Ко ће Тумбаковића да погледа у очи?

Југославија је 11. септембра 1987. играла против Енглеске одлучујућу утакмицу квалификација за Првенство Европе 1988. Енглези су имали бод више, а утакмица у Београду била им је последња у квалификацијама. Југославији је, процењено је, био довољан и нерешен резултат, јер је очекивана лака победа у последњој утакмици у групи, против Турске у Истанбулу.

Уочи утакмице Југославију је захватила еуфорија. Само 17 дана раније млада репрезентација је у Чилеу освојила светско првенство за фудбалере до 20 година. Победа против Енглеске требало је да закључи добру годину. Свакодневно су призивана сећања на победу (1:0) у полуфиналу Купа нација 1968.

Селектор Иван Осим имао  је највећи стручни штаб. Тим је састављало 20 милиона Југословена. Сви су трежили да брани Мауро Равнић и да испред њега игра игра Марко Елснер.

Ивица Осим/Википедија

Осим их је послушао. Енглези су после 25 минута водили 4:0. Елснер је замењен у 29. минуту. Равнић је остао у свлачионици у полувремену и више се није вратио на гол репрезентације. Немоћ Југославије била је толика да је 50.000 гледалаца овацијама поздравила почасни гол за пораз резултатом 1:4.

После утакмице сва кривица за неисупњена очекивања пала је на Осима. Са свих страна је захтевана смена селектора. Морао је да буде жртвован.

Испред Осима је стао савезни капитен Миљан Миљанић. Рекао је да ће Осим остати селектор и да ће водити репрезентацију у квалификацијама за Првенство света 1990.

Југославија је Мондијал у Италији завршила на петом месту. За више је недостајала победа против Аргентине у четвртфиналу, уместо пораза после пенал-серије.

Скоро у дан тачно 33 године после Енглеске, у Београд је 12. новембра 2020. дошла Шкотска на утакмицу финала баража Лиге нација за пласман на Првенство Европе.

Србија је била у еуфорији. Очекивана је лака победа против тима у коме играју фудбалери енглеских друголигаша.

У „стручном штабу“ Љубише Тумбаковића било је шест милиона људи. Сви су знали ко мора и како да игра. Није то велика мудрост. Репрезентативни кадар Србије је такав да ће на сваком списку бити истих 25 фудбалера.

Србија је против Шкотске одиграла најгору утакмицу у Лиги нација. Пораз после пенал-серије не говори довољно о слабој игри.

После утакмице прст кривице је уперен у Тумбаковића. По обичају, на жртвени олтар мора глава селектора.

Поред датума и сличног исхода, причу о две утакмице повезују и селектори. Тумбаковић је Осимов ученик. У Партизану га је 1992. године успешно наследио на клупи, касније много пута питао за савете. Кад је одлучио да оде из Партизана, Осим је рукодству клуба препоручио да за тренера првог тима поставе тадашњег тренера јуниора.

Једне године срели су се у Анталији. Тумбаковић је довео Партизан на припреме, а Осим је већ био тамо са Џеф јунајтедом. Током игре стајали су заједно поред аут-линије. Тумабковић се пожалио Осиму да има неискусне играче.

„Видиш мог голмана. Не тренира му се, оставила га жена. Капитен није задовољан платом. Леви бек зна да немамо другог и тренира кад хоће. Старији играчи су добро зарадили и не брину да ли ће да добију нови уговор. То су моје муке. Волео бих да имам твоје проблеме. Неискусни ће да науче. Само ми дај брзог играча. Технику и тактику може да научи, брзину не може“, причао је Осим Тумбаковићу.

Партизан је победио.

Тумбаковић као селектор нема ментора као што га је имао Осим у Миљанићу. После пораза од Шкотске нико из Фудбалског савеза Србије није рекао ништа што би могло да личи на подршку селектору.

Љубиша Тумбаковић/Википедија

Ништа необично. Селектор је увек добра жртва. Играче не можемо да променимо. Мора неко на терен. Селектори су променљива роба. Смена селектора је увек порука да руководиоци Фудбалског савеза нешто раде. Они боље знају шта је селектор морао да уради од самог селектора.

Овог пута наишли су на проблем с којим се до сада нису суочавали. Чини га 150 страна извештаја који је Тумбаковић написао и садржи обимну и детаљну анализу игре и играча. Графикони, табеле, примедбе, закључци, предлози…

Одједном имамо селектора који нешто ради. Имамо селектора који селекторску функцију није схватио као прекид једномесечног одмора због утакмице.

Најгоре од свега за челнике ФСС је што је Тумбаковић добро схватио чему служи Лига нација. Није у том такмичењу видео прилику за скупљање јефтиних поена на основу резултата против тимова из друге или треће европске лиге.

Зна Тумбаковић да нема лоше победе и доброг пораза, али зна и да фудбал није једна утакмица. Лига нација је осмишљена да током јесени смањи број утакмица играчима из најјачих европских клубова, онима који играју у Лиги шампиона. Тај план је упропастила Немачка кад је у првој сезони Лиге нација испала из А дивизије, па је УЕФА морала брже-боље да јој част и углед спасава проширењем елитне групе, али се за већину селекција, а међу њима и Србију, мало шта променило. Лига нација је добро такмичење за формирање и уигравање тима који ће играти у квалификацијама за светско првенство. Тумбаковић је у томе видео начин да уради шта је замислио.

Док се приближавао крај Лиге нација појавиле су се калкулације да ли се Србији исплати пређе у јачу или испадне у слабију дивизију. Засниване су на процени да је Лига нација пут који може да се искористи у случају неуспеха у квалификацијама.

Тумбаковић није тако калкулисао. Зашиљио је оловку и направио списак са 40 играча. Нешто слично је урадио Осим годину дана пред Мондијал 1990. Објавио је шири списак играча који могу да добију карту за Италију. Попут учитеља, Тумбаковић је направио рам репрезентације. Играчима је остало да обоје слику.

Успут је Тумбаковић морао да покаже да ће на тој слици стајати његов потпис. Играчима је јасно ставио до знања да су тим у сваком минуту дана. Одбацио је јефтине поене на причи о „сјајној атмосфери“ и почео да је гради од основе.

Желим да приближим репрезентацију народу и да народ приближим репрезентацији“, рекао је Тумбаковић на првом окупљању тима.

Пре него је изашао пред новинаре, затекао је играче подељене по групама. Старији репрезентативци су седели за једним столом, млађи за другим, за трећим они који нису припадали првој или другој групи, сви задубљени у мобилне телефоне. Сарадницима је рекао да за ручак „повежу“ столове. Играчи су сели за исти сто, једни наспрам других. Могли су да се погледају у очи. Кад су то урадили, могли су да изађу на терен и, да кажемо симбилично, погледају народу у очи, мада није било публике на трибинама.

Тумбаковића у Фудбалском савезу Србије нема ко да погледа у очи. Уместо да читају извештај на 150 страна, у такозваној „кући фудбала“ дозвољају да медији лицитирају који ће селектор водити Србију у квалификацијама за Првенство света 2022. На нивоу дневне политике ослушкују реакције на „пробне балоне“ и чекају да чују ко ће први понудити свог клијента за хонорарни рад до новембра следеће године, кад ће бити завршене мондијалске квалификације. Чекају да чују име које ће бацити прашину у очи народу како би поверовао да тамо негде на Теразијама 35 или у Старој Пазови постоји неки план који ће српски фудбал повести у светлу будућност.

Док се све то догађа нико из ФСС се није сетио да поручи да Србија има селектора и да се зове Љубиша Тумбаковић. Не чини то ни потпредседник ФСС Ненад Бјековић. Није то изненађење сигурно ни за Тумбаковића, јер добро памти како га је Бјековић као спортски директор Партизана изиграо у децембру 2002. године кад је на клупу посео Лотара Матеуса. Тада напрсло пријатељство никада више није зацељено.

У „кући фудбала“ сви ћуте, јер тако око себе граде зид одбране од подсећања да Србија још једном неће учествовати на шампионату Европе. Зато имају гласноговорнике који неуморно понављају да председник ФСС, потпредседник и остали „нису криви“ јер нису „они“ играли против Шкотске, нису „они“ шутирали пенале, нису „они“ састављали тим. 

Једино што не говоре је да су „они“ ти коју су заљуљали клупу селектору.

Љуљаће је све док не пронађу начин како да профитирају на Тумбаковићевом раду. Проблем је што је маневарски простор сужен. Тренерима у српским клубовима селекторска тренерка је превелика. Они који имају довољно угледа и знања – Славиша Јокановић, Владимир Вермезовић, Владимир Ивић, Вељко Пауновић, Милован Рајевац, Вук Рашовић… – не намеравају да се враћају у српски фудбал. Драгана Стојковића Пиксија никако да наговоре да се лати посла. Владана Милојевића су медији престали да кандидују чим је из Саудијске Арабије стигла вест да ће још неко време остати на клупи Ал-Ахлија. Француз Рајмон Доменек биће забава за народ док медији не рашире причу зашто за њега нема места у француском фудбалу.

Док ФСС љуља клупу селектору, љуља и цео српски фудбал. Квалификације за светско првенство почеће у марту. До тада би могли да преврну цео брод. Једини који је тренутно за кормилом је Љубиша Тумбаковић.

Кладионица једини систем

Црвена звезда је у сезони 1973/74. у две утакмице осмине финала Купа шампиона победила Ливерпул и на „Енфилду“ и у Београду. Обе утакмице су завршене резултатом 2:1 за београдске црвено-беле. Менаџер Ливерпула Бил Шенкли је после елиминације закључио да је енглески фудбал у заостатку за континенталним клубовима и да је неопходна коренита промена.  

На Енфилду су одмах прионули на велики посао. Урадили су га толико добро да је Ливерпул у следећих десет година освојио седам титула првака Енглеске, три Купа шампиона, УЕФА куп и Супер куп Еврпе. Тада је сматрано да је Ливерпул једини енглески клуб који игра европским стилом.

Управо тих година Енглези су почели да бележе пад посећености првенствених утакмица. Узрок су пронашли у великом броју нерешених резултата. У сезони 1977/78. нерешеним резултатом завршене су 132 утакмице шампионата. У следећој сезони је број повећан на 144. Свака трећа утакмица је завршавана нерешеним резултатом.

Закључено је да је потребна већа мотивација за игру. Уведено је правило „три бода за победу, један за нерешен резултат“. Правило је први пут примењено у сезони 1981/82. и одмах је донело конкретан напредак. Број нерешених резултата у Првој дивизији је смањен на 121. У следећој сезони тај број је спуштен на 111. Истовремено је забележена и већа ефикасност него приликом доделе два бода за победу.

Шпанци су после елиминације на Првенству света 1990. у осмини финала од Југославије закључили да су ударили у зид. Закуцали су на врата најбољих. Питали су Немце, освајаче Мондијала 1990, како они раде. Шпанци су купили од Немаца методологију рада и почели детаљно да је анализирају. Задржали су оно што су мислили да им одговара, променили оно што су мислили да могу да ураде боље.

Једна од промена се односила на рад селектора. Хавијер Клементе је именован за селектора А и младе репрезентације. Могло је тако јер у то време су термини утакмица младих и А тимова били раздвојени.

С таквим планом рада Шпанија је 1994. освојила треће место на Првенству Европе младих, друго две године касније, а 1998. године постала и шампион континента. Тада добијен замајац је пренесен у наредни век. Завршен је тријумфима Шпаније на европским првенствима 2008. и 2012. и највећим успехом, освајањем светског првенства 2010.

Кад је Клементе именован 2006. године за првог селектора Србије причао ми је како је спроводио захтев ФСС за попуњавањем тима играчима из младе репрезентације која је тих година имала добре резултате. Од Фудбалског савеза Шпаније је затражио анализе рађене уочи утакмица против младе репрезентације Србије. Биле су толико детаљно да је Клементе на основу тих података позвао неколико играча који раније нису били ни на ширем списку. Међу њима је био и Александар Тришовић, некадашњи бек ОФК Београда касније загубљен у Украјини. Клементе је причао да су Шпанци пред утакмице са Србијом посебно наглашавали да је Тришовић веома опасан по крилу. Поверовао је сународницима, позвао га у репрезентацију и претрпео жестоке критике.

Док је Шпанија била у успону, Немачка је запала у кризу резултата. Иако су на 2002. били вицешампиони света нису се заваравали ситуацијом. Проценили су да је финале Мондијала које су глатко изгубили од Бразила резултатом 0:2 инцидент на који не смеју да се ослоне. До финала су стигли победама против Парагваја (1:0), Сједињених Америчких Држава (1:0) и Јужне Кореје (1:0) у нокаут-фази. Да су наишли на Италијане, Шпанце, Аргентинце или Енглезе не би дочекали последњи дан турнира.

Право стање показивали су шампионати Европе. После освајања ПЕ 1996, Немци на следећа два нису прошли групну фазу. У истом периоду су Мондијал 1998. завршили у четвртфиналу.

Немци нису много оклевали. Отишли су у Шпанију и затражили њихов модел рада за који су знали на чему је постављен. Одбацили су оно за шта су сматрали да им није потребно, задржали оно за шта су проценили да могу боље и резултати су почели да стижу. На светским првенствима 2006. и 2010. су освајали треће место, а 2014. опет постали светски шампиони. Играли су финале ПЕ 2008. и полуфинала на два следећа турнира.

Рок трајања новог метода рада је истекао повратком са светског првенства 2018. после групне фазе. Свет сада чека да види следећи потез Немаца, у време док Бајерн хара Лигом шампиона.

Систематском раду нису склони само Енглези, Шпанци и Немци.

Белгија је на прелазу векова имала лигу која је привлачила мало гледалаца. Фудбалски савез је сазвао нешто што би могло да се назове Академија фудбала и после више месеци стручних анализа закључено је да је лигашки фудбал неатрактиван.

Договорено је да сви једнако поднесу терет опоравка. Скоро па декретом је наређено да сви морају да играју у формацији 3-4-3. Одлука је преко ноћи променила лигу.

Униформисање тактике је имало више последица.

Прва је била атрактивније првенство. Жупије лига је постала једна од најефикаснијих у Европи.

Друга последица је била да су сви тимови више пажње почели да обраћају на јуниорске селекције, како би добили играче који би могли брзо да се уклопе у захтевани систем.

Трећа је била лоша. Белгија је почела да губи струку. Тренери су били ограничени захтевом да играју истим системом, па су иновативност и тактика пали у други план. Од тога се још опорављају.

После неколико година процењено је да је експеримент успео. Лига је постала атрактивнија и публика се у већем броју окупљала на трибинама. Клубови су ослобођени обавезе да играју у формацији 3-4-3. Уочене су и лоше стране. Закључено је да недостаје квалитетан тренерски кадар и да је мање талентованих играча који у новим условима нису могли у „калуп“.

Поново су окупљене умне главе да процене стање ствари. Анализа је показала да је грешка у формирању тимова у млађим селекцијама. За играње у јуниорским лигама дотад је граничник био 1. јануар. Уочено је да до првог тима и репрезентације пролазе играчи рођени у првој половини године. Рођени у новембру или децембру су се губили у процесу рада. У јуниорским селекцијама разлика од десет месеци је велика и посебно је изражена у физичким особинама. Млађи су попуштали пред старијима и тако су остајали у другом плану.

Предложено је решење које је постојало у некадашњој Југославији. Уместо 1. јануара за границу у јуниорским селекцијама је постављен 1. јул. Тако су и млађи добили своју шансу. Истовремено је направљен и велики рез у репрезентацији. Скоро цела једна генерација (Алдервеирелд, Вицел, Фелаини, Мертенс…) одмах пребачена у А селекцију, а одмах за њима и они следећи (Де Брујне, Лукаку, Еден Азар, Куртоа…). Белгија је на Првенству света 2018. имала најмањи генерацијски јаз. Освојила је треће место.

У Сједињеним Амерички Државама су се систематски до сржи посветили женском фудбалу.

Револуција женског спорта у САД је почела чувеним Чланом девет у Амандманима о Закону о образовању из 1972. године. Тим документом је девојкама без ограничења постао доступан школски спорт.

Наредних година Американци су подробно студирали шта могу да понуде девојкама. Универзитети и колеџи су момке привлачили америчким фудбалом, кошарком, хокејом на леду… Једна од тада направљених студија је показала да је европски фудбал, Американцима познат као сокер, корисна игра за девојке. Истраживања су открила да фудбал повољно утиче на развој вретенастих мишића и да захваљујући томе девојке девојке добијају лепу фигуру.

Универзитетима и колеџима је саветовано да више пажње обрате на сокер. Послушали су, а резултат је постао видљив 1991. године кад су САД освојиле прво Првенство света за жене са репрезентацијом састављеном искључиво од студенткиња. Исто су урадиле и 1999.

Американке данас имају четири светске титуле, једну сребрну медаљу и три бронзане. Освојиле су четири златне и једну сребрну олимпијску медаљу. На следећи олимпијски турнир иду као највеће фавориткиње.

Иза њих стоји велика база. Сокер је трећи најзаступљенији школски спорт међу девојкама у САД. Чак 92 одсто универзитета има фудбалску екипу. Заступљеније су само кошарка (97 %) и одбојка (94%) али пошто је за фудбал неопходно двоструко више играчица лако је израчунати који спорт је масовнији. Колеџ лига има четири нивоа са 4.500 тимова. Женска лига је професионална и квалитетом толико испред европског женског фудбала да би само два или три тима са Старог континента (Лион, Волфзбург, Пари сен Жермен) могли тамо да буду једва просечни лигаши. Репрезентативке имају статус суперстарова, а предводнице су борбе за изједначавање плата у спорту са мушкарцима.

Где је Србија у причи о систематском раду у фудбалу?

Јавна је тајна да је једини систем који влада у српском фудбалу онај који може да се направи у кладионици. Одтале се, уосталом, издржавају и клубови и фудбалери. Клубови имају спонзорске уговоре са кладионицама, има га чак и ФС Србије, а није тајна и да фудбалери понекад зараде плату неким тикетом у кладионици.

Последњи озбиљнији траг у систематском раду у српском фудбалу је виђен пре 20-ак година. Тада је Звездан Терзић, у то време директор ОФК Београда, од више агената сазнао да муку муче да европским клубовима пронађу квалитетне штопере и бекове. За Терзића је то била добра пословна шанса. На Старој Карабурми су тих година стасали Бранислав Ивановић, Александар Коларов, Душко Тошић, Марко Баша, Милош Бајалица, Драган Станчић…

Кад су један за другим почели да одлазе из ОФК Београда настао је проблем за српски фудбал. Клубови су узели „пелцер“ и почели да раде исто. Дефанзивци и задњи везни су постали српски извозни производ. Нико више није обраћао пажњу на креативне играче, каквим смо се некада дичили док смо се сматрали „европским Бразилом“. Нестали су уметници с лоптом.

Кад је Владимир Петровић за селекторског мандата 2010. године у Весељку Тривуновићу, тада играча ОФК Београдам с разлогом препознао играча какав недостаје Србији затрпан је лавином оптужби да 30-годишњи дебитант заузима место млађем играчу. Тривуновић је на прве две утакмице постигао гол и наместио два центарфору Николи Жигићу, али није могао да ућутка критичаре који су се више водили потребама свог џепа него потребама српског фудбала, па је и Пижон попустио.

Светло на крају тунела се појавило 2013. кад су „клинци“ предвођени селектором Љубинком Друловићем освојили Првенство света за фудбалере до 19 година. Генерацију је наставио да води Вељко Пауновић и довео је 2015. до освајања Првенства света за играче до 20 година на Новом Зеланду.

Недуго по повратку с краја света Пауновић ми је причао да је срећа била што је турнир игран у Новом Зеланду. На крај света нису могли да дођу менаџери, очеви и мајке фудбалера. Није било ни чланова ФСС да дају понеку „идеју“. Пауновић је био сигуран да ни групу не би прошли да је светско првенство играно, на пример, у Мађарској. Вероватно је у праву. Довољно је подсетити да Лука Јовић и Данило Пантић нису отишли на светско првенство јер им то нису дозволили клубови, менаџери…

Током квалификација за Првенство света 2018. разговарао сам с једним од чланова бројних стручних штабова које смо имали у репрезентацији. Питао сам га зашто нема више „Новозеланђана“ на списку играча. Подсетио сам га да ни „Чилеанци“, играчи који су као репрезентативци Југославије освојили Првенство света 1987. нису одмах нагрнули у А тим, али да су полако један за другим пристизали Просинечки, Бобан, Брновић, Лековић, Мијатовић, Јарни, Шукер, Петрић… Одговорио ми је да у репрезентацији која је освојила светско првенство „нема квалитета“.

Отада се питам шта ли кажу Бразилци, које су наши „орлићи“ победили у финалу 2:1. Каква ли судбина њих чека?

И поред неповерења, на Мондијал 2018. су више зарад смиривања критика него воље селектора Младена Крстајића отишла петорица „Новозеланђана“: Сергеј Милинковић-Савић је играо све три утакмице против Костарике, Швајцарске и Бразила. Милош Вељковић је играо против Бразила, док је Андрија Живковић на том мечу одиграо 25 минута. Предраг Рајковић и Марко Грујић су само тренирали. Истине ради, од Бразилаца који су играли на Новом Зеланду на Мондијалу у Русији је играо једино Габријел Жезус.

 „Новозеланђани“ данас имају по 25-26 година. Полако прилазе зениту каријере, залазе у најбоље године. Њима припадају следећа три такмичарска циклуса, до квалификација за Првенство света 2026.

До тада имамо времена да направимо нову генерацију репрезентативаца. Иде нам тако добро да у претходном такмичарском циклусу ниједна селекција се није пласирала на завршни турнир.

О недостатку систематског рада у српском фудбалу можда најбоље говори последња Лига нација. Селектор Љубиша Тумбаковић је био принуђен да промени формацију у одбрани јер смо остали без – бекова. Бранислав Ивановић ће ускоро напунити 37 година, а пре две ипо је отеран из репрезентације. Антонио Рукавина је годину млађи, ускоро ће и Душко Тошић напунити 36 година. Александар Коларов је најавио да ће у 36. години завршити репрезентативну каријеру. Србији је на левом беку остао 31-годишњи Филип Младеновић, док је мало ко знао да на истој позицији може да игра и Михаило Ристић. Вршњак је „Новозеланђана“, али није играо на светском првенству јер га је Црвена звезда послала на операцију крајника. Десног бека селектор може свећом да тражи

Репрезентација Србије је само почетак приче о нестручном раду. Клубови су основа сваког успеха, а како раде видимо по много чему. Изостанак јуниорских репрезентација, српских дика последњих 15 година, са завршних турнира европских шампионата је последица немогућност развијања младих играча у Србији.

Млади немају могућности за игру. Бројеви то показују. Раднички из Ниша, један од бољих суперлигаша, је прошле сезоне у српским такмичењима, првенству и Купу, одиграо 33 утакмице. Турски Газијантеп је на домаћој сцени одиграо 36 утакмица, исто колико и Антверпен у првенству и Купу Белгије. Арис је у грчким такмичењима одиграо 41 утакмицу, Рио Аве у Португалу 42, Хонвед у Мађарској 43…

Сезона у Србији траје од средине августа до средине јуна. Фудбалер просечног српског клуба, они који нису чланови Црвене звезде и Партизана па играју више утакмица у квалификацијама за евро-купове и понеку за репрезентацију, од 300 дана колико траје сезоне игра 31 дан. Осталих 269 дана тренира. Задеси му се десетак утакмица током припремног периода. Ове сезоне ће се број радних дана мало повећати, због принудног проширења лиге.

Заборављено је време како је Миљан Миљанић као председник ондашњег ФС Југославије после увођења санкција смислио систем са „А“ и „Б“ лигом и догурао број првенствених утакмица на 36. Мало коме се свиђао, али фудбал се више играо. Поново је покренуо Летњу Лигу шампиона, мада су за разлику од оне коју су 60-их година прошлог века играли шампиони Југославије, у њој учествовали само Црвена звезда, Партизан и Војводина. Организовао је ФСЈ и неке утакмице селекције лиге. Миљанићу је било важно једино да се фудбал игра.

Многи предлози за повећање утакмица су одбијени. Предлог о игрању Купа Србије по групама, као што су имали Италијани и Турци, никад није ни доспео на дневни ред. О Лига купу никад није ни разговарано. На предлог Синдиката професионалних фудбалера „Независност“ да финансира лигу Б тимова из ФС Србије никада није стигао одговор. Приче о „Јадранској лиги“ коју није могуће створити су тема за скретање пажње на један дан.

Једини озбиљан предлог се појавио пре десетак година и односио се на формирање такозваног Регионалног купа. Требало је да у њему учествују клубови из Србије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Грчке. Није заживео. Испоставило се да нема заинтересованих спонзора, а пошто ни такмичење није омогућавало пласман у европске купове убрзо су и клубови изгубили интересовање. Прича се охладила пре него што је стигла и до медија.

Са позиције у којој се тренутно налази српски фудбал време кад смо извозили бекове, штопере и задње везне делује као „златно доба“. Ти плодови су одавно убрани, а нови нису посађени. Зато српски фудбал стоји као једрењак насред мора спуштених једара и не може напред јер нема ко да та једра подигне.  

Има примера како то може да се уради и ту се враћамо тамо где смо причу и почели. У колевку фудбала.

Грег Дјук је 2013. године изабран за председавајућег Фудбалском асоцијацијом Енглеске. На почетку мандата је рекао да му је план да Енглеска игра најмање полуфинале Првенства света 2018. и да освоји Првенство Европе 2020, али да ће репрезентација у квалификацијама за Мондијал 2018. играти са играчима из треће лиге ако се не поправи стање у Премијер лиги и Чемпионшипу.

Лепим обећањем и застрашујућом прогнозом успео је да стекне подршку за промену система рада са млађим селекцијама. Фудбалска асоцијација је ограничила могућности клубова да у јуниорске академије доводе „прекоморску“ децу. Тако су енглески дечаци добили више простора за игру и почели да стасавају.

Резултати су стигли на крају првог циклуса. Енглеска је 2017. имала најбоље јуниорске селекције. Освојила је европска првенства за кадете и омладинце, била трећа на шампионату младих и освојила Првенство света за играче до 20 година.

Сениорска репрезентација је наставила серију успеха. Енглеска је освојила четврто место на СП 2018. и годину касније била трећи у Лиги нација с тимом чији је просек година износио 25.

Грег Дјук није дочекао испуњење плана на месту председавајућег ФА. Током Првенства Европе 2016, које су Енглези неславно завршили у осмини финала поразом од Исланда (0:1) смењен је уз образложење опозиције да ФА не зарађује довољно новца. Заменио га је Грек Кларк. Недавно је принуђен да поднесе оставку јер је црне фудбалере назвао „обојеним“ и рекао да је „мало жена голмана јер се плаше да ће да их удари лопта“.

Дјук је достојанствено напустио „кућу фудбала“, али и изговорио упозорење које би требало да остане као путоказ онима који желе да воде национални фудбал.

„Свако ко мисли да Фудбалска асоцијација мора да буде профитабилна нема појма о фудбалу. Посао ФА није да зарађује од фудбала, него да улаже у развој фудбала“, рекао је Дјук.

Нешто је научио од Немаца. Само две годину после освајања Првенства света у Немачкој, број фудбалских клубова у Немачкој је повећан за скоро две хиљаде.

А за то време у Србији…

Какав нам је Немања Видић потребан?

Коначно се у српском фудбалу догодило оно што је дуго чекано. Проговорио је неко чија реч мора да се чује без утишавања.

Урадио је то Немања Видић. „Отвореним писмом“ је саопштио да српска фудбалска организација лоше ради.

Видић је све изненадио изненадним обраћањем српској јавности. Оне који знају да је тачно прецизирао проблеме српског фудбала и оне који воде српски фудбал понашајући се као да нико не види како раде и куда лопта иде.

Видићеве речи су снажно одјекнуле у празнини у којој се годинама налази српски фудбал. Затечени истином, у Фудбалском савезу Србије су у урадили оно што су једино могли. По уобичајеној тактичкој шеми, критичар је критикован.

За одговор је подметнут Марко Пантелић, једину коме биографија дозвољава да говори о фудбалу. Уосталом, лично се дефинисао као „војник српског фудбала“, онда кад је на утакмици репрезентације салутирао пред навијачима, и послат је у још једну битку. Овог пута вербалну, у којој се, такође, одувек једнако добро сналазио као и у шеснаестерцу. Пантелић је увек био један од омиљених саговорника новинара, одговарао је на све позиве и док је играо у Сартиду и кад је играо у Ајаксу.

Благ и немушт одговор, уз јадиковке о „забадању ножа у леђа“ у позиву за „улазак у систем због мењања система“ потврдио је да је не може да се порекне оно што је Видић истакао. Пантелићев одговор је указао да је тачно све оно што је навео његов некадашњи саиграч у репрезентацији.

Сада, кад смо дошли до истине, питање је шта ћемо с њом.

Немања Матић, који најбоље зна шта на Олд Трафорду мисле о Немањи Видићу, поноудио је решења. Кандидовао је имењака за председника Фудбалског савеза Србије.

Да ли је Немања Видић заиста решење за проблеме српског фудбала?

Одмах може да се понуди одговор.

Видић је део решења за српски фудбал.

Кад почне прича о проблемима српског фудбала теме се отварају једна за другом попут лепезе.

Насумично бирајући можемо да почнемо од питања на шта је потрошено 15 милиона евра зарађених учешћем на Првенству света 2018.

У будућност српског фудбала нису уложени. Клубови су и даље принуђени да плаћају надокнаде судијама за утакмице омладинаца, кадета и пионира. Трошак за судије не надокнађују ни регионални, градски и општински савези. Ако клуб не плати дневнице судијама утакмице омладинаца прети му суспензија или одузимање бодова.  

Мало ко ван фудбалске организације зна како уопште опстају клубови у Србији. Немаштина влада свуда. Суперлигашима штампање улазница доноси већи трошак него приход од продаје, јер их скоро нико и не купује. Зарада новца од ТВ преноса на једној спортској телевизији је мизерна. Једини какав-такав приход долази од продаје играча.

На нижим нивоима фудбалске пирамиде новца нема ни од трансфера. Клубови Српске лиге не могу да наплаћују трансфере, а регистрација новог играча кошта 12.000 динара. За ангажовање десеторице нових играча потребно је 1.000 евра. Клубу Српске лиге то је велики.  

Председник ФСС може лако да реши тај проблем. Потребно је само да жели да га реши.

Вероватно је да би Видић лако уочио нелогичност у раду „куће фудбала“ и брзо решио клубове непотребног, a великог намета.

Јуниорски фудбал је „танак лед“ српског фудбала. База из које су деценијама црпљени таленти је све мања. Дијаспора попуњава и омладинску репрезентацију.

Један од разлога је недостатак тренера. Некада су са децом радили прекаљени фудбалери. Омладинце су тренирали Илија Петковић, Јован Аћимовић, Владимир Петровић и многи други асови.. Поред вредних фудбалских лекција обавезно су делили и оне драгоценије, живота вредне савете. Данас сличних величина нема са јуниорима ни у репрезентативним селекцијама. Онемогућено им је и школовање јер не могу да дођу на ред за упис поред оних који необразложеним одлукама ФСС добијају предност.

ФСС међу полазнике за лиценцу није прихватио ни Предрага Прекија Радосављевића, урбану и фудбалску легенду, човека који је Американце научио сокеру и донео им једину победу против Бразила.

Уместо Прекија на профи-лиценцу је уписана друга фудбалска легенда, чак и већа, светске класе. Место је добио Карлос Роберто.

Под тим именом је уписан чувени Бразилац Роберто Карлос, некадашњи играч Реала, бивши репрезентативац Бразила, освајач Првенства света 2002. Била му је потребна лиценца за рад у Турској, а баш тих дана није имао времена да похађа разне курсеве. Пријавио се за лиценцу ФСС. Занимљиво, управо у то време је постао заштитно лице једне овдашње кладионице.  Услуга за услугу?

Тренери често критикују ФСС да на лиценцама зарађује велики новац. Само упис семинара за А лиценцу кошта 150.000 динара. Упис семинара за про-лиценцу, неопходну за највиши ниво фудбала кошта 750.000 динара, око 6.500 евра. Пречицом могу само они који су играли за репрезентацију или били учесници највећих такмичења. То су основни трошкови. Лиценце су временски ограничене на три године. Обнова А лиценце кошта 30.000 динара, а про-лиценце 60.000.   

ФСС је најавио да ће и за рад у Првој лиги бити неопоходна про-лиценца, али да би мало умањио незадовољство тренера почео је да дели такозвану националну лиценцу. Вреди једино у Србији.

Немања Видић све ово сигурно зна. И сам је 2018. године добио про-лиценцу ФСС. Тада су медији наговештавали да би једног дана могао да постане селектор.

Ако се тако нешто догоди, биће то Видићу први посао после окончања каријере, 2016. године у Интеру. За Србију то не би било ништа ново. Младен Крстајић је прву такмичарску утакмицу као тренер, мада смо га сматрали селектором, водио на Првенству света 2018.

Историја фудбала не памти много примера да су почетници имали великих успеха на највишем нивоу фудбала. Не бисмо то могли да очекујемо ни од Видића. Србији предстоје квалификације за Првенство света 2022, а пролаз је дупло ужи него на Првенство Европе.

Србија са Видићем на клупи може да добије оно што већина људи верује да је репрезентацији неопходно, а то је селектор који неће бити подложан утицајима менаџера и неће зарад останка на послу пребројавати да ли на списку има исти број играча из Црвене звезде и Партизана.

То је уверење са којим већина долази на утакмице репрезентације. Много је важније какав утисак остаје после утакмице.

Чињеница је да је Србија сада у доброј позицији, јер је на познатом терену. Ускоро ће новине осванути с добро познатим насловима „На новом почетку“.

За 20 година, колико је прошло од последњег учешћа на европском првенству, пропуштамо пети турнир. У истом периоду, од пет Мондијала до кога је пролаз много ужи јер Европа има на СП само 13 селекција, играли смо на три (2006, 2010, 2018).

Велики проблем репрезентације је недостатак континуитета. Изостанак са великих такмичења умањује и искуство екипе, а са њим и квалитет. Србији је некако допало да искуство стиче у квалификацијама за ПЕ, а да га резултатски искористи у мондијалским квалификацијама. Тамо се онда по традиционалном рецепту све распадне, од репрезентације па до великих очекивања нације, па су и квалификације за следеће ПЕ „нови почетак“. И тако у круг.

У том кружном току успевају да се изгубе селектори. Oткако репрезентација игра под заставом Србије, за 14 година имали смо једанаест селектора.

Можда је Видић под редним бројем 12?

Време ће показати коју ће улогу Видић изабрати у српском фудбалу и да ли ће се уопште вратити коренима. У свакој ће бити од велике помоћи, а пре свега весник промена, јер не би прихватио да ради са онима које је жестоко критиковао у „отвореном писму“. Зато би доласку Видића претходио одлазак велике руководеће гарнитуре српске „куће фудбала“. Тај простор би попунили они који имају исти поглед на стање у српском фудбалу какав има и Видић.

Кључни проблем целе приче је како ће се испразнити просторије на Теразијама 35.

Смена руководства ФС Србије је могућа на два начина. Један је изгласавање неповерења делегата на Скупштини, други је оставка водећих људи.

Да би се било шта од тога догодило неопходно је да они који ведре и облаче српским фудбалом од локалног до државног нивоа признају да је Видић рекао истину и да се посрамљени склоне.

Није реално очекивати тако нешто.

Видић је, ипак, већ довољно урадио. Рекао је цару да је го.

Такав Видић је потребан српском фудбалу. Поново је први испред свих. Сада је потребно да га следе они који мисле исто. Од Видића ће бити довољно да понови цару да је го.

Стадион

Навијачи Црвене звезде увек су имали „Маракану“. На утакмице Партизана ишло се на „ЈНА“.

Ми, деца са Старе Карабурме, одувек смо имали само „стадион“. Толико нам је било довољно. Више и није било потребно.

Рећи да идеш на стадион значило је много тога. Не само одлазак на утакмицу ОФК Београда.

Изнад семафора на јужној трибини налазио се бетонски терен са малом трибином. Легенда каже да су на њему играле рукометашице ОРК Београда, али једине рукометне утакмице за које знам да су тамо игране су оне које смо играли на градским школским играма. Углавном је коришћен за „велики дерби“, за повремене утакмице клинаца са Старе Карабурме и „попова“, судената Православног  богословног факулета. Налази се иза северне трибине стадиона и да је оближњем кружном току назив Богословија. Обично је завршавано тучом, јер су „попови“ играли прљаво.

На стадион смо ишли и да гледамо утакмице турнира републичких репрезентација, такмичење у дресури полицијских паса, припреме за слет за Дан младости, а највећа гужва је била у пролеће, кад је одржавано градско атлетско првенство школа. Обично су на њему играна финала Омладинског купа Југославије.

Стадион је био и пречица. Преко стадона смо са Старе Карабурме лакше стизали до Пионира, Војне болнице, Дома културе. Све капије стадиона увек су биле отворене и често смо га доживљавали као највећи парк у крају.

Стадион на Старој Карабурми је саграђен 1957. године. Мало ко и данас зна да му је „крштено“ име Стадион омладине Југославије. „Омладински стадион“ је надимак не знам кад срочен.

Старији стадион у Београду је само онај накоме игра Партизан. Саграђен је на простору стадиона некадашњег Београдског спорт клуба (БСК).

Кад је 2001. године ОФК Београд објављивањем монографије повезао своје постојање са најуспешнијим клубом предратне Југославије, у Партизану су упитали да ли жели да преузме и стадион у Хумској. Парцелу на којој је пре рата саграђен стадион уступио је члан управе БСК . Једна од његових кћерки је дуго година долазила на утакмице ОФК Београда и имала папир којим је могла да захтева враћање имовине национализоване градњом стадиона ЈНА. Никад то није хтрела да уради.

БСК је званично угашен 1945. године. Неколико дана пре него што је стављен печат, у Београду је  основан Металац. После пет година је променио име. Враћен је БСК.

Све те године БСК је играо на стадиону Партизана. Да ли је био подстанар у својој кући?

Клуб је своју кућу добио 1957. године. Краћа прича гласи да је БСК променио име у ОФК Београд и тако на 50 година добио право коришћења Омладинског стадиона.

Уговор је истекао 2007. године. Управа ОФК Београда је покушавала да од градских власти добије нови, али је наилазила на затворена врата. Градски оци због политичког рејтинга нису хтели да се се у истој соби нађу са људима из фудбала. ОФК Београд је остао на Омладинском стадиону без печата на новом уговору.

Београд је у лето 2009. године организовао Универзијаду. У градској кући су се сетили да би за такмичење могли да користе Омладински стадион. Са ОФК Београдом је договорено улепшавање стадиона. Клуб је преузео посао. Стадион је окречен, очишћен, свлачионице уређене, постављени нови јарболи за заставе, сређене столице… Већи део трошкова никад није наплаћен. Град је остао дужан новац за радове.

Велики преокрет приче се догодио 2012. године. Државне власти су громогласно најавиле „излазак“ из свих клубова и да спортске објекте бришу са листе имовине јер су скупи за одржавање.

У ОФК Београду су то видели као прилику да коначно реше подстанарски статус.

Испоставило се да у катастру Општине Палилула нема стадиона. Није био уписан ни у имовину рада.

Коначно је пронађен у имовини Србије. Преузет је од Југославије.

Била је то лоша вест за државне власти. Наређено је да се стадион уклони из имовине Србије и да га презме град.

На тадашњим састастанцима управе клуба и градских власти договарано је да ОФК Београд поново добије стадион на коришћење. ОФК Београд је припремио документацију о Омладинском стадиону и предао је градским властима. Начелно је договорено да стадион преузме Општина Палилула.

Одговор никада није стигао.

Испоставило се да су градске власти на поклон добиле шест хектара земљишта на само три километра од Трга републике. Све је уписано у „књиге“. Од тада ОФК Београд не може на Омладинском стадиону ни слику да постави, јер не сме да укуца ексер у зид.

Године неодржавања узимају данак. Стадион пропада. Клизиште руши западну трибину. Северна стоји срушена откако је град забранио постављање рефлектора које је од Филипса добавио Фудбалски савез Србије. Помоћни терен, први вештачки постављен у граду, постао је опасан за игру.

ОФК Београд је у међувремену пао до Српске лиге и по старој народној „далеко од очију, далеко од срца“.

Град не реагује. Пушта да пропада његова имовина. Стадион је у припреми за рушење.

Незванични план је да од Новог гробља до изласка на Панчевачки мост простор на коме се налазе Ватрогасна станица, некадашњи сервис „Заставе“ и Омладински стадион, у наредним годинама никну  нове стамбене и пословне зграде.

Препрека је Војна болница. И даље је имовина некадашње Југославије. Бивше југословеске републике тражиће део новца од продаје.

Омладински стадион је неким чудом избегао да се нађе у расподели имовине бивше државе. Простире се на неколико парцела и заборављен је у раскусуравању. Нико се није сетио да тражи свој део од Омладинског стадиона.

Тако занемарен остао је плен градских власти која чека повољан тренутак да покрене булдожере.

 У међувремену време ради свој посао. Сваког дана стадион је у горем стању него што је био јуче.

ОФК Београд и Омладински стадион су дуже од пола столећа нераскидово везани. На жалост, како попуштају темељи стадиона, попуштају и темељи ОФК Београда. Један за другим са животне сцене су одлазили Слободан Сантрач, Раки Аранђеловић, Илија Петковић, Божа Миленковић… Легенде које су давале лице клубу.

Све је мање оних који могу да чувају кућу ОФК Београда на адреси Улица Мије Ковачевића 10. Недавно је светло угашено, јер клуб нема новца да плаћа рачуне.

ОФК Београд, ипак, још није угашен. На Омладинском стадиону још гори покоја свећа. Да ли ће се распламсати ватра могло би да буде познато до краја године. На Старој Карабурми се припрема нови план за оживљавање клуба.

У том плану останак на садашњој адреси није пресудан за опстанак ОФК Београда. Срушен је и Вембли у Лондону, може бити срушен и стадион на Старој Карабурми. Клинци који тамо буду расли неће имати свој „стадион“, али то су ионако „неки нови клинци“.

Без стадиона остаћемо и ми „стари“ клинци, али имаћемо бар сећања.

Лопта

Некада смо имали “Пуму”, “Адидас” и “Спорт”.

Иако је “Адидас” био некако лепши, “Пуму” су носили Црвена звезда и Хајдук. Не сећам се шта је носио Динамо, нит ме било брига, знам да је Партизан пре него га је обукао “Адидас” имао дресове “Спорта”, оне се звездицама.
Знам и да су тате навијачи Звезде могли деци да купе црвено-беле “спортове” дресове, исто оне са препознатљивим звездицама у пругама.
Остатак лиге је такође углавном носио “Спорт”.

Било је то у време кад је цела лига ондашње, велике Југославије играла лоптама Комбината “Спорт”. Оним црно-белим бубамарама. Велике, тешке, али какви су само мајстори њима играли.

“Пума” се, колико знам, није бавила лоптама, па кад је из “Адидаса” стигао “танго” гледали смо га као чудо. Исто округла, само другачијих шара. Није била бубамара. А и била је мало мекша. За нас децу из Улице Хаима Давича на Старој Карабурми, ту одмах иза стадиона ОФК Београда, боље лопте од бубамаре није било. Није је ни могло бити. Стизала је директно са фабричке траке. Гланц нова.
У нашој улици живео је господин Миле Срејић. Директор “Спорта”. Кад би затребале лопте знали смо коме да се јавимо.

И стизале су. А ми смо имали само један задатак. Да проверимо колико могу да издрже у најсуровијим условима које фудбал може да понуди: дечје игре на асфалту, бетону, некад на трави ако бисмо се ушуњали на помоћни терен стадиона ОФК Београда, мада тамо траве није ни било, само земља и шљунак.
Оне које би прошле тест са најбољом оценом – које би најдуже потрајале – постајале су лопте Прве лиге Југославије.

Име нису имале. Звале су се једноставно: лопте Комбината “Спорт”. Тако су и рекламиране у оној чувеној, најслушанијој радио-емисији старе Југе, “Време спорта и разоноде”. Оне због које на Радио Београду 1 нису емитоване “Вести у три”, јер суботом и недељом није било важније вести од резултата домаће фудбалске лиге.Једног дана господин Срејић, за нас комшија Миле, донео је жуто-црну бубамару. А наш задатак исти. Шутирај, лупај, ударај, ради шта знаш, па да видимо докле ће да издржи. Први дан је прегурала. Ништа јој, ни огреботине. Издржала је и други. Прође седмица, а ми и даље играли црно-жутом бубамаром. И тако још недељу дана. Лопти ништа. Као нова. Издржа цео месец.

Узме је Миле, а да ми не би зажалили донесе другу лопту, обичну црно-белу бубамару. Потраја та неко време, па дође време за замену.
Ону црно-жуту бубамару никада више нисмо видели. Успешно је прошла све тестове, остала неокрњена, и никада се није појавила на фудбалском терену нити у нашој улици.

Касније смо сазнали да је била направљена од материјала од којих је “Спорт” правио оне своје чувене чамце. Испоставило се да није исплатива, јер се не цепа и не буши. Коме треба таква лопта?
Данас гледам како онај “Адидас” има роботе који проверавају квалитет лопте и онда објашњавају како је више округла од претходне, брже лети, нагло пада, свашта ради.

И кошта бар 100 евра. По комаду. И данас имамо “Адидас” и “Пуму”. И још неке. А на месту где је био Комбинат “Спорт”, тамо где су прављене оне чувене бубамаре саграђен је велики тржни центар, оно што зову шопинг-мол.
Сада тамо можемо да купимо лопте да се деца играју.

Create your website with WordPress.com
Get started