирају гимнастику препуштена су такозваним „школицама спорта“, али шта даље од тога. У Србији у су само три сале опремљене савременим гимнастички справама и налазе се у Новом Саду, Суботици и Костолцу. Никада нећемо сазнати колико медаља је изгубљено у Калуђерици, Борчи, Земуну и другим општинама са обода Београда јер деца из тих крајева нису могла да дођу на тренинг у клуб у центру града. Додајмо томе Зајечар, Кикинду, Пожегу, Зрењанин и многе друге градове у којима деца немају могућности да се развијају у спорту у коме желе.

Зашто немамо шампиона формуле 1 из Африке? Зато што нико није добио шансу”, река је чувени фудбалски тренер Арсен Венгер у једном интервјуу у коме је објаснио колико је важно понудити могућност рада онда кад талентованој деци понестане мотивације за тренинг.

Србија има нешто што се зове Савез за школски спорт. Званично је невладина организација и пуноправни је члан Спортског савеза Србије. Увек је добро видљив на Сајму спорта. Званично је невладина органиозација и пуноправни је члан Спортског савеза Србије.

Постоји и Београдска асоцијација за школски спорт на чијем сајту пише да је добровољна, невладина, неполитичка и непрофитна територијално спортска организација формирана да деловањем доприноси развоју и промоцији школског спорта у граду Београду и Републици Србији.

Више градова има своје организације за школски спорт.

Поред свих њих, Влада Србије се пролетос похвалила да ће први пут организовати међународно школско такмичење „Школаријаду“. Најављено је прво за јул, потом је померена за септембар. Учествоваће, кажу, пет хиљада ученика из 80 земаља са пет континената. Може о томе да се нађе и једноминутни спот на Јутјубу. Мало за суму од седам милиона динара (60.000 евра) за „набавку пропагандног материјала и маркетинг“ и још 5,9 милиона динара (50.000 евра) за „ширење информација и комуникације“.

То је све што може да се сазна о „Школаријади“. Прецизних података кад ће бити одржана и да ли је можда отказана у јеку пандемије нема нигде или их је веома тешко пронаћи, што ставља знак питања изнад оних 110.00 евра намењених за „пропагадни материјал“ и „ширење информација“.

Photo by Pixabay on Pexels.com

Србија се, на жалост, посветила комерцијалном спорту, а то су фудбал и кошарка. На страну сада колико су успешни. Уверили смо се много пута да успех највише зависи од организације. Олимпијске игре показују колико је Србија одлутала.

На Олимпијским играма се организују такмичења у 46 спортова. Србија учествује у 15 дисциплина са 87 спориста. Од тог броја имамо три репрезентације (кошарка и одбојка жене и ватерполо мушкарци) које броје 41 спортисту. У преосталих 12 дисциплина имамо 46 спортиста.

Словенија на ОИ 2020. има 53 спортиста у 14 дисциплина. У тимским спортовима учествује једино мушка кошаркашка репрезентација (12 играча).

Хрватска је на ОИ послала 59 спортиста у 15 дициплина. У тимским спортовима има једино мушки ватерполо тим.

Србија за сада има једну златну медаљу, једну сребрну и три бронзане. Словенија има две златне и по једну сребрну и бронзану. Хрватска има три златне и по две сребрне и бронзане.

Србија је од првог самосталног учешћа на ОИ 2008. освојила 20 медаља у једанаест спортова. У том броју је шест медаља у тимским спортовима: ватерполо три, кошарка две и одбојка  једну. Петину медаља (четири) су освојили су стрелци.

У истом периоду Словенија је освојила 17 медаља. Откако је самостална освојила је 27 медаља у осам спортова, ниједну тимску.

Хрватска је на последње четири ОИ освојила 28 медаља у 14 спортова, три тимске (ватерполо две и рукомет). Откако самостално учествује од 1992. освојила је 40 медаља у 13 спортова.

Ово је биланс летњих олимпијских игара. Словенија на зимским олимпијским играма има 17 медаља у пет спортова. Хрватска има једанаест медаља у два спорта. Србија нема медаљу на зимским олимпијским играма.

Ово је само поређење са земљама које су, као и Србија, наследиле спортски систем некадашње Југославије. Уредиле су га на свој начин. Медаље показују да ли су га уредиле боље или нису у односу на Србију и како раде.

Док је у Србији још „цурело“ из Југославије имали смо добру основу. Кад је почело да „капље“ нисмо нашли нове изворе. Сада кад је пресушило цедимо суву дреновину за још понеку капљицу радости заваравајући се да смо и даље „земља шампиона“. А шампиона је све мање јер их не негујемо.

Наставићемо да бројимо медаље. За то време деца ће питати где могу да тренирају пливање, гимнастику, стрељаштво, стреличарство, атлетику, рвање, џудо, теквондо, скокове у воду, бокс, тенис, стони тенис, хокеј на трави, бициклизам, бадминтон, а кад падну снегови можда ће питати за слалом, скијашке скокове…

Неко ће можда рећи да Србима нису у традицији бадминтон, хокеј на трави или стреличарство. Није у српској традицији ни теквондо него надвлачење конопца на сеоским вашарима, па опет имамо олимпијску шампионку у дисциплини измишењној у Кореји. Имамо ватерполисте светске класе, а у нашим базенима не можемо да направимо пливача за врхунске домете. Веслање је било део соколског система још у доба Краљевине Југославије, а данас сваки излет веслача на велика такмичења представља подвиг.

Свему томе разлог је недостатак систематског развоја спорта. Свет не крије да се диви разноврсности талената наше деце, чији таленат системски уништавамо.

После свега, спорт нису само медаље. Спорт је много више. Медаље су само средина онога што спорт заиста јесте у целини.

Фудбалски савез Холандије је недавно објавио да аматерски фудбал држави годишње уштеди 1,2 милијарде евра. Немачка савезна држава Баварска је у сличном истраживању објавила да на рекреативни спорт годишње уштеди 800 милиона евра буџетског новца. У оба истраживања је наведено да је то новац који држава неће потрошити на лечење кардиоваскуларних болести.

Photo by Andrea Piacquadio on Pexels.com

Влада Аустрије је објавила податак да је током карантина у време пандемије ковида забележено повећање телесне тежине Аустријанаца. Хитно је сазван састанак са спортским клубовима ради договора како Аустријанци могу да користе спортске терене у рекреативне сврхе. Термине, наравно, плаћа држава.

Медаље су само спона између школског и рекреативног спорта. До њих ће они најупорнији и најталентованији. Привилеговани немају шампионски код.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create your website with WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: