Какав нам је Немања Видић потребан?

Коначно се у српском фудбалу догодило оно што је дуго чекано. Проговорио је неко чија реч мора да се чује без утишавања.

Урадио је то Немања Видић. „Отвореним писмом“ је саопштио да српска фудбалска организација лоше ради.

Видић је све изненадио изненадним обраћањем српској јавности. Оне који знају да је тачно прецизирао проблеме српског фудбала и оне који воде српски фудбал понашајући се као да нико не види како раде и куда лопта иде.

Видићеве речи су снажно одјекнуле у празнини у којој се годинама налази српски фудбал. Затечени истином, у Фудбалском савезу Србије су у урадили оно што су једино могли. По уобичајеној тактичкој шеми, критичар је критикован.

За одговор је подметнут Марко Пантелић, једину коме биографија дозвољава да говори о фудбалу. Уосталом, лично се дефинисао као „војник српског фудбала“, онда кад је на утакмици репрезентације салутирао пред навијачима, и послат је у још једну битку. Овог пута вербалну, у којој се, такође, одувек једнако добро сналазио као и у шеснаестерцу. Пантелић је увек био један од омиљених саговорника новинара, одговарао је на све позиве и док је играо у Сартиду и кад је играо у Ајаксу.

Благ и немушт одговор, уз јадиковке о „забадању ножа у леђа“ у позиву за „улазак у систем због мењања система“ потврдио је да је не може да се порекне оно што је Видић истакао. Пантелићев одговор је указао да је тачно све оно што је навео његов некадашњи саиграч у репрезентацији.

Сада, кад смо дошли до истине, питање је шта ћемо с њом.

Немања Матић, који најбоље зна шта на Олд Трафорду мисле о Немањи Видићу, поноудио је решења. Кандидовао је имењака за председника Фудбалског савеза Србије.

Да ли је Немања Видић заиста решење за проблеме српског фудбала?

Одмах може да се понуди одговор.

Видић је део решења за српски фудбал.

Кад почне прича о проблемима српског фудбала теме се отварају једна за другом попут лепезе.

Насумично бирајући можемо да почнемо од питања на шта је потрошено 15 милиона евра зарађених учешћем на Првенству света 2018.

У будућност српског фудбала нису уложени. Клубови су и даље принуђени да плаћају надокнаде судијама за утакмице омладинаца, кадета и пионира. Трошак за судије не надокнађују ни регионални, градски и општински савези. Ако клуб не плати дневнице судијама утакмице омладинаца прети му суспензија или одузимање бодова.  

Мало ко ван фудбалске организације зна како уопште опстају клубови у Србији. Немаштина влада свуда. Суперлигашима штампање улазница доноси већи трошак него приход од продаје, јер их скоро нико и не купује. Зарада новца од ТВ преноса на једној спортској телевизији је мизерна. Једини какав-такав приход долази од продаје играча.

На нижим нивоима фудбалске пирамиде новца нема ни од трансфера. Клубови Српске лиге не могу да наплаћују трансфере, а регистрација новог играча кошта 12.000 динара. За ангажовање десеторице нових играча потребно је 1.000 евра. Клубу Српске лиге то је велики.  

Председник ФСС може лако да реши тај проблем. Потребно је само да жели да га реши.

Вероватно је да би Видић лако уочио нелогичност у раду „куће фудбала“ и брзо решио клубове непотребног, a великог намета.

Јуниорски фудбал је „танак лед“ српског фудбала. База из које су деценијама црпљени таленти је све мања. Дијаспора попуњава и омладинску репрезентацију.

Један од разлога је недостатак тренера. Некада су са децом радили прекаљени фудбалери. Омладинце су тренирали Илија Петковић, Јован Аћимовић, Владимир Петровић и многи други асови.. Поред вредних фудбалских лекција обавезно су делили и оне драгоценије, живота вредне савете. Данас сличних величина нема са јуниорима ни у репрезентативним селекцијама. Онемогућено им је и школовање јер не могу да дођу на ред за упис поред оних који необразложеним одлукама ФСС добијају предност.

ФСС међу полазнике за лиценцу није прихватио ни Предрага Прекија Радосављевића, урбану и фудбалску легенду, човека који је Американце научио сокеру и донео им једину победу против Бразила.

Уместо Прекија на профи-лиценцу је уписана друга фудбалска легенда, чак и већа, светске класе. Место је добио Карлос Роберто.

Под тим именом је уписан чувени Бразилац Роберто Карлос, некадашњи играч Реала, бивши репрезентативац Бразила, освајач Првенства света 2002. Била му је потребна лиценца за рад у Турској, а баш тих дана није имао времена да похађа разне курсеве. Пријавио се за лиценцу ФСС. Занимљиво, управо у то време је постао заштитно лице једне овдашње кладионице.  Услуга за услугу?

Тренери често критикују ФСС да на лиценцама зарађује велики новац. Само упис семинара за А лиценцу кошта 150.000 динара. Упис семинара за про-лиценцу, неопходну за највиши ниво фудбала кошта 750.000 динара, око 6.500 евра. Пречицом могу само они који су играли за репрезентацију или били учесници највећих такмичења. То су основни трошкови. Лиценце су временски ограничене на три године. Обнова А лиценце кошта 30.000 динара, а про-лиценце 60.000.   

ФСС је најавио да ће и за рад у Првој лиги бити неопоходна про-лиценца, али да би мало умањио незадовољство тренера почео је да дели такозвану националну лиценцу. Вреди једино у Србији.

Немања Видић све ово сигурно зна. И сам је 2018. године добио про-лиценцу ФСС. Тада су медији наговештавали да би једног дана могао да постане селектор.

Ако се тако нешто догоди, биће то Видићу први посао после окончања каријере, 2016. године у Интеру. За Србију то не би било ништа ново. Младен Крстајић је прву такмичарску утакмицу као тренер, мада смо га сматрали селектором, водио на Првенству света 2018.

Историја фудбала не памти много примера да су почетници имали великих успеха на највишем нивоу фудбала. Не бисмо то могли да очекујемо ни од Видића. Србији предстоје квалификације за Првенство света 2022, а пролаз је дупло ужи него на Првенство Европе.

Србија са Видићем на клупи може да добије оно што већина људи верује да је репрезентацији неопходно, а то је селектор који неће бити подложан утицајима менаџера и неће зарад останка на послу пребројавати да ли на списку има исти број играча из Црвене звезде и Партизана.

То је уверење са којим већина долази на утакмице репрезентације. Много је важније какав утисак остаје после утакмице.

Чињеница је да је Србија сада у доброј позицији, јер је на познатом терену. Ускоро ће новине осванути с добро познатим насловима „На новом почетку“.

За 20 година, колико је прошло од последњег учешћа на европском првенству, пропуштамо пети турнир. У истом периоду, од пет Мондијала до кога је пролаз много ужи јер Европа има на СП само 13 селекција, играли смо на три (2006, 2010, 2018).

Велики проблем репрезентације је недостатак континуитета. Изостанак са великих такмичења умањује и искуство екипе, а са њим и квалитет. Србији је некако допало да искуство стиче у квалификацијама за ПЕ, а да га резултатски искористи у мондијалским квалификацијама. Тамо се онда по традиционалном рецепту све распадне, од репрезентације па до великих очекивања нације, па су и квалификације за следеће ПЕ „нови почетак“. И тако у круг.

У том кружном току успевају да се изгубе селектори. Oткако репрезентација игра под заставом Србије, за 14 година имали смо једанаест селектора.

Можда је Видић под редним бројем 12?

Време ће показати коју ће улогу Видић изабрати у српском фудбалу и да ли ће се уопште вратити коренима. У свакој ће бити од велике помоћи, а пре свега весник промена, јер не би прихватио да ради са онима које је жестоко критиковао у „отвореном писму“. Зато би доласку Видића претходио одлазак велике руководеће гарнитуре српске „куће фудбала“. Тај простор би попунили они који имају исти поглед на стање у српском фудбалу какав има и Видић.

Кључни проблем целе приче је како ће се испразнити просторије на Теразијама 35.

Смена руководства ФС Србије је могућа на два начина. Један је изгласавање неповерења делегата на Скупштини, други је оставка водећих људи.

Да би се било шта од тога догодило неопходно је да они који ведре и облаче српским фудбалом од локалног до државног нивоа признају да је Видић рекао истину и да се посрамљени склоне.

Није реално очекивати тако нешто.

Видић је, ипак, већ довољно урадио. Рекао је цару да је го.

Такав Видић је потребан српском фудбалу. Поново је први испред свих. Сада је потребно да га следе они који мисле исто. Од Видића ће бити довољно да понови цару да је го.

Стадион

Навијачи Црвене звезде увек су имали „Маракану“. На утакмице Партизана ишло се на „ЈНА“.

Ми, деца са Старе Карабурме, одувек смо имали само „стадион“. Толико нам је било довољно. Више и није било потребно.

Рећи да идеш на стадион значило је много тога. Не само одлазак на утакмицу ОФК Београда.

Изнад семафора на јужној трибини налазио се бетонски терен са малом трибином. Легенда каже да су на њему играле рукометашице ОРК Београда, али једине рукометне утакмице за које знам да су тамо игране су оне које смо играли на градским школским играма. Углавном је коришћен за „велики дерби“, за повремене утакмице клинаца са Старе Карабурме и „попова“, судената Православног  богословног факулета. Налази се иза северне трибине стадиона и да је оближњем кружном току назив Богословија. Обично је завршавано тучом, јер су „попови“ играли прљаво.

На стадион смо ишли и да гледамо утакмице турнира републичких репрезентација, такмичење у дресури полицијских паса, припреме за слет за Дан младости, а највећа гужва је била у пролеће, кад је одржавано градско атлетско првенство школа. Обично су на њему играна финала Омладинског купа Југославије.

Стадион је био и пречица. Преко стадона смо са Старе Карабурме лакше стизали до Пионира, Војне болнице, Дома културе. Све капије стадиона увек су биле отворене и често смо га доживљавали као највећи парк у крају.

Стадион на Старој Карабурми је саграђен 1957. године. Мало ко и данас зна да му је „крштено“ име Стадион омладине Југославије. „Омладински стадион“ је надимак не знам кад срочен.

Старији стадион у Београду је само онај накоме игра Партизан. Саграђен је на простору стадиона некадашњег Београдског спорт клуба (БСК).

Кад је 2001. године ОФК Београд објављивањем монографије повезао своје постојање са најуспешнијим клубом предратне Југославије, у Партизану су упитали да ли жели да преузме и стадион у Хумској. Парцелу на којој је пре рата саграђен стадион уступио је члан управе БСК . Једна од његових кћерки је дуго година долазила на утакмице ОФК Београда и имала папир којим је могла да захтева враћање имовине национализоване градњом стадиона ЈНА. Никад то није хтрела да уради.

БСК је званично угашен 1945. године. Неколико дана пре него што је стављен печат, у Београду је  основан Металац. После пет година је променио име. Враћен је БСК.

Све те године БСК је играо на стадиону Партизана. Да ли је био подстанар у својој кући?

Клуб је своју кућу добио 1957. године. Краћа прича гласи да је БСК променио име у ОФК Београд и тако на 50 година добио право коришћења Омладинског стадиона.

Уговор је истекао 2007. године. Управа ОФК Београда је покушавала да од градских власти добије нови, али је наилазила на затворена врата. Градски оци због политичког рејтинга нису хтели да се се у истој соби нађу са људима из фудбала. ОФК Београд је остао на Омладинском стадиону без печата на новом уговору.

Београд је у лето 2009. године организовао Универзијаду. У градској кући су се сетили да би за такмичење могли да користе Омладински стадион. Са ОФК Београдом је договорено улепшавање стадиона. Клуб је преузео посао. Стадион је окречен, очишћен, свлачионице уређене, постављени нови јарболи за заставе, сређене столице… Већи део трошкова никад није наплаћен. Град је остао дужан новац за радове.

Велики преокрет приче се догодио 2012. године. Државне власти су громогласно најавиле „излазак“ из свих клубова и да спортске објекте бришу са листе имовине јер су скупи за одржавање.

У ОФК Београду су то видели као прилику да коначно реше подстанарски статус.

Испоставило се да у катастру Општине Палилула нема стадиона. Није био уписан ни у имовину рада.

Коначно је пронађен у имовини Србије. Преузет је од Југославије.

Била је то лоша вест за државне власти. Наређено је да се стадион уклони из имовине Србије и да га презме град.

На тадашњим састастанцима управе клуба и градских власти договарано је да ОФК Београд поново добије стадион на коришћење. ОФК Београд је припремио документацију о Омладинском стадиону и предао је градским властима. Начелно је договорено да стадион преузме Општина Палилула.

Одговор никада није стигао.

Испоставило се да су градске власти на поклон добиле шест хектара земљишта на само три километра од Трга републике. Све је уписано у „књиге“. Од тада ОФК Београд не може на Омладинском стадиону ни слику да постави, јер не сме да укуца ексер у зид.

Године неодржавања узимају данак. Стадион пропада. Клизиште руши западну трибину. Северна стоји срушена откако је град забранио постављање рефлектора које је од Филипса добавио Фудбалски савез Србије. Помоћни терен, први вештачки постављен у граду, постао је опасан за игру.

ОФК Београд је у међувремену пао до Српске лиге и по старој народној „далеко од очију, далеко од срца“.

Град не реагује. Пушта да пропада његова имовина. Стадион је у припреми за рушење.

Незванични план је да од Новог гробља до изласка на Панчевачки мост простор на коме се налазе Ватрогасна станица, некадашњи сервис „Заставе“ и Омладински стадион, у наредним годинама никну  нове стамбене и пословне зграде.

Препрека је Војна болница. И даље је имовина некадашње Југославије. Бивше југословеске републике тражиће део новца од продаје.

Омладински стадион је неким чудом избегао да се нађе у расподели имовине бивше државе. Простире се на неколико парцела и заборављен је у раскусуравању. Нико се није сетио да тражи свој део од Омладинског стадиона.

Тако занемарен остао је плен градских власти која чека повољан тренутак да покрене булдожере.

 У међувремену време ради свој посао. Сваког дана стадион је у горем стању него што је био јуче.

ОФК Београд и Омладински стадион су дуже од пола столећа нераскидово везани. На жалост, како попуштају темељи стадиона, попуштају и темељи ОФК Београда. Један за другим са животне сцене су одлазили Слободан Сантрач, Раки Аранђеловић, Илија Петковић, Божа Миленковић… Легенде које су давале лице клубу.

Све је мање оних који могу да чувају кућу ОФК Београда на адреси Улица Мије Ковачевића 10. Недавно је светло угашено, јер клуб нема новца да плаћа рачуне.

ОФК Београд, ипак, још није угашен. На Омладинском стадиону још гори покоја свећа. Да ли ће се распламсати ватра могло би да буде познато до краја године. На Старој Карабурми се припрема нови план за оживљавање клуба.

У том плану останак на садашњој адреси није пресудан за опстанак ОФК Београда. Срушен је и Вембли у Лондону, може бити срушен и стадион на Старој Карабурми. Клинци који тамо буду расли неће имати свој „стадион“, али то су ионако „неки нови клинци“.

Без стадиона остаћемо и ми „стари“ клинци, али имаћемо бар сећања.

Лопта

Некада смо имали “Пуму”, “Адидас” и “Спорт”.

Иако је “Адидас” био некако лепши, “Пуму” су носили Црвена звезда и Хајдук. Не сећам се шта је носио Динамо, нит ме било брига, знам да је Партизан пре него га је обукао “Адидас” имао дресове “Спорта”, оне се звездицама.
Знам и да су тате навијачи Звезде могли деци да купе црвено-беле “спортове” дресове, исто оне са препознатљивим звездицама у пругама.
Остатак лиге је такође углавном носио “Спорт”.

Било је то у време кад је цела лига ондашње, велике Југославије играла лоптама Комбината “Спорт”. Оним црно-белим бубамарама. Велике, тешке, али какви су само мајстори њима играли.

“Пума” се, колико знам, није бавила лоптама, па кад је из “Адидаса” стигао “танго” гледали смо га као чудо. Исто округла, само другачијих шара. Није била бубамара. А и била је мало мекша. За нас децу из Улице Хаима Давича на Старој Карабурми, ту одмах иза стадиона ОФК Београда, боље лопте од бубамаре није било. Није је ни могло бити. Стизала је директно са фабричке траке. Гланц нова.
У нашој улици живео је господин Миле Срејић. Директор “Спорта”. Кад би затребале лопте знали смо коме да се јавимо.

И стизале су. А ми смо имали само један задатак. Да проверимо колико могу да издрже у најсуровијим условима које фудбал може да понуди: дечје игре на асфалту, бетону, некад на трави ако бисмо се ушуњали на помоћни терен стадиона ОФК Београда, мада тамо траве није ни било, само земља и шљунак.
Оне које би прошле тест са најбољом оценом – које би најдуже потрајале – постајале су лопте Прве лиге Југославије.

Име нису имале. Звале су се једноставно: лопте Комбината “Спорт”. Тако су и рекламиране у оној чувеној, најслушанијој радио-емисији старе Југе, “Време спорта и разоноде”. Оне због које на Радио Београду 1 нису емитоване “Вести у три”, јер суботом и недељом није било важније вести од резултата домаће фудбалске лиге.Једног дана господин Срејић, за нас комшија Миле, донео је жуто-црну бубамару. А наш задатак исти. Шутирај, лупај, ударај, ради шта знаш, па да видимо докле ће да издржи. Први дан је прегурала. Ништа јој, ни огреботине. Издржала је и други. Прође седмица, а ми и даље играли црно-жутом бубамаром. И тако још недељу дана. Лопти ништа. Као нова. Издржа цео месец.

Узме је Миле, а да ми не би зажалили донесе другу лопту, обичну црно-белу бубамару. Потраја та неко време, па дође време за замену.
Ону црно-жуту бубамару никада више нисмо видели. Успешно је прошла све тестове, остала неокрњена, и никада се није појавила на фудбалском терену нити у нашој улици.

Касније смо сазнали да је била направљена од материјала од којих је “Спорт” правио оне своје чувене чамце. Испоставило се да није исплатива, јер се не цепа и не буши. Коме треба таква лопта?
Данас гледам како онај “Адидас” има роботе који проверавају квалитет лопте и онда објашњавају како је више округла од претходне, брже лети, нагло пада, свашта ради.

И кошта бар 100 евра. По комаду. И данас имамо “Адидас” и “Пуму”. И још неке. А на месту где је био Комбинат “Спорт”, тамо где су прављене оне чувене бубамаре саграђен је велики тржни центар, оно што зову шопинг-мол.
Сада тамо можемо да купимо лопте да се деца играју.

Create your website with WordPress.com
Get started